Прочитај ми чланак
Својевремено је Божидар Виолић, најцењенији хрватски позоришни редитељ, у интервјуу загребачком „Глобусу“, објашњавајући проблеме са којима се сусреће због свог „национално некоректног“ језика, са понеким србизмом, резигнирано закључио: „Ми Хрвати смо ионако склепан народ.“
Да је то рекао неки Србин, оптужили би га за фашизам, Виолићу ништа нису смели, велико је име, осим да га прећуте. И прећутали су ту реченицу која боље од томова књига осликава суштину историјског и националног успона Хрвата. Крајње сведен и поједностављен наставак горње тврдње гласио би: нема народа у Европи који је више од Хрвата присвојио туђег и уградио у своју историју, културу, језик.
У изношењу доказа – овде их сводим само на „претапање“ Срба у Хрвате јер ми простор не дозвољава да наведем случајеве бар двадесетак познатих и цењених Хрвата који ни пореклом ни рођењем нису Хрвати – почећу од случаја регистрованог ових дана.
Хрватски медији јавили су да је у Америци преминуо Мајк Вуцелиц, „Хрват који је послао Аполо на мјесец“. Па зар Вуцелиц није Хрват? Није? Чак није ни рођен у Хрватској, већ у Краљевини Југославији (1930.) кад Хрватска као држава није постојала, али је хрватском националном инжењерингу довољно што је Вуцелиц (изворно се презивао Вучелић) рођен у месту Гарешница, које је у саставу данашње Хрватске.
Хрватски медији не спомињу Вучелићево право име, Милојко, из разлога што би тако обесмислили тезу да се ради о Хрвату. Милојко је име које својој деци дају само Срби. Нема на свету ниједног Хрвата по имену Милојко. Вучелићеви преци, изворно Срби, пореклом су из Колашина, а на просторе аустријског царства дошли су почетком 18. века, у село Дубраве, код Огулина.
Најпознатији „хрватски знанственик“ и један од „најзначајнијих Хрвата у повијести“ зове се Руђер Бошковић. Тако кажу у Хрватској. Бошковић је светски познато име, вишеструки научник, један од највећих умова човечанства, али Руђер Бошковић никакве везе није имао са Хрватима.
Рођен је у браку Србина, Николе Бошковића, родом из Ораховог Дола, код Требиња и дубровачке Италијанке, Павле Бетере. Тешко да је Бошковић уопште знао да Хрватска, мала, сиромашна регија, негде постоји јер у то време, прва половина 18. века, хрватство у Дубровнику готово да није било познато. Али, хрватском националном инжењерингу довољно је да је Дубровник, место рођења Руђера Бошковића, у саставу данашње Хрватске, па да га сврстају међу Хрвате.
Исти је случај са песником и генералом Аустро-Угарске Петром Прерадовићем. И он је у Загребу одавно Хрват, иако потиче из српске свештеничке породице, из Бјеловара, пола сата вожње од Вучелићеве Гарешнице.
Почетком деведесетих Никола Тесла је у Хрватској представљан искључиво као Хрват. Постојао је државни пројекат да се Тесла и свету представи као „хрватски знанственик“, али је та будалаштина временом спласнула, свела се на Теслину реченицу: „Једнако се поносим својим српским родом и хрватском домовином.“ У међувремену смо сазнали да је и то измишљено, класичан фалсификат.
Велики број књижевника, научника, културних радника, несумњиво српског порекла (Григор Витез, Владан Десница, Валтазар Богишић, Перо Будмани, Марко Мурат, Иво Војновић…) хрватска историографија представља као Хрвате. Службени језик у данашњој Хрватској, стандардизована штокавица, није хрватски већ српски језик. Њега су Хрвати, Бечким књижевним договором из 1850, узели уместо своје чакавштине и кајкавштине.
До које мере код Хрвата иде то склепавања народа, како рече Божидар Виолић, најбоље илуструје случај Марка Пола, светски чувеног путника и истраживача. Почетком деведесетих у Загребу су и њега уписали у Хрвате, зато што је рођен у Корчули, која је данас у Хрватској. Тај циркус пресекао је италијански амбасадор у Загребу, назвао је Туђманов кабинет и поручио да Хрватска те националне трансфере можда може да ради са Србима, али да Италијане заборави. Марка Пола, као Хрвата, никада више нису споменули.
(magacin.org)
