Прочитај ми чланак
Или, драма о једној мајци и њеном пројекту, у Призрену, а могло би бити и било где другде
Недавно је емитован дугоментражни документарни филм Милица о једином српском детету у Призрену. Ово није текст о филму, филм је прича о људима у Призрену и он прича хуману, истиниту причу, не без хумора и не без туге. Овде је, међутим, филм Милица само повод за питања која се намећу на тему једне тешко разумљиве животне драме – детету које живи у изолацији.
Ништа ново под капом небеском и тако је и даље свет пун Медеја, разлкују се тежине дела, мотиви, разликују се и последице, али оно с почетка остаје исто, а то је питање: какво стање ума може да доведе једну жену, мајку, да на овај или онај начин жртвује своју децу?
Темељ је увек страст. Античка Медеја била је вођена безумном страшћу према човеку – оцу којем је, у тренутку помрачења, пожелела да се освети тако што ће му убити децу. Своју. Али и његову.
Која страст плете мрежу око живота једног детета, мајке Евице, оца непознатог – што не би било важно да мајка није рекла пред камерама како је тај човек побегао због рата 1999, а дете се, међутим, родило 2006.
Дакле, није важно ко је с том женом провео неко време, а онда нестао, застрашујуће је да жена, која практично тврди да је од 1999. до 2006. била у другом стању, уопште сме да доноси одлуке о животу детета.
ЉУДИ ИЗ РЕЗЕРВАТА
Ако бисмо причали о филму, а нећемо, он може да се гледа с које год хоћете стране. Страшно је бити једино српско дете у Призрену. Опет, страшно је немати контакт с другом децом која говоре, рецимо, босански или (зашто да не) научити албански или, још боље, преселити се у неку српску средину – дакле дружити се, са неком другом децом. Страшно је не ићи у школу са децом. Бити девојчица од девет година и играти се играчкама за малу децу. Страшно је што један грађанин Призрена кроз прозор куће гледа оскрнављену Љевишку. Страшно је што двадесетак Срба који живе у Призрену међу собом готово не говоре. Страшно је што деца српске националности, раштркана по Косову, немају много тога што би деца морала да имају и што су изолована и онда када су у групи, што живе у својим малим гетима.
Срби на Косову нису мањина ако бисмо говорили језиком разумљивим цивилизованом човеку. Они су и даље људи из резервата који боље или горе симулирају живот. Седе у кафићима, деца иду у неке школе, неки народ нешто ради… То је врхунац „долче вите“ Срба на Косову. Седети у ресторану у Чаглавици, куповати гардеробу у Приштини, понекад скокнути до Новог Сада или Београда и уредити свој резерват тако да личи на град.
Депортације миграната с Косова показују да је Косово гето. Шта су Срби у том гету? Мањина нису. Нека неко вичан нађе праву реч и именује резултат овог експеримента званог Косово.
Документарни филм о Милици, детету – симболу, силом прилика хероју, мученици која није бирала мучеништво, прича је о животу једне самохране мајке и једног од света изолованог детета. Прича је о теми. Тема је дете.
НЕМА КО ДА РЕАГУЈЕ?
Ако видите собу, када камера швенкује приказујући играчке, Миличину пиџамицу – цео тај дизајн – прво што ће вам (нек ми Бог опрости) деловати необично је несклад. Девојчица од девет година, у предпубертетском узрасту, која је окружена бебећим стварима, ошишана као неко мало дете, сама у соби испод чијег се прозора играју нека деца.
Топла прича о Албанцу који је примио православље и помаже Евици и Милици, спорадично интересовање репортера и новинара за херојски чин једне мајке која је одличила да остане у Призрену па и по цену да јој дете, које ће једног дана имати и 15 и 17 година, живи у притвору, ван света, ван времена. По цену ризика да тако затворено и страхом задојено дете сутра, далеко било, може врло лако да буде магнет за невољу, ненаучена на социјални живот, на то да постоје и дечаци; с мајком која је, из неког разлога, упорно жртвује, инсистирајући на њеној изолацији.
Бласфемично је дивити се јуначењу (и привлачењу пажње) на рачун детета. Неодговорно би било, да се не ради о Косову, где нема ко да реагује, не обавестити социјалне раднике. Сумануто је да СПЦ обезбеђује посебну просторију где ће један наставник држати часове једном детету и нехумано је од стране те цркве да се не заинтересује за живот једне медијски искоришћене девојчице коју – као и многе друге живе експонате – посећујемо као у музеју воштаних фигура или, како је један старији призренски господин приметио, као у зоо-врту. А то је тако, управо тако.
Ова прича нема никакве везе с патриотизмом него са патологијом једне жене и дететом, које је жртва те патологије. Милица, симболички названа по погинулој Милици Ракић за време бомбардовања, неће спасити „српско Косово“. Ако је циљ мајке да се по детету нешто зове или да једног дана, далеко било, новинари и остали туристи сликају споменик, онда та жена, заправо, вапи за психологом. Колико год била тужна судбина „мајке храброст“, Евице, управо толико озбиљно треба објаснити тој жени и онима који је величају, да је чувена Мајка храброст једна алава жена (у Брехтовом комаду) која ратно-профитира на својој „деци“.
ПРОИЗВОДЊА МАСКОТЕ СРПСКОГ СТРАДАЊА
Рат је поплава и свашта остане на обали када се вода повуче, треба да се чисти а не да се – уместо живота – граде скулптуре од остатака некад вредних предмета. Призрен није некакав екстравагантни музеј, Срби у Призрену нису склепане скулптуре од ђубрета из Бистрице, живот једног детета није перформанс ни игроказ о јадним Србима и храбрим Српкињама.
Ако неко није разумео зашто је дегутантно величати призренску верзију Медеје, нека не хистерише него нека покуша да схвати какав је то синдром, колико опасне последице могу да буду – све и да дете живи у најпитомијој држави где није део неке скрајнуте и десектоване мањине и где нема никаквих последица рата. И нека се не прави луд, вичући како српска хероина није убица, него нека размисли шта све можете да убијете у једном детету и колико сте нормални ако хвалите овај суров и бизаран чин.
Не бих у причи инсистирала на оној чувеној: „Али то је Косово“. Јесте, то је Косово и та девојчица није једино дете на Косову, и истина је да су услови за живот надреални, али све је то небитно ако се мало изместите и сагледате драму. Можда је мајчин проблем – последица рата, можда је пре тога била ведра и разумна жена. Можда. Али клица лудила је пробуђена а ми бркамо две неспојиве ствари – живот једне девојчице и косовску трагедију.
Дете не сме да буде симбол, то није њен избор, она је жртва патологије. Можда и колективне, чим је мајка толико подржавана, а нико се није сетио да јој објасни да се чини још већи злочин над тим дететом, када се промовише као маскота српског страдања.
(Стандард, Ана Радмиловић)
