Прочитај ми чланакБило је само питање времена кад ће се разоткрити сва дубина и сложеност перфидне руске игре подривања виталних западних интереса у Црној Гори. Само генијални ум је могао да прозре махинације Кремља, да види оно што је обичном људском оку измицало, обичном људском уму било несхватљиво. Ум који је успео да, ни из чега, створи нову историју сопственог народа, и подари му ново име и нови језик. Који је, једини на свету, основао цркву у полицијској станици. Који је преко четврт века успео да се одржи на власти. И то са причом да представља парагон демократије и напретка.
Дакле, тек је Мило Ђукановић успео да разбије „руску шифру“, да обичном свету растумачи сву злу намеру према Црној Гори која долази из правца Русије, да пред целим светом раскринка праве намере и правце рада руске дипломатије.
И то је урадио на себи својствен начин. Мајсторски.
Прво је кренуо са провокацијама, тако што је данима оптуживао Русију и сиротог Сергеја Лаврова лично да стоје иза антивладних демонстрација у Црној Гори, без нуђења икаквих конкретних доказа. Они неискуснији су можда у томе видели дозу аматеризма, помешаног са страхом, па чак и пример грубе и сирове пропаганде која припада неким прошлим, мање софистицираним временима.
Јер, давно су прошла времена лансирања неутемељених оптужби и њиховог бесомучног понављања, без потребе пружања било каквих доказа. У данашње, напредно доба, напредна публика ипак захтева неку врсту доказа. Типа оних које Бела кућа редовно нуди против Русије, позивајући се на твитове анонимних твитераша, или виралне постове на Фејсбуку постављене под неидентификованим никовима.
Али Мило није нудио чак ни то. Нигде нпр. сензационалних фотографија постављених на друштвене мреже које показују заплењено оружје руске производње на неидентификованој локацији, руске конзерве са сувом храном пронађене у контејнерима близу места окупљања демонстраната, типове са фантомкама који позирају за камеру испијајући флаше руске водке једном руком док у другој држе спреман молотовљев коктел, водиче за организовање анти-НАТО демонстрација на руском језику случајно пронађене на плажи Јаз, нигде изјава анономних очевидаца који говоре о повећаном броју „Лада Нива“ пуних сумњивих типова виђених у граду последњих седмица. Ништа од тога.
И то није заварало само обичан свет, који је већ почео да сумња да Ђукановић можда није изгубио нешто од своје оштрине и луцидности, да га је обузео егзистенцијални страх па му се Руси свуда привиђају. Много више од тога – то је, како се чинило, заварало и саму руску дипломатију.
Ипак, на крају се показало да су страховања била узалудна, да је то још увек онај исти Мило, оштар као бритва, окретан као видра, бистар као планински поток, неухватљив и несаломив.
Јер, руска дипломатија је, чинило се, насела на његове провокације. После суботњег пребијања демонстраната у Подгорици, руско министарство спољних послова је изразило сумњиво превелику забринутост због „неумерене примене силе црногорских власти против мирних демонстраната“.
И ту их је Мило чекао. Сад је имао, напокон, и крунски доказ. Уследила је муњевита контра, у виду саопштења:
„Изјава Одјељења за информације и штампу Министарства вањских послова Руске Федерације, које је изразило забринутост због наводне прекомјерне употребе силе против ‘мирних демонстраната’, без подсјећања да су ти ‘мирни демонстранти’ гађали полицију молотовљевим коктелима и покушали да на силу заузму парламент и изврше преврат, о чему су извјештавали бројни свјетски медији, само потврђује утемељеност изјаве предсједника Владе Мила Ђукановића о умијешаности Русије у протесте против НАТО-а“, гласило је победоносно саопштење из Службе за односе с јавношћу Владе Црне Горе.
Корпус деликти. Руси ухваћени на делу. Шах – мат.
Е, сад, као и увек, има злобника и хејтера који ствар тумаче нешто другачије. Питање је да ли их уопште треба удостијити одговора, да ли им уопште дати на важности… Можда ипак треба, чисто да би се показало колико неки људи могу ниско да падну, како не умеју да људски претрпе пораз и честитају бољем, љепшем, паметнијем.
Дакле, ти паметњаковићи, ти злобници и хејтери, ти кочничари свега напредног тврде да су, у ствари, Руси превеслали Мила. Како?
Па, лепо. Руско министарство спољних послова је једноставно употребило реторику коју НАТО, САД и остале западне силе годинама и деценијама користе против власти других држава које им нису по вољи. Шта год да те власти ураде у одбрану државног или уставног поретка против демонстраната или опозиције – одмах се на њих сручи лавина критика и осуда из западних и вазалних престоница.
Не улазимо сад у то да ли су Руси у својој оцени демонстрација и реакције власти били у праву или не, већ да су, једноставно, изразили ону врсту забринутости коју смо навикли да слушамо искључиво од западних званичника.
А то је управо оно што је Мило осудио, односно навео као крунски доказ мешања у унутрашње ствари своје државе. И тиме фактички дезавуисао кључну западну методу – како у прошлости, тако и у садашњости и будућности. На крају – и западне амбасаде су, слично руској, осудиле насиље које је избило на демонстрацијама у Подгорици 24. октобра, предвођене америчком амбасадом.
Русија је само једна, а западних амбасада има више. Ако сви осуђују насиље на протестима, по Миловој логици би то значило да су, у ствари, сви умешани у његово рушење, а западне силе сразмерно далеко највише. Ако је израз забринутости над применом силе или избијањем насиља на демонстрацијама критеријум на основу којег се може „доказати“ нечије учешће у дестабилизацији или рушењу власти неке земље – онда то представља тешку оптужницу против НАТО земаља. И то не само у Црној Гори, већ широм света, у свакој прилици.
Међутим, има и оних којима је већ пала на памет и следећа мисао: шта ако је, у ствари, Мило управо и желео да постигне такав ефекат? Шта ако је, привидно оптужујући Русију, он заправо и хтео да оптужи западне силе, односно НАТО – а да за то нико од његових евроатлантских пријатеља не може да га оптужи?
Шта ако је то, ипак, ипак – перфидна руска игра, шта ако је Мило у ствари руски играч, кога су Руси тек сад активирали ради максималне компромитације кључног данашњег западног метода који се користи за смену неподобних режима? Шта ако је, наводно прозивајући Русе, Мило заправо прозвао и раскринкао – НАТО?
Можда прави одговор, како и доликује великим играма, никада нећемо сазнати. То је проблем са генијем. Кад је исувише велики, често уме да остане несхваћен, све док не буде касно…
Извор: Фонд стратешке културе
