Прочитај ми чланакЊему је пошло за руком да буде први српски кошаркаш који је освојио шампионски прстен у НБА лиги. И учинио је то у својој првој сезони, у дресу Детроит Пистонса, који су га мање од годину дана раније изабрали као другог пика на најјачем драфту у историји.
FOTO:Tom Pidgeon
Иако у том шампионском тиму није имао ни изблиза онакву улогу какву је желео, Дарко Миличић може да каже да каже да је остварио оно што су од српских кошаркаша потом успели још само Предраг Стојаковић и Огњен Кузмић. У интервјуу за Спорт клуб, Миличић се присетио те своје прве сезоне, признао је да би неке ствари сада, десетак година касније, другачије урадио, а такође је открио занимљиве детаље из тог периода.
Пистонси су те 2004. године до трофеја Лерија О’Брајена дошли победивши Лос Анђелес Лејкерсе 4-1 у великом финалу. За тим из града аутомобила то је био трећи шампионски прстен, а претходни су освојени 1989. и 1990. године. Миличић открива да из те сезоне носи незаборавне утиске.
„Сигурно је то незаборавно искуство, с обзиром на то када вратиш филм колико је наших великих играча играло тамо, а који до тог дана када сам ја био део те шампионске екипе нису имали тај прстен. Као Дивац, Пеђа Стојаковић, Даниловић, Сале Ђорђевић, сви наши велики играчи, који нису тад имали прилику да играју ни у финалу, а посебно не и освоје тај прстен. Имао сам ту привилегију, с једне стране, с друге не баш претерану привилегију с обзиром на то да нисам проводио превише времена у игри. Али, опет, сигурно је привилегија када погледаш колико играча би имало жељу да учествује у том финалу, а потом и освоји титулу“.
Foto: Jed Jacobsohn
У поменутом финалу, Пистонси нису имали улогу фаворита, већ је она припала Лејкерсима, за које су, између осталих, играли Карл Мелоун, Гери Пејтон, Коби Брајант и Шекил О’Нил. Виђена је чврста кошарка и добра одбрана које су донеле Детроиту за сада последњу титулу.
„Моје мишљење и дан данас је да смо ми искључиво искористили њихов међусобни сукоб који је тада био и приметан, иако нисмо део њихове свлачионице, нисмо део њихове екипе. Приметно је и са наше клупе било да код њих влада сукоб, а он је, како сам ја после могао да сазнам, био између Кобија и Шека, као и Пејтона и Мелоуна. Сукоб је био толико интензиван и јак да они нису један другоме хтели да помогну у борби за титулу – да онај други не би добио титулу.
Причам искључиво о Пејтону и Мелоуну јер њих двојица нису имали ту титулу и хватали су тај ‚задњи воз‘. Сукоб је био такав да Пејтон није хтео да помогне Мелоуну да освоји титулу, а Мелоун није хтео да помогне Пејтону. Око чега су се њих двојица ‚закрвили‘, то Бог драги зна. Верујем да смо ми у том тренутку најбоље искористили тај њихов сукоб и успели да освојимо титулу. Сви су очекивали да ће Лејкерси лагано да се прошетају до титуле, међутим, у тој серији се нешто десило, шта тачно, не знамо, али ми смо то искористили и на крају тријумфовали“.
Са непуних 19 година, Миличић је био најмлађи учесник тог великог финала. На питање како се слагао са саиграчима у својој првој сезони, прослављени српски кошаркаш је рекао:
„Имао сам коректан однос са свима у клубу, што се тиче играча, а целог живота ме прогони тај сукоб са управама. Био сам клинац, сматрао сам да сам ја тај који је у праву, да сви остали греше. Многи су ми помагали у том смислу, саветовали су ме, међутим, изгледа нису успели да ми допру до мозга, имао сам своју логику, која тада није била исправна. Са свима сам имао добар однос, и на тренингу, када смо путовали и на самим утакмицама. Много пута су ме саветовали кад год сам добијао време на крају, када је утакмица решена, да искористим то јер су видели код мене тај бес и незадовољство. ‚Искористи то, доћи ће твоје време‘л, говорили су ми. На тренингу су у вечини случајева били задовољни мојим залагањем – ’Све је супер, тренирај, доћи ће твојих пет минута‘.
Сви су ме саветовали, били су баш коректни према мени, а и ја сам према њима“, открива Миличић и додаје, „Волео сам да чујем њихове савете, знао сам да су велики играчи, да су прошли много пре него што сам ја дошао. Мислио сам да је то то, али ми мој его није дозвољавао да прихватим то у потпуности. Увек ми је у глави било: ‚Ма, какви, шта они причају, ја сам мајкан‘. Али, није баш све тако како сам ја мислио. Ти момци су били невероватни те године, мислим да могу да их набројим сад све. Преко Чонсија, Тејшона, Хамилтона, оба Валаса, Кембела, искусног центра, као отац ми се обраћао, као црни отац јер сам ја белац, Хантер… Све су то искусни играчи били, који су искусни, зрели људи, са којима си могао да поразговараш. Једино што је лоша околност по мене је било то што сам ушао у ветеранску екипу која је хватала ‚задњи воз‘ за титулу, а ја нисам имао простора за игру никако. С обзиром на то кроз шта пролазе рукији тамо у старту, ја нисам ништа прошао“.
За разлику од неких рукија, којима старије колеге дају одређене задатке да би им јасно ставили до знања да су тек стигли у НБА лигу, Миличића искуснији саиграчи нису на тај начин ’малтретирали’.
„Не знам из ког разлога, али јесам био мало отворенији кад сам дошао. Сви су они мислили да сам мало ћакнут, сада колико тачно… Или су мислили да нема потребе за таквим иживљавањем. Сви смо ми људи којима није тешко да понесу своје патике или нешто друго. Сигурно је у неискусним екипама, млађим екипама, у којима имаш оних што глуме мангупе, као гето и те варијанте, било тога. У смислу иживљавања: ’Ја сам пет година у НБА, ти си руки, хајде носи ми патике’. То је традиција коју не ’фурају’ искусније екипе, на мом примеру видим, бар се ја сећам да никоме ништа нисам носао. Знам да су напуцавали лопту на трибине, па иди по њу. Мислим, не бих ја ни отишао. Али, опет, нисам долазио у искушења“.
Због прелома шаке у финалу, Миличић је уместо на прослави титуле завршио у операционој сали и признао је да му тада то није ни толико значило.
„Нисам био део прославе, поломио сам шаку на пет места и био сам у болници на операцији. Пропустио сам прославу титуле. Није ми тешко пало, било ми је тешко кад сам почео да размишљам да иде лето, да идем кући, иде репрезентација… Целе сезоне нисам играо, пустио ме је два минута у финалу и ја сам поломио шаку. Цело лето сам фактички бацио у заборав, зато што сам га провео са шрафовима у рукама, у гипсу. Нисам ту титулу у том тренутку нешто нисам схватао као нешто, као да нисам био део тога. Био сам део, али сам себе искључио из свега тога. Тај мој револт је био толико велик да сам се искључио. Барем свог сина учим да не може да се понаша тако – ако си део екипе, ти си део 12 играча, играо два или три минута, ти си нешто допринео. Заменио си најбољег играча, да се одмори, урадио си нешто, имао си неки скок, блокаду, помагање. Али, мој менталитет тада је био – ма какви…“.
Ипак, упркос томе што није присуствовао прослави, Миличићеви саиграчи су се на занимљив начин постарали да се зна и његов допринос.
„Саиграчи и ја смо имали невероватан однос, а многи су тада причали ако сам ја био други пик на драфту, а сви остали убијају. Кармело Ентони је био трећи пик и све је ишло до тога да су они стали уз мене и са бине су викали: ’Какав Кармело, какав Кармело’. То сам чуо од више људи, а то су урадили да би мени послали подршку јер сам био у болницу. Они су таквог играча испрозивали због мене, који сам те године ушао пет-десет минута. Кад неко погреши случајно – њега убаци, хајде изађи напоље“.
Поред шампионског прстена, сваком од играча Пистонса припао је и појас, које им је поклонио један од јунака титуле Рашид Валас. Миличић је открио своје мишљење о њему, али је додао и да је свако у тадашњим Пистонсима имао своју улогу.
„Свима је поред прстена поклонио златни појас, какав добијају боксери. Он је помало блентав, невероватан је играч, али не знам ни како бих га описао. У много ситуација кад је требало, он је био ту, такав је играч био. Али, у неким ситуацијама је за своје године незрело поступао. Опет, та екипа је била специфична по томе што су сви имали допринос. У ономе у чему су најбољи, то су радили, то је најбитније. Нисмо имали звезду, на једној утакмици Рашид ‚развали‘, на другој Чанси, неку Тејшон Принс, онда Рип Хамилтон ‚улети‘, онда имамо варијанте са клупе – Мехмет Окур уђе, Линдзи Хамилтон. Екипа је била толико повезана међусобно, играчи су се поштовали, препознали су један другога, знали су коме шта смета, нико никога није форсирао, буквално је било ситуација да се Рашиду не тренира, седне испод коша и никога не дира јер му није дан. Сви знају да је сутра утакмица и он тада ‚развали‘. Није било предрасуда“.
За титулу коју су Пистонси освојили некадашњи репрезентативац Србије каже да је она дошла као прави поклон.
„Био је то дар од Бога, током целе сезоне одрицања и толике слоге међусобне, та титула је дошла као поклон. На неки начин заслужено, на неки начин не јер су они били боља екипа, дошло је до те свађе, која је на крају била нама од помоћи и освојили смо титулу“.
На питање да прокоментарише чињеницу да се у Сједињеним Државама другачије гледају они кошаркаши који имају прстен и они који га немају, а врхунски су играчи, Миличић је рекао:
„Ипак сам ја човек са ових простора, неке њихове ствари не могу да схватим у потпуности. Значи код њих много, без обзира на то каква је твоја сама каријера, то је небитно. Ако имаш просечну каријеру, али си константно у екипама које освајају титуле или имаш титуле, тебе више помињу у позитивном контексту него неке ‚Ол стар‘ играче. Код њих је то тако, посебно код великих играча, ако нема титулу, као да ништа није урадио у каријери. Код њих самих је притисак да се нађу у екипи која иде на титулу, па новац и слава иду у други план, више се гледа која екипа има стварно амбиције за титулу, која може да освоји титулу. То је веома битно“.
Сви играчи који освоје титулу добијају на по недељу дана трофеј Лерија О’Брајана да га носе где год хоће, а Миличић је за крај на занимљив начин прокоментарисао шта би се десило да је он искористио ту прилику.
„Не знам за њих, ја нисам узео пехар, верујем да они јесу јер су у својој земљи, све им је доступно. Да сам га ја однео, не би га више видели (смех). Сви су имали жељу да однесу у свој град или село, да сам га ја донео овамо, процедура би била већа, нисам ни размишљао о томе, да су друге околности можда и бих“, рекао је Дарко Миличић у интервјуу за Спорт клуб.
