Прочитај ми чланак

МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Хоћеш ли нам икада опростити, Србијо?!

0

Хоћеш ли нам икада опростити, Србијо?!

Хоћу ако мислиш да могу?!

Можеш али не смеш, никада, никако… Мука и јесте што вазда можеш, милоснице наша…

Али, жао ми вас је, моји сте и…

Нас ти је жао?! Ако нас пожалиш вероваћемо да смо ваљали, ако ваљамо волели бисмо те неизмерно, без страха, без бојазни да те неће остати довољно да те волимо…

Волећете сећање на мене, моји сте и…

Али, ако пристанемо да те дозивамо у сећању већа смо фукара од ових који нас сећањем покрштавају…

А, ви им опростите јер не знају шта чине.

Не, ми им праштамо јер знају шта чине а ми јатакујемо ћутњом, страхом и поганом мишљу да није нама дато да се боримо за тебе! Доћи ће, верујемо, неки ваљанији од нас да те не дају, страдалнице наших грехова.

Можда ће заиста и доћи, они ће…

Они ће нас се, Србијо вољена, гадити! Презираће нас или неће ваљати ничему ако нас не презру!

Желиш да те потомци презру?!

Моли се за то! Како ће другачије бити бољи ако само помисле да за наш страх, нечињење, несојност…има оправдања?

Па, има га. Ево ја ћу сведочити да сте покушали…

Покушали и успели да сатремо човека у себи! Небеса смо Господу измакли под ногама…

Престрог си, нисте толико…

Не, нисам престрог, кукавица сам да бих био престрог, комотан у ово време непостојања, превише комотан…

А, шта сте могли да учините, шта ћете ви противу силе..?

Могли смо све! Могли смо да силу не учинимо таквом! Они су поган онолико колико смо ми одлучили да не будемо људи…

Проћи ће и ова вихорна времена, не брини, а за њима ће доћи…

Нема шта да дође за њима, у томе је проблем! Ми смо им дозволили да протраће читаво постојање верујући да ће све проћи и ако не учинимо ништа…

Нека, ја ћу вас ипак волети! Ја ћу вас увек волети, моји сте…

Шта ћеш волети- народ који није знао, није смео, није хтео да те воли више од своје мизерне пролазности?! Волећеш народ који је проказао сопствене стопе, кртс, корен, гробове и колевке? Народ који те проклиње јер га безусловно волиш?!

Умеш ли ти, сиротице наша да мрзиш? Покушај, мршни нас ко да никад постојали нисмо, молим те, лакше ћемо волети себе с гађењем….

Не, не умем да мрзим, ја сам Србија, нема у мени мржње ни за…

Ни за поган која се прави да уживаш тако распета и расчеречена у издаји и лажи?!

Нема! Ја не умем да мрзим!

А, како ми умемо?! Није тешко, напротив, лакше је него волети! У љубави се ваља доказивати као човек, у мржњи не мораш да доказујеш ништа! Једноставно мрзиш и добро ти је!

Вазда је лаше бити ђубре него човек. За мржњу је постало исувише лако наћи ваљано оправдање…

Не мрзите ви већ се плашите, па у страху…

Па у страху ћутимо овој погани мислећи да смо шта бољи ако прећутимо да су то- безбожна и безљудска поган..?

Али, ја ћу и после свега остати ваша Србија, волећу вас без речи задршке јер сте…

Шта, твоји?! То што се правимо да је опело – литургија не значи да смо достојни исповести грехова! Ове су Јуде часније у свом злу неголи ми у тобожњој доброти и лелеку за тобом, мајчице!

Рекох ти, увек ме можете волети у сећањима, њих вам нико не може одузети!

Сећања? На шта, мајко, на дане када смо пристали да пећка, грачаничка, дечанска, девичка…звона дамо за прапорце? На дане када смо јатаковали фукари да разграниче с вечношћу, с Господом, са гнездилиштем косова и метохом Сина Господњег?

Можемо трајати без Косова и Метохија, али можемо ли постојати, мајко?!

Не!

Па, зашто нам прашташ онда кад себи не можемо? Зашто нас волиш кад толико презресмо себе? Зашто не прокажеш јатаке својих џелата, зашто?!

Моји сте! Деца сте славних предака и очеви и мајке дичних потомака…

Могу ли бити дични, Србијо моја, када ће себе довека тражити у пепелишту стихије коју смо гасили ћутњом, страхом, пристајањем да спалимо огњишта како бисмо нарицали за кућним прагом.

Волиш нас а ми мизерници погнутих глава пристајемо на лаж како не треба да се надамо да ће нам неко дати читаво Косово и Метохију и да је победа сваки метар пораза који нам уделе ко просјацима…

Тако је сада, можда већ сутра…

Кјег сутра, мајко премила? Којег сутра мученице наша кад га не желимо, видиш ли?! Видиш ли да нам је лакше веровати у ђавољу работу да нам пале иконе како би нам осветлили стазе, да нам продају звонике у старо гвожђе како би их претопили у окове које нам ваља носити ко знамење! Видиш ли да на задушнице одлазимо да ожалимо своје душе, на причести да прећутимо грехове, на литургије на утекнемо себи, презиремо дане јер су сенке постале јасније од људи…

Зашто нам прашташ, мајко? Зато што верујемо да је победа ако нам дају прст наше шаке, ако се помиримо с тим да је довољно дати све како би се радовали уколико добијемо ништа од свега…

Волећу вас довека, без обзира на све, моји сте…

Презри нас, молим те! Молим те у име оних који су остали за нама и оних који ће доћи после нас! Презри нас иначе ће наша бесрамна ћутња довека бити њихов глас! Презри нас, јер ако нас се не буду стидели вазда ће им лоше остати мера добра!

Презри нас, Србијо, мајко, јер те волимо само онолико колико маримо за своје бедно данас- јатаци смо издаје освита у којима неће горети иконе како би осветлили стазе до бездана…

Презри нас јер су ове Јуде часније у свом злу неголи ми у тобожњој доброти и лелеку за тобом, мајчице!

Волимо те тек онолико колико нам ваља да се лажемо како нисмо јатаци несоју већ да смо поставили трпезу мислећи да су ходочасници…

Презри нас и не праштај, нема другог начина да нас сенке пронађу. Презри нас да се тргнемо из овог јада, превише смо огрезли у своје кошмарне ноћи да бисмо живели за твоја благовесна јутра…

                  ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

9 коментара “МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Хоћеш ли нам икада опростити, Србијо?!

  1. SlavenMilanov каже:

    Uf… Žestoko… Suva istina… Uf…

    „Они ће нас се, Србијо вољена, гадити! Презираће нас или неће ваљати ничему ако нас не презру!“ !!!!

    Zaslužili smo samo da nam grobove za3.14šavaju…. pih…

  2. Ljubomir Petkovic каже:

    Medenice Titova agenda se samo sprovodi vi ste svi krivi jer ste komunjare samo pricate 74godina od kakao je Tito i Koca naredio alianci da opet bombarduju Beograd, Nis,Podgoricu. Kakvi ste to Srbi koji samo pricate a u Bukurestu zena glavni tuzilac pohapsi sve prevratntne kao iopet strajkuju sta rradite vi ? .Mi smo 20 miøliona tri generacije po svetu nama ne daji ni da
    glasmo ni nasoj deci pasose jer moja 4 sina i cerka koje su odrasle u Norvesku u kealjevini gdeje socijalizam kralja svi obozavaju a vi mrzitei nas i kralja a voliteTita,Milosecvica, Kostunicu,Tadica Milo ,Toam Vucuc ,Canak,Seselj, Ceda , Dinkic ,Bajatovic pogledajte face komunistiicke kakav ste narod tako ste i zasluzili da vam na kraju Albanc Presednik ,Hrvatica koza premijer, Dacic Hrvat Milosevicev koji nezna nijeda strani jezik sopljni ministar, Gasic glupak Bia,Selakovic kupa se u istu kadu sa Profesorom Anticem a sada ga Toma posatvi da bude neki ambasador,Stefanovic sa fals diplomom slina , sef policije a vec 30 godina nijedan slucaj nije resen cela drzava je kriminalna banana Satanisticka ,ciganaska muzika se slusai zaostali ste za nas 200 godine prave Srbe koji smo ekonomski solidni i svi smo za kraljevinu govorimo minimum dv strana jezika. Mi isto volimo Srbiju cak vise nego vi samo u Norveskoj koliko smo miliona poklonili ovoj bagri a nista nisu dali sirotima ?

    http://webtribune.rs/poslanica-uznemirila-nemacku-otkrila-sokantne-podatke-o-vlasti-na-kosovu-i-nemackoj-vojsci-video/

    http://www.pogledi.rs/

    https://www.youtube.com/watch?v=DLihO1GlRKQ

    1. Дуња каже:

      И од силине љубави се#еш по нама са безбедне даљине??? ниси довољно далеко отишао…..

    2. Србко каже:

      Говорите стране језике, а србски језик и писмо сте заборавили. За ову багру од Тита до Вучића сте у праву.

    3. Zoran Brkic каже:

      „kakav ste narod tako ste i zasluzili“
      Одговор од србског геџе: Да се носиш у три лепе пичке материне, мајмуне! Ми имамо такву власт какву имамо захваљујући вама говнима којима је туђе говно слађе од србског меда. Седи тамо где си отишао због своје гузице, тимари је уредно до смрти, и не забадај своју неписмену њушку у Србију, говно западно издајничко!

  3. NgoeuInformer каже:

    Latinka Perović

    Dugi hod kroz (ne)vreme i (ne)prilike

    Danas mnogo ljudi piše i objavljuje svoja sećanja. Po tome se, pored ostalog, naše vreme razlikuje od ranijih vremena: onog, na primer, posle Prvog svetskog rata i dugo posle Drugog svetskog rata.

    Otkud potreba današnjih ljudi da uzmu pero u ruke, koncentrišu se, prođu – još jednom – kroz svoj život, opišu ga i preispitaju sebe? Pridajem veliki značaj ovoj pojavi i na različite načine je podržavam. Nikada ne odbijam da recenziram rukopis nečijih sećanja, pišem za njih predgovore ili pogovore. A zatim ih predstavljam i prikazujem. Činim sve to, zato što u potrebi ljudi vidim nešto tragalačko. Promene su ogromne, i njihov ishod nije izvestan. Nestale su paradigme stvorene posle Drugog svetskog rata, a nove još nisu nađene. Zaokružen je ciklus komunizma kao planetarne ideologije. Više država je rođeno, ali mnoge su otišle u istoriju. Cena progresa plaćena je posvemašnjim nasiljem i zločinima. Pojedinac pokušava da, makar za sebe, napravi bilans. Gde je on bio u svemu tome? Ne bojim se naknadne pameti. Naprotiv, smatram da ona postaje prozirna tek u mnoštvu sećanja. Ona su važna dopuna zasnovanoj na istorijskim izvorima prvog reda: ona često sadrže ono čega u tim izvorima nema: duh vremena, motive za izbor ove ili one orijentacije, koji nikada nije lišen drame i odgovornosti. Tako čitam i sećanja Radovana Pantovića.

    Kada je odlučio da piše svoju prvu i jedinu knjigu u životu, Radovan Pantović je već bio u dubokoj starosti. Borio se za vreme, i uspeo je da ga po bedi. Danas, u izdanju Saveza antifašista Srbije i Dan Grafa d.o.o. imamo njegovu knjigu Dugi hod kroz (ne)vreme i (ne)prilike. Za njegovu životnu saputnicu, Miru, i za njihovo potomstvo, već treću generaciju, to je veliki događaj. Ali i za Savez antifašista Srbije na čijem je čelu Radovan Pantović bio četvrt veka. O tom vremenu i o previranjima koja su zahvatila i organizaciju boraca narodnooslobodilačkog rata govori u svom odličnom prilogu knjizi Nebojša Dragosavac.

    Radovan Pantović je pisao o svom životu, ali to je i biografija njegove generacije, koja je učestvovala u sudbonosnim događajima 1941–1945. godine, a zatim u obnovi i izgradnji jugoslovenske države. I naročito u obnovi poverenja između njenih naroda pomoću formule bratstvo – jedinstvo.

    Socijalno, većina ove generacije pripadala je siromašnom seljačkom društvu. Školovala se samo dok je mogla da pristiže pomoć rodbine i prijatelja, a onda je krenula trbuhom za kruhom. U fabrikama Zemuna i Niša i Radovan Pantović je došao u dodir sa sindikatima, a izvan zidova fabrike sa levo orijentisanim studentima i socijalnom literaturom i pojmovima o pravednijem svetu.

    Bili su mladi i nespremno su dočekali rasulo jugoslovenske kraljevine. Ne naišavši na spremnost vojske da brani državu, sami su počeli da se organizuju u partizanske odrede. Okosnicu tog organizovanja činile su tajne organizacije Saveza komunističke omladine i Komunističke partije Jugoslavije. Bila je to neravna borba kojoj je snagu davala mladost boraca protiv okupatora i kvislinga. Ali i ideja revolucije: nema povratka na staro.

    Radovan Pantović je proveo rat na jugu Srbije, koji je bio pritisnut nemačkom i bugarskom okupatorskom vojskom, i kvislinškim jedinicama, nedićevcima i ljotićevcima. Posle povlačenja partizanskih snaga iz Užica, partizanske borce na jugu Srbije povezivala je samo ideja i organizacija. Pantović to vreme opisuje onako kako je bilo. Trebalo je zadobiti poverenje uplašenog naroda, štedeti ljudske živote, razviti solidarnost… Sve je to činjeno uz neverovatnu invenciju, slobodu inicijative, ali i odgovornost, spremnost na patnju. Radovan Pantović o tome piše detaljno, trudeći se da zabeleži ime svakog poginulog borca. To je jednostavna, sačinjena od suvih činjenica, duboko ljudska epopeja.

    A onda, život u oslobođenoj zemlji. Ali, razorenoj u ratu, zaostaloj i siromašnoj, punoj rana svake vrste. Razne dužnosti u državnom i partijskom aparatu. O tome Radovan Pantović manje piše. Ali ne zato što mu je nedostajalo vreme. I jedan Koča Popović je pisao: „Glavno mi je Prva proleterska, sve ostalo je bila služba“. I Radovan Pantović je instinktivno isticao da je njegova generacija do ljudskog vrha stigla herojstvom u oslobodilačkom ratu. Vlast je uvek kompromis, prilagođavanje, navikavanje… Bio je vezan za grupu koja je formirana u ratu, oko Dragog Stamenkovića. Tako je to bilo u celoj Srbiji. U svojoj mladalačkoj strogosti, ja sam to videla kao nahijski princip. A u stvari to je bilo tipično za Srbiju u kojoj otpor okupatoru nije primaran u ratnim sukobima, već u gerilskim akcijama.

    Radovan Pantović nije bio ni srpski nacionalista, ni jugoslovenski unitarista. U sećanjima piše: „Mi jesmo za vreme rata pevali:

    ’Toplički smo mladi partizani,

    mi volimo naš rodni kraj’

    Ali smo bili svesni da nema slobode u Toplici bez slobode Jugoslavije“.

    U isto vreme, Pantović je osećao da nacionalizam nagriza i njegovu generaciju. Pominje književnika Dobricu Ćosića, sa kojim je u ratu pokrenuo list „Mladi borac“.

    Radovan Pantović je bio uveren da su nužne promene i u društvu i u državi. Lucidno je naslućivao da je Komunistička partija Jugoslavije, čuvajući svoj politički monopol, širila svoje okvire za tendencije koje su je iznutra razarale. Razvodnila je, tako, svoju programsku orijentaciju, i izgubila posebnost.

    I posle sloma Jugoslavije, koji je doživeo kao kraj snova svoje generacije, ostao je protivnik teze o pomirenju četnika i partizana. U generaciji, u kojoj je ova podela bila aktivna, egzistencijalna, do pomirenja je, smatrao je, došlo 1944. godine. Pomirenje u novim generacijama, koje je lansirano u vreme demokratskih promena, tumačio je kao otvaranje vrata reviziji stvarne istorije. Nije ga tešilo što je do toga došlo u celoj Evropi. U Srbiji je to bilo više od konfuzije. Bilo je to prećutno širenje osnova etničkog srpskog nacionalizma. Posle kraja komunizma, snage poražene u ratu i revoluciji,na prepad su „preuzele“ pobedu nad fašizmom, otvorivši put ne samo revizionizmu nego i revanšizmu. U dešifrovanju te istorijske laži, Radovan Pantović je video smisao svog neumornog rata u Savezu antifašista Srbije. Ali, i smisao pisanja svojih sećanja.

    Više puta sam prolazila kroz rukopis sećanja Radovana Pantovića. Danas to činim sa njegovom knjigom, duboko uverena da je u njenom jezgru sadržana istorijska istina, koja je uvek jednostavna.

    Često moj pogled sa fotografije Radovana Pantovića na prvoj strani knjige ide ka njegovoj fotografiji na njenoj poslednjoj strani. Između ove dve fotografije je vreme od pola veka. Ali, na njima je jedan isti čovek. Podjednako: odlučan i blag, realističan i zagledan u budućnost, pametan i lep. Kao i on, uvek sam verovala da je laganje o njegovoj generaciji i vrednostima na kojima se ona formirala izraz intelektualne inferiornosti, ličnog i profesionalnog nemorala. Ovo, kao i svako laganje, pretenduje da postane opšte. Njemu se Radovan Pantović uvek suprotstavljao: u mladosti puškom, u dubokoj starosti – perom. Ar to nije dostojno istinskog divljenja?

    1. Zoran Brkic каже:

      Човек који ДАНАС цитира шугаву комунистичку кучку Латинку Перовић нема појма где живи. О њој говори довољно већ само њено име.

  4. Неле каже:

    Ево овако се користи својих три минута:https://www.youtube.com/watch?v=PctNCfrwNhM

Коментари су затворени.