Прочитај ми чланак

МИХАЛКОВ: Лажни украјински патријарх Филарет има невенчану жену и троје деце

0

СЛАВНИ РУСКИ РЕЖИСЕР ОТКРИО И ДА ФИЛАРЕТ ВЛАСТИТУ ДЕЦУ ПРИСИЉАВА ДА МУ СЕ ОБРАЋАЈУ СА „ВЛАДИКО“

ПОГЛАВАР расколничке, неканонске Украјинске православне цркве Кијевске патријаршије – Филарет Денисенко – води двоструки живот – изјавио је светски познати филмски режисер Никита Михалков.

Ilustracija: Thinkstock

Чак је прецизирао: „Има невенчану жену и троје деце. Филарет заиста води двоструки живот“.

Михалков тврди и да Филарет властиту децу – да би замаскирао тај део своје биографије и да би могао да украјинској јавности `продаје` лажну слику о себи – присивљава да му се обраћају са „владико“.

Славни режисер је подсетио да је и сам Филарет, који се већ годинама издаје за „украјинског патријарха“, признао да нема право – јер је његова „Кијевска патријаршија“ непризната – на обрде као што су причешће, крштавање и отпевање умрлих.

Нагласивши да Филарет обмањује и своје „вернике“, Михалков је нагласио:

„Запад на људима попут Филарета – похлепних и на новац и на власт – гради своју политику“.

Цариградски патријарх Вартоломеј скинуо је са Филарфета анатему Руске православне цркве, али га неће поставити на чело обједињене „цркве“ украјинских расколника којој има намеру да прогласи аутокефалном.

РПЦ – која је због тога већ прекинула све односе са Цариградском патријаршијом – „скидање анатеме“ сматра ништавним.

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

11 коментара “МИХАЛКОВ: Лажни украјински патријарх Филарет има невенчану жену и троје деце

  1. Радо Мир каже:

    Хроника најављеног слободоубиства – разговор са проф. др Браниславом Ристивојевићем
    Бранислав Ристивојевић је редовни професор Правног факултета Универзитета у Новом Саду. Шеф је Катедре за кривично право и криминологију. Некад је био и народни посланик, шеф посланичког клуба, председник два скупштинска одбора (за законодавство и за правосуђе и државну управу), саветник председника владе. У орвеловској Србији у којој живимо, професор Ристивојевић jе, због слободно израженог научног и стручног става, изведен пред Виши суд у Новом Саду. На суд га је бацила поверинца за равноправност, и жена судија/ судиница/ судијка (бирајте шта вам се свиђа, у складу са новоговором „родне равноправности“ ) је недавно донела пресуду:

    Ристивојевић је крив зато што је својим текстом „Насиље у породици и насиље над пороцицом“, објављеним на сајту Нове српске политичке мисли, наводно дискриминисао жене на основу пола и ЛГБТ популацију на основу сексуалне оријентације. Суд је, због тога, «забранио туженом да убудуће у јавним гласилима и другим публикацијама, на скуповима и местима доступним јавности износи ставове којима се омаловажавају жене и припадници/це ЛГБТ популације и подржавају предрасуде према овим друштвеним групама». Туженом је наложено да о свом трошку објави ову пресуду на сајту НСПМ или дневном листу са националним тиражом.

    И тако смо се, како би рекао Миша Ђурковић, вратили у 1947. годину.

    ШТА ЈЕ „ПОЛИТИЧКА КОРЕКТНОСТ“?

    Поштовани господине Ристивојевићу, оно због чега сте осуђени некад се звало „вербални деликт“, а сада је у питању „политичка коректност“. О чему је, у суштини, реч?

    Политичка коректност је збирни назив за, пореклом америчка, ограничења слободе говора која су створена по узору на онe која су некад постојала у комунизму. Као и друга сродна ограничења, нису успели да је „запате“ у матичној земљи јер она изузетно цени слободу говора, али је успешно пресађенa у државе у којима сопствене владе немају снаге да се одупру отровним плодовима Сорошевог новоговора. Оно што није довољно добро за Америку изгледа да јесте за ЕУ, и посредством ње за Србију. Политичка коректност се у суштини своди на механизме самоцензуре или цензуре којима се ограничава шта се може говорити, рећи или саопштити, о чему се може причати, дебатовати, аргументовати и слично. У појмовно родословље политичке коректности посвећене су речи које сликовито оцртавају табу теме савременог политичког система. Неке од тих нових речи и израза већ су постали део језичког арсенала у службеном говору модерних либералних демократија и имају јаку језичку и емотивну тежину. Тако нпр. изрази или речи као што су „људска права“, „толеранција“, „мултиетничко друштво“, „различитост“, постали су део новог дискурса. Добар део ових израза су нејасни и неодређени, у неким случајевима представљају чак варварско насиље над језиком (нпр. силовање српског да по сваку цену свака именица има женски граматички род), али су звучни и, што је најважније, имају статус посвећеног и самим тим недодирљивог говора. Није ни чудо да их је Гелен, поредећи их са вером, назвао „нова хуманитарна религија“.

    НОВА ИНКВИЗИЦИЈА НА ДЕЛУ

    О каквој је доктрини реч? И откуд јој инквизиторски потенцијал?

    Заиста, политичка коректност је током времена постала тако снажна да је устоличена у једну врсту цивилне религије Европске Уније, а ова у неку врсту секуларне теократије. Она се од заједнице држава истих интереса, која је некад можда и имала морално право да се назове либераном демократијом, претворила у нарочиту врсту верско-политичког парасистема. Њена религија исповеда безусловно и беспоговорно веровање у мит о ЕУ као колевци слободе, генератору правне државе и друштву отвореном за слободан ток и размену људи, роба и идеја.

    Своје порекло и изворе ова нова секуларна религија открива у својој суманутој тежњи за опонашањем хришћанског учења о предестинацији или исламског учења о кадеру. Подсећамо да је су то верска учења по коме су сва дешавања унапред предодређена Божјом вољом. Предодређеност, истина, не искључује потпуно слободну вољу и слободу деловања. Међутим, она их ограничава и подређује Божјој вољи и Божијој милости. Другим речима, нема много могућности да се нешто промени у нашим животима (Арапи, рецимо, имају обичај да кажу: Иншалах – Ако Бог да). Према овом учењу неки су преодређени за спасење, а неки за проклетство. Сасвим је јасно да су у овој новој „религиологији“ за спасење предодређени они који беспоговорно прихвате и усвоје и исповедају њене секуларно-теократске идеје. На исти начин на који су, према јудаизму, Јевреји изабран народ, тако су и према овој новој религиологији следбеници мултиетничког друштва различитости и толеранције изабрани. И ту нема приче. Ко се усуди да покаже и најмању сумњу у исправност у најбољем случају бива исмејан и проглашен малоумним, а у горим бива друштвено одбачен. Ако којим случајем неком падне на памет и да прича о тој сумњи или да је подели са другима, онда се та прича и та дебата од стране нове секуларне теократије назива политичка некоректност и санкционише се.

    НЕМА ДЕМОКРАТИЈЕ ЗА „НЕПРИЈАТЕЉЕ ДЕМОКРАТИЈЕ“

    Како је то могуће у систему који се куне у људска права и демократију?

    Просто и једноставно: сваки тоталитарни политички систем (био он стари комунизам или овај нови, секуларнотеократски квазилиберализам) може, у одређеној мери да трпи критичаре који нападају његове мане, али отворену јерес против својих темељних политичких митова ниједан такав систем не може да дозволи јер ће то на крају водити његовом распаду. Из овог разлога су крајња нетрпељивост према мишљењима или ставовима која се не свиђају властодршцима најбољи показатељ да ли је неко друштво тоталитарно или није. Речју, када неко друштво постави основне постулате сопственог деловања на позиције хиперморализма, тако нешто би код сваког разумног бића морало да упали сигнал за упозорење да се спрема тоталитарна и нетрпељива будућност, речју диктатура.

    Има ли везе између савременог појма политичке некоректности и старог комунистичког вербалног деликта?

    Појам вербалног деликта су користили сви слободномислећи људи, у бившој Југославији да опишу по злу чувене чланове Кривичног закона: 133. (Непријатељска пропаганда) и 67. (Забрана јавног иступања). Они су служили да се казни свако одступање од језичког стандарда или обрасца дозвољеног говора комунистичке идеологије. Тај стандард се налазио у речник некадашњих комунистичких гласила и језику апаратчика бивше комунистичке Југославије. Био је препознатљив по употреби мноштва хипербола, парабола, метафора и идеолошких фраза које су имале агресивну идеолошку и полемичку снагу и са којим није било дијалога. Због ове његове карактеристике његова источнонемачка варијанта је поспрдно називана Beton Sprache односно Бетонски говор. Будући да од њега нема одступања, постојан је и непроменљив, он је људе подсећао на армирани бетон. Вербални деликт је уствари био прекршај језичког стандарда комунистичке идеологије, односно оног стандарда који се данас зове политичка коректност. Негација ове коректности је, логично, некоректност. Значи, политичка некоректност је само нова верзија тих, како су се у нашем друштву некад називали вербалних деликата. Политичка коректност данас захтева од људи исто оно што су некад у комунистичкој Југославији захтевали наведени чланови кривичног закона – да умукну. Данас се политички некоректним сматра онај ко је некада у комунизму сматран непријатељским пропагандистом. Ови чланови некадашњег Кривичног закона функционисали су тако што би слободномислећи човек за речи које не одговарају стандарду био осуђен на казну, значи био би затворен, и још би му била изречена мера безбедности која се називала забрана јавног иступања. Њоме би му била запушена уста. Онај ко би додатно затвору добио и ову меру безбедности није смео да, како назив саме мере каже, иступа у јавности.

    МЕКА ОКУПАЦИЈА ПОСТАЈЕ СВЕ ТВРЂА

    Да ли модерни „религиолози“ покушавају да своје правоверје спроведу на исти начин?

    Само до неке мере. Диктатура политичке коректности не подразумева државни терор којим управља маса политичких снагатора додатно оснажена оруђима правосудног система и тајне полиције, као што је била пракса у класичним комунистичким диктатурама. У Србији више нема југословенске верзије Гулага, оне у којој је владала медитеранска клима. Данас се поступак затварања уста људима спроводи тако што се застрашују и бивају уцењени разноразним претњама ванправним (лажно морално згражавање, одбацивање, грађанска смрт) или некривичноправним санкцијама (лустрација, избацивање са посла, лишавање функција или титула) ако не запуше своја или, још горе, туђа уста у свом окружењу. Најгори од свих ефеката овог друштвеног тока није цензура, већ самоцензура. Не само грађани, већ и новинари и интелектуалци, а на овом мом примеру видимо и судије, дужни су да, у интересу политичке коректности, али и због бојазни од друштвеног остракизма, увежбавају и практикују језичку самоцензуру. Тај грађански страх (част изузецима који се боре!) и, на жалост, интелектуална лењост, стварају окружење растуће друштвене безвољности у којему слобода говора сама од себе нестаје или постаје небитна. Нажалост, у главама таквих људи створио се један виртуелни Голи оток. Овај је далеко страшнији од оног који смо оставили комшијама деобним билансом енглеске подметачине а српске вековне заблуде. За разлику од оног стварног Голог отока за духове од глине из овог нема изласка, они га свуда носе са собом.

    Ипак, шта ако „мека окупација“ почне да показује своје оштре зубе? Јер, не мире се сви ни са „меком окупацијом“.

    За поменуте часне изузетке који се и даље боре (а чији вербални деликт, односно политичка некоректност, у ствари јесте отрежњење у временима масовне хипнозе којој је homo serbianus бомбардован са централноплански управљаних електронских медија) у модерним мултиетничким и мултикултурним друштвима закони се мењају тако што постају све репресивнији и све оштрији, а друштвени притисак све снажнији. За њих више нема само друштвеног одбацивања и презира. Ту су полицијско-режимско прозивање због мисли које не иду низ длаку општем току ствари. Затим долази судска контрола и санкционисање не само мисли, него како мој случај показује, и помисли (нисам осуђен за оно што сам написао већ за значење речи које је судија „учитао“ или приписао моме тексту). Ту је и активно оцрњивање, блаћење, а нарочито, толико омиљено у комунизму – етикетирање. Оно је служило за крајње оцрњивање људи другог става или мишљења. Била је то нека врста негативне есенције или, боље речено, контрадестилат слободе мишљења и интелектуалне тромости. Могла се назвати и слобода немишљења. Етикетирање је на најбољи начин показивало да се о некоме и његовим речима, пре него што се он осуди, ни не размишља. Оно је уствари било комунистичка варијанта предрасуда. Није било битно да ли си ти Владимир, Миша, Милан и Бранислав, битно је да си био „националиста“, „клерикалац“, „назадњак“, „централиста“, „реакционар“, „контрареволуционар“ итд. У савременом јавном говору главних медија као еквиваленти тим старим етикетама и као симболи свеопштег зла често се користе речи „антиваксер“, „равноземљаш“, „противник ЕУ интеграција“, „хомофоб“, „женомрзац“, „сексиста“, „насилник“, „десничар“, и у најгорим случајевима „фашиста“ и „неонациста“. Ово је довело до једне врсте поступка који Штраус назива reductio ad hitlerum односно свођење носиоца другачијег мишљења на парадигму зла. На самом крају, за оне којима је и после свега овога стало до слободе говора резервисана је статус апсолутног непријатеља у Шмитовом смислу и све јача кривична репресија. Она од ultima ratio (последњег средства за борбу против криминалитета) све више постаје prima ratio (прво средство), а како ствари стоје и колико слободномислећих у Србији има, постаће и sola ratio (једино средство).

    БУДУЋНОСТ ЈЕДНЕ ИЛУЗИЈЕ

    Каква је будућност овог, како сте показали, обновљеног тока гушења слободне мисли и речи?

    Иста као и судбина комунизма из којег је црпео инспирацију за сопствени настанак. Многи су фактори утицали на пропаст комунизма. Међу важније убројао бих сировост и суровост службеног комунистичког језика, те сталне „религиолике“ чистке (диференцијације) и јака полицијска и судска репресија који су водили губљењу поверења у систем и, коначно, рушењу комунистичког експеримента. Десиће се и овде слично. Ипак, има и разлике. Требаће више времена и енергије. Савремене квазилибералне секуларне теократије довеле су репресију над мислима и речима до интелектуалног савршенства. Данас је далеко теже разазнати правог политичког непријатеља од обичног опонента односно, речено политички некоректним језиком, данас се теже одваја инквизитор од жртве.

    РАЗГОВАРАО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

    Објављено у „Геополитици“

  2. Радо Мир каже:

    Сабору СПЦ: „Страхујемо да је ово последња прилика да се нешто уради“
    ОБРАЋАЊЕ ГРУПЕ СВЕШТЕНИХ ЛИЦА И ЈАВНИХ ЛИЧНОСТИ ВАНРЕДНОМ ЗАСЕДАЊУ САБОРА СПЦ
    „ВАША Светости, Ваша Високoпреосвештенства, Ваша Преосвештенства,

    Прошло је пола године од Поруке Светог архијерејског сабора о Косову и Метохији, која је јасним ставом о нашој Светој земљи свима ставила на знање да се она не сме отуђити. У народу је ова Порука пробудила наду да се у решавању овог питања више неће ићи погрешним путем попуштања незаситим захтевима косметских Албанаца и империјалним тежњама западних сила.

    Од тада до данас стање се нажалост погоршало. Званична политика Србије наставила је да одступа од своје уставне обавезе да штити део државне територије, а у посебним приликама окупације Косова и Метохије – да штити народ, имовину и верско наслеђе.

    Највиши државни функционери у јавност су убацили зломисао о „разграничењу“ Срба и Албанаца у покрајини, што би, по свој прилици, омогућило најпре формално признање лажне државе Косово од стране Србије, а потом и прикључење тог дела српске територије великој Албанији.

    Томе је претходила жестока пропаганда да Србија на Косову тобоже “нема ништа”, те да би и мали “добитак”, путем размене по принципу српско за српско, наводно значио много. Ова „идеја“ се некако временски подударила са отвореношћу западне политике према могућој „корекцији граница“, тако да смо данас сведоци озбиљних припрема за, како се то дипломатски каже, последњу рунду преговора.

    Ванредни Сабор наше Цркве одржава се управо у ово време. Поштовани оци, не бисмо вам се овом приликом обраћали да нисмо убеђени да је последњи час да управо Сабор верном народу и целокупној јавности укаже на реалну опасност од нечега што је горе од текуће окупације, а то је предаја Косова и Метохије.

    Околности у Србији су се тако склопиле да још једино наша света Црква располаже убедљивом речју. Та реч се по природи ствари не троши за јавна световна питања, али догоди се да се без ње не може изаћи из сенке злехудих историјских околности. Да бисмо остали у борби за очување Косова и Метохије, народу је потребна таква реч истинитог сведочења о опасности коју увећава и наша званична политика.

    Текућа званична реторика о Косову и Метохији обавијена је велом тајне. Ми само знамо да треба да признамо ту лажну творевину као државу и да за то „нешто“ добијемо „нешто”. То је срж званичне најаве, али и само толико довољно је за узбуну, јер реч је о лажном ставу.

    Основни проблем је у томе што се на лажном ставу заснива домаћа политика. Она се свакодневно допуњује обиљем речи које нико не може да доведе у логичну везу. Те речи служе за прикривање, а не откривање онога што се спрема. Њих може да надјача једино реч наше Цркве. Онa треба да буде кратка и одлучна, јасна и упозоравајућа. Њен смисао мора бити у поруци да „нико не сме ништа да потпише“, а народ ће схватити њено право значење.

    Часни Оци,

    Страхујемо да је ово последња прилика да се нешто уради. Ако се испусти овај тренутак сви ћемо сносити одговорност, али у празном простору непоправљивог и можда највећег историјског пораза.“

    У Београду, 2. новембра 2018.

    Потписници:

    архимандрит Андреј, старешина манастира Светог Стефана у Сланцима

    проф. др Слободан Антонић

    јеромонах Атанасије, манастир Липовац

    Данило Баста, редовни члан САНУ

    Матија Бећковић, редовни члан САНУ

    проф. др Владимир Божовић

    Ксенија Божовић, потпредседник Грађанске иницијативе СДП „Оливер Ивановић“

    игуман Варнава, старешина манастира Светог Саве у Кувеждину

    проф. др Мирјана Васовић

    архимандрит Венијамин, духовник манастира Преображење

    Алек Вукадиновић, песник

    Зорка Вукадиновић, професор

    Ђорђе Вукадиновић, политички аналитичар и уредник НСПМ

    проф. др Слободан Владушић

    Маринко Вучинић, публициста

    архимандрит Гаврило, духовник манастира Свете Петке Беркасово

    генерал Божидар Делић

    архимандрит Дионисије, старешина манастира Липовац

    проф. др Јован Душанић

    проф. др Александар Ђикић

    Никола Н. Живковић, публициста и преводилац

    др Никола Жутић, научни саветник

    др Марко Јакшић

    др Слободан Јанковић, научни сарадник

    протосинђел Јован, духовник манастира Лешје

    проф. др Александар Јовановић

    проф. др Душко Ковачевић

    проф. др Милош Ковић

    проф. др Часлав Копривица

    Ружица Левушкина, научни сарадник

    проф. др Мило Ломпар

    протосинђел Макарије, настојатељ манастира Фенек

    јеромонах Макарије, старешина манастира Привина глава

    проф. др Александар Милановић

    Никола Милованчев, правник и историчар

    проф. др Софија Милорадовић

    Звонко Михајловић, бивши председник општине Штрпце

    проф. др Радивоје Младеновић

    Часлав Оцић, редовни члан САНУ

    Предраг Пипер, редовни члан САНУ

    проф. др Валентина Питулић

    протођакон др Љубомир Ранковић

    др Драгана Ратковић, виши научни сарадник, уредник Речника САНУ

    Проф. др Митра Рељић

    Доц. др Слободан Рељић

    Проф. др Слободан Реметић

    др Предраг Пеђа Ристић, архитекта, протонеимар

    Славиша Ристић, народни посланик са Косова и Метохије

    проф. др Слободан Самарџић

    проф. др Миломир Степић

    јеромонах Симеон, старешина манастира Рукумија

    архимандрит Стефан, старешина манастира Велика Ремета

    јеромонах Стефан, манастир Светог Стефана у Сланцима

    Милун Стијовић, истраживач-сарадник Историјског института

    др Рада Стијовић, научни саветник

    Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије

    проф. др Александар Ћорац

    јеромонах Хризостом, настојатељ манастира Црна Река

    доц. др Марица Шљукић

    проф. др Срђан Шљукић

    Коста Чавошки, редовни члан САНУ

  3. Радо Мир каже:

    Да ли ће на предстојећем Сабору СПЦ бити скрајнуто питање Косова и Метохије?
    Са дубоком забринутошћу можемо да приметимо да Српска православна црква није обзнанила да ће питање Косова и Метохије бити високопозиционирано на саборском дневном реду

    Како „Стање ствари“ сазнаје на предстојећем Ванредном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, заказаном за 6. новембар, главне теме биће кадровска решења у црквено-академским институцијама и питање црквене просвете. Архијереји СПЦ размотриће наставу веронауке у основним и средњим школама, те кадровску ситуацију на Богословском факултету у Београду.

    Подсећамо, заседање почиње свега пет дана од путовања председника Републике Србије Александра Вучића у Париз, где ће се – по свој прилици и како је раније најављивано – срести са „косоварским председником“ Хашимом Тачијем. Из досадашњих немуштих најава није могуће докучити да ли ће овај париски састанак представљати важан корак ка постизању тзв. свеобухватног споразума између Београда и Приштине, који се не може читати другачије него као – у овом или оном облику – давање независности тзв. Косову.

    Са дубоком забринутошћу можемо да приметимо да Српска православна црква није обзнанила да ће питање Косова и Метохије бити високопозиционирано на саборском дневном реду.

    То посебно чуди и онеспокојава с обзиром да је на претходном, редовном заседању Светог архијерејског сабора, одржаном маја ове године, донет далекосежно важан документ „Порука Светог архијерејског сабора Српске православне цркве о Косову и Метохији“. У овом драгоценом документу оцењено је да „питање Косова и Метохије представља српско црквено, национално и државно питање првог реда“. Текст документа представља несумњиви врхунац једног мисаоног напора, благовремене реакције на неповољне политичке и државне околности. Порука је представљала правовремену и аутентичну артикулацију неспокоја оног дела јавности који се противи (анти)косовској политици српских власти.

    Очекујемо да архијереји СПЦ на предстојећем саборском заседању неће сметнути с ума драгоцене речи које су послате јавности у мају ове године. Не треба искључити могућност да је забринутост због тема будућег саборског заседања претерана и да ће се СПЦ, као и у другим преломним тренуцима, показати као сигурно прибежиште оних који страхују за будућност српског Косова и Метохије. Уосталом, држимо да је реакција јавности и допринела да се на претходном Сабору Српска црква бави најважнијим питањем – не само данашњих Срба – Косовом и Метохијом, а не организационим променама и Уставом. С том надом и вером да Бог има последњу реч, завршавамо наше синовско обраћање архијерејима свете Српске православне цркве.

    (Стање ствари)

  4. EUSrbin каже:

    Problem Mihalkova i ostalih komunjara je to sto im niko nista ne veruje,dzaba laju

    1. аваксус-МД каже:

      А ови твоји су као фини, што год кажу ја одмах знам да је супротно од тога без грешке.

    2. аваксус-МД каже:

      А да заборавио сам једи говна.

  5. Младен каже:

    Прича се да таквих примера има и код нас у СПЦ

    1. аваксус-МД каже:

      Наравно да тога има свугде па човек је грешан од рођења а оно све остало се лепи као малтер.

    2. S - 888 каже:

      сви скоро а проблеме педофилије и ЛГБТ под тепих и трудних монахинја

Коментари су затворени.