Прочитај ми чланак

Милојков за СРБИН.ИНФО: Црква на удару духовних шарлатана

0

Време је Васкршњег поста, много православних хришћана не придржава се истог, ретко иде у цркву и нема свог духовника. О вери се информишу читајући на интернету. Зашто је ситуација таква и због чега доста тога у вези са вером поступамо по моделу „Ваља се!“, ексклузивно за Србин.инфо, говори професор верске наставе, мастер теологије и докторант на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, господин Александар Милојков.

Господине Милојков, зашто је пост од изузетног значаја за нас православне хришћане, с обзиром на то да претходи Светој тајни исповести и Светој тајни причешћа на Светој Литургији?

Пост је једно од средстава која нам помажу да остваримо циљ. Исто то је и исповест или покајање. Циљ је сједињење са Христом, као догађај Свете Евхаристије.

Пост није само уздржавање од хране, већ првенствено уздржавање од лоших дела. Пост је наша вежба да од грамзивих индивидуалаца и егоиста постанемо личности – бића заједнице, у општењу са ближњима и Богом. Да не поједемо једни друге, то је главна порука и поука поста.

Колико је Црква битна и неодвојива од православне вере?

Нема вере православне без и мимо Цркве. Онај коме Црква није мајка, томе ни Бог није Отац. Ми се не спасавамо некаквим интелектуалним разумевањем вере коју исповедамо, већ тако што се сједињујемо са Христом. А то сједињење бива у тајни Цркве која је Тело његово, у тајни Свете Литургије. Оно што исповедамо, ваља да у тој тајни и живимо. Без тог живота нема спасења. Христос је то јасно и рекао: „Заиста вам кажем: ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи.“ (Јн 6,53).

Да ли је могуће себе назвати православним хришћанином, а Божју кућу избегавати у широком луку уз изговор да је у истој „завладао“ екуменизам?

Нажалост, данас често вера православна уме да се претвори у идеологију. У борбу за неко „схвтатање“ учења вере, без суштинске црквености, па чак и против Цркве. Многи себи дају за право да се стављају у улогу судије, да дискутују и просуђују о теолошким питањима немајући ни елементарне компетенције. То је једна права пошаст прелести. Њено погубно деловање је што неке који говоре и неке који их слушају, удаљава па и потпуно одваја од Цркве. Они не знају да је мера да ли си „на правом путу“ то да ли си у јединству са Црквом. У јединству са конкретном, живом, канонском Црквом као литургијским догађајем, а не са некаквом виртуелном црквом, која није ниште друго до умишљај прелашћеног (=духовно обманутог) ума.

Питање екуменизма је једно од питања где се показује ово о чему говоримо. Прво, они који су за и они који су против екуменизма, очигледно немаји једнаке појмове екуменизма. Једни очигледно екуменизам схватају као синкретизам. Односно, као тежњу да се направи једна целина, помешана од суштинских разлика, без икаквог настојања да се дође до једне, заједничке вере. Свакако, такав екуменизам је свејерес, по речима Светог Аве Јустина Ћелијског.

Но, да ли наша помесна Црква, која, као део васцеле Православне Цркве, активно учествује у дијалогу са римокатоличким и другим хришћанима, има на уму такав појам екуменизма? Онај ко се потруди да узме и прочита званична документа екуменских дијалога, ко се потруди да чује ставове наших епископа и теолога који у том дијалогу учествују, видеће да наша Црква нема такав појам екуменизма, где би он значио синкретизам. Напротив, баш зато што екуменизам не може да буде синкретизам, дијалог се и води. Јединство ће бити могуће само ако нестану разлике које су и довеле до раскола. Дакле, само ако дођемо до заједничке вере.

Верујући људи треба да имају поверења у своју Цркву и да се моле за своје архијереје и свештенике. Цркву, упркос свим нашим слабостима, води Дух Свети. По речима Христовим, ни врата је паклена неће надвладати (Мт 16,18). Сваки подстрек да се Црква напушта зато што је „истина“ негде тамо, код некаквих „истинитих“ православаца, није ништа друго него душепогубна ђаволска обмана. Непријатељ рода људског има само један циљ у свом противљењу Богу – да погуби његово вољено створење, човека. Одвајање од Тела Христовог јесте као кидање телесног уда. Такав уд више нема своју функцију, јер је одвојен од тела. Тако одвојен, он умире и почиње да трули, ширећи смрад и заразу и, као такав, претећи да зарази и у смрт одвуче свакога кога се дотакне.

Аутор: Славица Мојсин

Данас је много откинутих удова који се издају за учитеље вере и духовнике. То су мртваци који у смрт повлаче и многе око себе. Препознаћете их по томе што вас позивају да напустите Цркву, лажући вас да је Црква тамо негде код њих, ван својих канонских оквира и јасног литургијског општења. Понудиће вам и показати својим примером велику аскезу, лажно смирење, подвиг достојан дивљења… Али, по речима Христовим, чувајте се да вас не преваре (Мк 13,5). А неће вас преварити ако себи поставите ова питања: јесам ли у Цркви? Ако јесам, где ми је помесна Црква? Да ли сам у јединству са другим помесним Црквама? Да ли сам у јединству са другим православним народима и њиховим Црквама?

На литургији, спомиње ли мој свештеник свог и мог владику? Спомиње ли мој владика патријарха? Спомиње ли мој патријарх друге православне патријархе и архиепископе? Јесу ли и моји служитељи помињани од других служитеља? Чујем ли имена тих који се помињу? Ако у свом литургијском животу видите и чујете ове јасне евхаристијске везе општења помесних Црква, то је знак да сте у једној, светој, саборној и апостолској Цркви. Уколико се ваша „црква“ завршава на општењу са самом собом, склањајте се. То је зборница сатанина. Склањајте се, макар у њој видели савршени подвиг, макар видели и чуда. Јер, и ђаво не једе и не спава, а и чуда му нису страна.

Екуменизам је свејерес, по речима Светог Аве Јустина Поповића. Ове речи верници често доводе у везу са не одласком у Цркву, због по њиховом мишљењу одређених свештеника и владика, несхватајући суштину речи поменутог светитеља. Како то тумачите?

У контексту горе реченог. Екуменизам који би подразумевао синкретизам био би ништа друго него свејерес (синтеза више различитих јереси у једну свеопшту јерес). Међутим, не треба одбацивати саму идеју дијалога, као напор да, по речима Христовим, сви једно буду. Наравно, то подразумва јединство вере. Појаву евентуално другачијег појма екуменизма код појединаца у Цркви треба критиковати. Свети Ава Јустин је то управо и чинио. Али, прво треба бити компетентан за критику. Потребно је одређено теолошко знање. Затим, потребно је да се критика не претвори у разградњу Цркве. Ава Јустин је пример за обоје. Био је теолошки итекако компетентан, а у критици није разграђивао Цркву и није му падало на памет да је и сам напушта и да се прикључује или оснива неку „истинитију“ православну цркву. Ми данас имамо многе критичаре који су далеко од било какве компетенције.

Имамо проблем не надимања знањем, већ надимања незнањем. Да невоља буде већа, ти „критичари“ не само што себе удаљују од Цркве, већ и друге вуку за собом, подстичући верујући народ на одбијање комуникације са својом Црквом. Тиме сеју смртни раскол, који ни крв мученичка не може опрати. Највећи грех је грех против јединства Цркве. То је она хула на Духа Светога, коју помиње Христос, а која се неће опростити. Дух Свети је Дух заједнице. Тамо где је Он, тамо је јединство многих у једно Тело Христово. Они који разједињују Цркву, раздиру Христово Тело и врше неопростиву хулу на Духа Светога.

Јер, оно што Дух Свети сједињује они разједињују. Наши верујући људи треба да знају да се Црква не налази у идеологији, нити у тумачењима вере појединаца, ма колико она била „слатка“, „привлачна“ и „убедљива“. Црква се налази у заједници и општењу, јер Црква јесте заједница и општење многих удова у једном Телу Христовом. Када кажем заједништво, мислим на конкретну, живу Цркву – на наше парохије и епархије. Само се кроз ту заједницу увезујемо у једно Тело Христово.

Добар духовник мора бити и добар психолог, те не чуди податак да су свештена лица често виђена на Београдском сајму књига управо на штандовима, где се продају књиге психолошког штива. Намеће се логична констатација, да би свако од нас требало да има свог духовника са којим ће се посаветовати у вези са свим животним недаћама. Зашто поједини верујући Срби и поред те чињенице рађе бирају да следе ставове, на пример, др Мирољуба Петровића, са којима су упознати преко You Tube?

Да, духовник је потребан као наш руководитељ у духовном животу. Нарочито када смо на самом почетку свог литургијског живота. По могућности, тај духовник би требало да буде наш парох. Онај који нам долази у дом, који нас крштава, венчава, исповеда. Не треба одбацивати свог пароха и своју парохију, тражећи „светија“ и „духовнија“ места. У свакој парохији, на свакој Светој Литургији, присутан је један и исти Христос. Зато је бесмислено говорити да постоји негде већа светиња од наше парохије.

Наравно, то не значи да не треба некада отићи и у неки други храм или манастир. Али, неки наши верујући су се претворили у духовне скитнице. Они трагају за неким ванредним светињама – за светим моштима, чудотворним иконама и сл. Заборављају да је „један Свет, један Господ Исус Христос, у славу Бога Оца“, а да од њега све свето добија светост, па и свете мошти и свете иконе. А њега, извор светости, светост саму, имају управо у својој парохији – на Светој Литургији.

Неки други, како сте рекли, трагају за неким, назвао бих га, инстант православљем. То су они који желе да брзо и лако постану „учени“ „супер православци“. Њихова духовна „литература“ су мањи или већи број, питај Бога чијих, цитата са интернета. Њих не занима истина, они траже цитат који ће, макар привидно, да подржи оно што већ и унапред мисле. То је типичан секташки, sola Scriptura, приступ вери. Наравно, уз то иду и квази учитељи и квази духовници, који нуде баш таква инстант, бомбастична и ефектна решења. Зашто то људи раде? Ваљда због тога што је тако лакше. Ми и живимо у времену где нам се за све нуде брза, кратка и одмах употребљива решења и информације.

Александар Милојков

Са таквим „решењима“ најбрже и најлакше ћете одати утисак стручњака. Пошто се већина понаша као ви, готово нико и неће приметити да се ради о шарлатанству. „Почешите“ људе кратко и ефектно тамо где их „сврби“ и добићете публицитет. Господин којег сте поменули управо тако наступа.

Он „чешка“ Србе тамо где им највише прија – по њиховом националном, културолошком и идентитетском питању. Зна он да Србима та прича итекако прија и да ће је многи „прогутати“. Међутим, многи од тих који „гутају“ не знају да ће уз тај укусни мамац прогутати и веома опасну удицу.

Какво је Ваше мишљење о ставовима које заступа др Мирољуб Петровић? Колико и да ли одступају од православне вере?

Као православни теолог, тврдим да је његово тумачење вере, хришћанства и Цркве дубоко неправославно, чак секташко. Има ту уочљивог псеудо протестантског, адвентистичког (суботарског) приступа вери. Човек који не исповеда сагласно са Црквом: Причешће, Богородицу, поштовање Светих и њихових моштију, поштовање часног Крста, светих икона, није и не може бити православан. Такође, његов приступ Старом Завету, као и његово схватање односа Старог и Новог Завета, потпуно су неправославни. Затим, његово довођење у везу вере и науке, итд. Оно што господин Петровић потура као православље нема никаквих додирних тачака са самим православљем. Али, Срби се „пецају“ на његове приче о теократији, Цару Душану, морализму, не примећујући да им је литургијски живот заменио идеологијом.

Недавно је спречана његова трибина у Обреновцу у организацији Цркве. Ко и зашто даје кредибилитет и самим тим простор при Цркви господину Петровићу, чији интереси стоје иза тога?

Кредибилитет дају, са једне стране, нецрквени и теолошки неписмени људи. Они који су хришћанство разумели као идеологију, која треба да им створи тоталитарно друштво, у којем ће нормативне бити њихове идеје. Таквих, нажалост, није мало. Српско хришћанство болује од нецрквености. Православци без Свете Литургије, оксиморон. Са друге стране, кредибилитет дају и они од којих би се то најмање очекивало и који такав луксуз не би смели себи да приуште. То су они који би требало да поучавају друге у вери, наши свештенослужитељи (наравно, не генерално, већ појединци). Луксуз који помињем је луксуз незнања и луксуз неинформисаности и необавештености. Оба луксуза су недопустива. Недопустиво је да одсуствује теолошко образовање наших свештеника.

Онај коме се прича Мирољуба Петровића учини релевантном, тај нема православно теолошко образовање, па макар имао дипломе наших образовних институција. Суштински, он је теолошки полуписмен или неписмен. Болно звучи ово што кажем, можда и преоштро. Али, ствар је алармантна и отрежњење је хитно потребно. Постојање тог, првог луксуза, говори о кадровској кризи у нашој Цркви. Надамо се да та криза није ширих размера, али и ма колико мала и локална била, недопустива је. Такође, недопустиво је да свештеници буду необавештени и неинформисани шта говори и шта заступа неко кога доводе на трибину у организацији Цркве.

Није ово гушење слободе говора. Има господин Петровић право да мисли и говори шта жели. Међутим, Црква мора водити рачуна да се под њеним кровом и именом пласирају садржаји који су достојни саме Цркве и сагласни са њеним учењем и њеном мисијом. Јер, говор у Цркви јесте духовна храна онима који су у Цркву и под окриље њеног имена дошли да се нахране, верујући да је та храна са црквене трпезе. Недопустиво је да се онима који су дошли ради хлеба сервира камен. Црква оваквим непромишљеним поступцима доприноси антицрквеној манипулацији према свом верном народу. И зато наши свештенослужитељи имају велику одговорност и немају права на овакве пропусте.

У последње време доста је експониран у медијима, иако је до скоро у својим предавањима апострофирао да се телевизија не сме гледати. Да ли је овако његово медијско иступање осим што је контрадикторно и циркузантско, знајући у којим телевизијским емисијама је гостовао и какве је одговоре давао?

Његов наступ и садржај његове приче су пун погодак за тзв. „жуту штампу“. Он потпаљује масе, а то се добро продаје. Медији су просто осетили тај комерцијалан моменат, који је за њих пресудан. Ако би даље наступао као шоумен и забављач, мислим да бих и сам постао фан господина Петровића. Има он дара за то.

Да ли можемо уједно следити Савине стопе, светитеља и првог српског архиепископа, који је код Срба установио слављење славе и узимати за озбиљно Петровићеве ставове?

Кратко и јасно – НЕ. Ко у причама Мирољуба Петровића тражи и изграђује своје православље, промашио је смер кретања.

102 коментара “Милојков за СРБИН.ИНФО: Црква на удару духовних шарлатана

  1. Бранислав каже:

    Прочитај Символ вере па онда причај, осуђујеш неког за јерес а сам неправославно збориш и расуђујеш.

  2. David каже:

    Није то јерес, Бог Отац има Сина својега који је од Њега рођени, од Његове есенције, директно од Њега од Његове природе и та природа Божија јесте недељива (та природа Творца).

    Син је од Оца рођен, човек је од праха земаљског створен, Анђели су створени, Бог има Сина.

    По теби Бог не може да има Сина а човек може?
    Отац и Син једно су, од исте силе.

    Зато и Исусова жртва на крсту има морални и карактерни значај и право јер је Он рекао Реч-Закон у Универзуму-Царству Небеском да је Казна за грех СМРТ.

    Зато је Он страдао на крсту, јер држи Бог своју реч јер- У почетку беше Реч и Реч беше од Бога и Бог беше Реч.

    Све остало је створено, створено ван Бога.
    Да је Христос био човек онда његова жртва не може бити жртва којом плаћа казну смрти коју је зарекао за грех. Да је Христос човек онда је Бог кукавица страшљива. Да је Христос човек онда нема моралног откупа нас свих од смрти.

    Само Бог, онај који је успоставио закон и дао Реч може да је и испуни преузевши Смрт на себе зарад нас. То је наш Бог, наш Христос. Упознсјте Исуса сина човечијег који јесте МикаЕл (Онај који је што и Отац – Предводник Анђела) Син Божији.

    1. Вања Сталкер каже:

      Е, мој Давиде! Браниш православље, а заступаш католичанство?!? Кажеш: „…У Духу су Отац и Син Једно, Нераскидиво, Једнако и Исто…“ Па управо због тога је 1054. г. дошло до коначног раскола или Велике Шизме између Рима и Цариграда.
      Раскол је почео 589.г. када су германски теолози увели „ФИЛОКВЕ“ – учење да Дух свети не потиче само од Оца, већ и од Сина! Године 869. поново долази до великог сукоба где цариградски патријарх Фолије свргава папу Николу I, а новоименовани папа Јован VIII одбацује „филокве“ и признаје једнакост цариградском патријарху. Коначни раскол је настао тек 1054.г. сукобом папе и цариградског патријарха, поново око папиног примата међ’ свим хришћанским поглаварима, „филокве“ и причешћа бесквасним хлебом без вина, има ту још тога, али да не дужим.

    2. David каже:

      Раслол је настао јер је Рим Библијска Звер из Откривења и од старта 313. су прихватили Хришћанство да би га паганизовали. Јеховини сведоци не признају Христа за Бога а тиме ни његово дело којим је Себе предсо смрти да бисмо ми илали право на живот вечни, јер.опет Бог дрџи своју Реч, тако да Јеховин Сведок једино ти можеш да будеш.

      Дух Свети је Од Оца јер од Оца је и Син. Тај Дух је Њихов Карактер то није особа, зато се каже да су у Духу Светом Они Једно. Од Оца је Син рођен тако да је Отац први сама реч Отац значи томе. Он је Родио од Себе Себи Равног и тај Син је од његове „крви“ а Дух им је један јер је Син Савршена Очева дупликација.

      Не посзоји ту Три различита Бога или Један који мисли да је Три Бога или да мисли да је Он себи Отац и Син у исто време.

  3. Радиша - Бања Лука каже:

    Има апликација Дела светог Владике Николаја.
    Књига 7: Вера образованих људи- Тумачење Симбола вере
    Такође књига 7: Први закон Божији
    Све је лијепо бесплатно објашњено.

    Ту се налазе сва објашњења за ваше „заблуде и странпутице“.
    Сретно са читањем

    1. моћни Ђоле Јанговић каже:

      Владика Николај још увек није објаснио необразованом пуку како то да образовани људи из његове цркве која је СВЕ, апсолутно СВЕ добила од овог народа – и материјално и нематеријално, како даклем ти образовани људи црнорисци никако да се одрекну скупих аутомобила, скупих стамбених објеката и скупих навика док проповедају том истом народу суздржавање, скрушеност и пост!
      Земо, док су наши стари проосећали своју веру и без дебелијех књижурина, дотле су и његови попови ходали уз њега прашњавим друмовима у истоветним опанцима…
      Рекао бих да се и ти возикаш у џипу од беемвеа и рецитујеш владику Николаја..:)))

    2. Радиша - Бања Лука каже:

      Рече Господ: Коме је много дато, много ће се од њега и тражити.
      Ако неко чини гријех, ако то буде узето за гријех, то за мене не може бити оправдање да га и ја чиним.
      Свако ће за своје гријехе бити испитиван.
      У мене је још увијек Рено Сеник 2001. година. Супер иде…..
      Кажу светитељи, није богат онај ко много има, него онај коме мало треба.
      А што се тиче књижурина, у праву си донекле, али у то вријеме, школе су биле у и при манастирима тако да се друго штиво учило.

    3. моћни Ђоле Јанговић каже:

      Само ти уживај земљак и буди праведан, тако треба.. Мене мучи што сам одувек сумњичав па кад видим како се баш по овој теми одједном накоти оволико новоформираних налога, већ познатих и регистрованих тролова и упорних ботова, јасно ми је да је тема „врућа“…:)
      Ја бих из свога општења са својим Богом искључио оволике посреднике, нарочито ако се возе у скупоценим аутомобилима и ангажују професионалне интернет ратнике који су на једној теми тотални антисрби и усташе, а на овој теми су „свети“, божемепрости није им ни Јустин Поповић до чланака…
      Са једним си наивно улетео у конверзацију, а тип је намазан као лисица од три године..::))
      Немаш појма у какав си зверињак улетео…

    4. Радиша - Бања Лука каже:

      Ма одавно сам ја овде, само слабо коментаришем, јер као што и сам рече, дискусија буде ријетко конструктивна.
      Па рецимо, директно и без посредника је скоро увијек кад слушам Оца Рафаила из манастира Подмаине. Он баш увијек наглашава да све треба проћи кроз „апостолски филтер“ и филтер Светих Отаца, а за то се најбоље препоручују дјела Вл. Николаја, Јустина, Рафаила Карелина, Игњатија Брјанчанинова и других који су у неко „наше“ доба живјели.

      Без свештеника, ма какав био, и без Литургије коју он врши, не можеш да се оричестиш. Сви су они рукополагани од некога, а то рукополагање сеже до светих апостола и Господа нашег.
      Лично у мојој парохији, свештеник, да схватиш да те разумијем, је ни „д“ од духовника ни „б“ од бесједника, а такође и та „саблажњавајућа механизација“ је ту, али Света Литургија коју он врши је ствано Боџансвена

    5. моћни Ђоле Јанговић каже:

      Видим ја теби лепо… па да не кварим..:)))
      А и све се разумемо што ми је обашка драго. У кући имам комплетна дела вл. Николаја, имам и Његоша, мноштво религијских књига које је углавном син прочитао…а богами и веома ретку и веома вредну (барем по мени) колекцију “ Руска религијска филозофија и Ф.М Достојевски“ у десет томова коју је уредио, нећеш веровати филозоф, левичар и комуниста Никола Милошевић ??!
      Али знаш како кажу – свако пије од своје религије онолико колико може да понесе и поДнесе..::))
      Остај ми у здрављу земљаче…

    6. Вања Сталкер каже:

      Ђоле, пријатељу, ниси ваљда мислио на мене „…а тип је намазан као лисица од три године..::))…“ ?!?

    7. моћни Ђоле Јанговић каже:

      Нисам, не бери бригу, мислим на Тадију Тадића и његове бројне инкарнације које су се одједном појавиле пре дан два…:)

    8. Вања Сталкер каже:

      Ух, испрепада ме бре брате ;)

    9. Вања Сталкер каже:

      Владику Николаја изузетно поштујем као човека и ценим као ПРАВОГ Србина (за разлику од већине овде присутних који само лапрдају о СрБству, а кад је требало гинути, „сви јунаци ником поникоше…“). Ја сам за свој народ крв пролио и зато не дозвољавам да ми интернет „борци“ соле памет причајући о СрБству.
      Елем, владику Николаја поштујем, али није ли нереално да је он из 20. века могао ствари да реалније сагледа од Христових савременика?!? Записи из Мртвог мора, коптски архиви итд. су старији од сваког Грчког преписа Еванђеља.
      На 1. васељенском сабору у Никеји 325. године, су успостабљени канони и одбачена „јеретичка“ Еванђеља! По чему јеретичка?!? По томе што нису постављала свештенство између Бога и Његовог народа и што нису цареве стављали изнад Народа, већ су их изједначавали; Апостол Павле каже: „Нема ту Јеврејина нити Грка, нема ни роба ни господара, нема мушког рода ни женског; јер сви сте ви једно у Христу.“ (Павлова Посланица Галатима, 3:28.).
      Е, али пошто је лепше живети на туђој грбачи, усвојено је оно што данас имамо као Библију (Стари + Нови завет), а и то је кроз векове мењано како је то црквеним и земаљским властодршцима одговарало!
      Тако да се оно што данас називамо Старим Заветом у Библији поприлично разликује од превода хебрејског „Танаха“ на грчки језик, који се зове ”Септуагинта” (око 130. п.н е. у Александрији), а да не спомињемо католичку верзију „Вулгата“ (405. н.е.), која се разликује од обе.
      Обашка то што хебрејска Танаха има 24 књиге, грчка (православна), Септуагинта 39 књига, а католичка Вулгата чак 46 књига!!!
      Ако је то Реч Божја (а јесте), откуд толико разлике?!? Једноставно, свако је узимао оно што му одговара и иде у прилог да Народ држи у покорности и страху од Бога, без помена о било каквим правима и једнакости које нам је Христ оставио у Новом завету. Христово ИЗВОРНО учење је било опасно по свештенство и власт (зато је и распет), како онда, тако кроз векове до данас! Зато је и промењено а онај ко је наставио да га неизмењено исповеда проглашен је за јеретика. Ко ово не схвата или не жели да схвати, са њим не вреди дискутовати, јер је догмата!

    10. Радиша - Бања Лука каже:

      Е сад та нека научна „натезања“, шта је исправно, шта је измјењено, тако и муслимани „извлаче“ нека Јеванђеља, не да би доказали истинитост своје вјере, него желе да убазе раздор и сумњу, а то чине и јеретици, а нигдје „живог“ доказа него само неко умовање.
      А у Православљу постоји нешто што се зове „живи доказ“ односно пројава благодатне силе, што нигдје друго нема, такође ни код јеретика.
      Гдје има још Богојављенска водица која се не квари?
      Гдје имају нетрулежне мошти светитеља, у којима обитава благодатна сила Господња?
      Гдје има да са Небеса силази Благодатни огањ на Велику Суботу?
      Након чије молитве на дан крштења Господњег, ријека Јордан на тренутак мијења свој смијер тока? …..

      Зар Господ није изабрао Апостоле и рекао им да иду и да крсте све народе и зар нису ти апостоли даље, бирали(рукополагали) друге и постављали за епископе и свештенике.
      Све је то по Божијем промислу и Духом Светим испуњено.
      Има много живих доказа, да су светитељи у дан знали час своје смрти, јер су били испуњени Духом Светим .
      А, сад један доказ из моје породице:
      Мој дјед, отац мог оца, који је у смутно доба комунизма увијек имао Свето писмо уз себе и читао га и редовно се дружио са игуманом манастира у Крупој на Врбасу, Савом Косановићем, који је још жив, знао је тачно дан своје смрти. Било је то у јануару 1991. Ја сам био мало дијете, кроз маглу се сјећам, али сам касније неке ствари чуо и повезао. Моја бака је знала често дједу рећи, баци ту лулу, смета ми (читав свој живот је фућкао лулу), а он је на то знао одговорити: Ја кад оставим, ја ћу умријети. И тачно три дана пред смрт, није му се „дало“ запалити, а ја сам баш тих дана био на селу код дједа и код тетка који је ту близу живио и сјећам се да се дјед уопште није мучио и све на „ногама“ поднио
      А познато је добро, да је искреном покајнику довољно три дана и три ноћи да своје гријехе окаје. Погледај документарац „Старац Гаврило-У сусрет царству“, ту многе ствари постају јасне.

      Значи, не бавим се ја неком догматиком, него живом вјером са живим доказима.

      Ко што Јован Дучић хрватима каже, покажи ми витезе твог рода, тако и ја кажем, покажи ми „живе доказе“ вјере ваше, а не само нека оспоравања и сплеткарење.

    11. Вања Сталкер каже:

      Има ту ствари којима не противуречим; неке тзв. појавне доказе имам и у својој породици, али постоји једна ствар која скоро целокупно и православно и католичко свештенство дебело дискредитује, а што ипак нису ни могли ни смели да измене.
      Наиме, Христ и његови апостоли одрекли су се свега материјалног на овоме свету и живели од милости и дарова добрих људи. Имали су само оно што су носили на себи и са собом!
      Апостоли НИСУ били свештеници нити звањем нити образовањем! Они су били обични људи (рибари, цариник, побуњеник) изабрани од Христа да људима преносе Божји наук да би их поново приближили Богу. Није то никакво Христово учење, већ Реч Божја коју је Христ преносио Израиљцима. Бог је свог сина послао међу људе да их врати правој вери!
      Након Христовог васкрснућа и силаска св.Духа на апостоле, Христ их шаље да шире БОЖИЈЕ учење свим народима!
      Колико су данашњи попови далеко од скромности и сиромаштва апостола, свако ко је бар једном имао сахрану, крштење или венчање у фамилији могао је сам да види; почев од аута које возе, па преко цене коју наплате до алавости у јелу и пићу (свака част ретким појединим изузецима које сам имао прилике да сретнем).
      Појам „црква“ је настао погрешним превођењем на Грчки и са Грчког (εκκλησία-еклисиа). Правилно би било употребити реч „скупштина“ јер су се први хришћани (који су у почетку били само Јевреји), скупљали на заједничким молитвама где није било свештеника. Симбол првих хришћана је била РИБА, а не крст!!! Линк:
      (https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/f/f9/Ichthys.svg/225px-Ichthys.svg.png)
      Све оно што данас чини хришћанство: крст, свештеници, црква као храм, иконе итд. дошло је кад је примат преузео римски епископ (70.г.н.е. кад су римљани спалили Храм у Јерусалему), који је касније себе прогласио за папу и наследника св.Петра!!!
      Значи све оно што је чинило изворно хришћанство је одбачено и настале су црквене ДОГМЕ које нас воде у суноврат. Ко ово не жели да види, сам себе води путем без повратка.
      Морао сам ово да сажмем, а писаније би било много опширније да имам времена и простора. Уосталом кога интересује истина, може скоро сва документа да пронађе на нету, а закључке ће онда лако сам извући.
      Бог вам помогао!

    12. Радиша - Бања Лука каже:

      Као прво, за превод са грчког, може да значи и „заједница“ што и јесте најисправније, тј. Црква је заједница Бога и вјерних.
      Даље: Бог је свјетлост Анђелима, Анђели су свјетлост монасима, а монаси су свјетлост свештеницима.
      Замонашити се и дати монашки завјет, значи: Одрећи се „свијета“ и свега материјалног. Као што видиш и знаш, монаси ништа не посједују. Ето у Православљу оног изворног „апостолског“. И монах се не постаје „школовањем“.
      Храмови су одувијек постојали од када људи почеше „Бога призивати“, не сјећам се дал прије или послије Потопа, има у Старом Завјету.
      Поновићу, сваки „Свештенослужитељ“, као и сваки хришћанин који је Истину спознао, је такође дужан да проноси и проповједа ријеч Божију. Они то у храмовима и чине, не „зборе“ они нешто своје већ ријеч Божију. Народ лијен и често незаинтересован тражи изговоре, да не иде на Свету Службу и тражи „трун у оку ближњега“, јер мисли да је и у цркви неко произвољно „зборење“ дотичног свештеника, а не сама Ријеч Божија. Које свештеници гријехе чине, за то ће им Господ судити. Знам многе добре, али и оне друге. Али ја не знам њихово покајање, знам само тренутно стање. Како кажу: Свеци имају прошлост, а грешници будућност.
      За Крст часни и слободу златну, многи су Срби и многи Богоугодници КРВ СВОЈУ ПРОЛИЛИ.
      Зар, неким сад рсеудодоказима се бавећи, ја да ПЉУЈЕМ на КРВ Цара Лазара, Милоша Обилића, Светога Саве, Василија Острошког, Архиђакона Стефана, Светога Ђорђа и многих других учесника Васељенских Сабора. Зар да станем раме уз раме са усташама који побише више стотина православних Свештенослужитеља, зар да станем раме уз раме са бољшевичким безбожницима који су више хиљада Свештеника, Монаха и Епископа убили.
      Много је истинске крви за Христа проливено, да бих ја сад по интернету кружио и тражио неке псеудодоказе, а имам долаз ЖИВОГ ХРИСТА у многим православним манастирима.
      Свако Добро од Господа желим

    13. Владица каже:

      Задивљујући је твој коментар Радиша.Бог те Благословио.
      За Крст Часни и Слободу Златну.

    14. Радиша - Бања Лука каже:

      Хвала брате. И тебе Господ да благослови.
      Сви они који нешто „умују“, требало би чешће да читају бесједу Вл. Николаја :“Не кради државу.“
      Ти што „распредају“ о неким псеудодоказима, ту бесједу Вл. Николаја лако могу на примјене на Цркву нашу Православну, Ону коју нам Свети Сава и други са њим оставише и у темеље те цркве крв и зној свој уградише, заједно са 700.000 новомученика Јасеновачких.

    15. Вања Сталкер каже:

      Не вреди, што би наш народ рекао „ћоравој квочки не вреди дробити“. Ја ти наводим цитате из Старог завета, цитате 12 Апостола, а ти ми одговараш на то црквеним догмама установљеним вековима касније!!! Нису постојали храмови, постојао је само ЈЕДАН ЈЕДИНИ храм у Јерусалему, за чији је изглед сам Бог дао нацрт (према Старом Завету) и он је ДВА пута грађен, а трећи пут ће бити изнова изграђен на славу Бога кад буде Христов Други долазак (први пут га је саградио краљ Соломон премудри, 957.п.н.е. 586.п.н.е. су га уништили до темеља Вавилонци. Обнову Храма је одобрио Дарије Велики, 535.п.н.е. а 515.п.н.е. је посвећен. Године 70.н.е. порушили су га Римљани и након тога примат у хришћанству преузима римски епископ. Говори ли ти ово шта?). Од храма је до данас остао очуван западни зид, познат као Зид плача, мада су очувани и остала три спољашња зида, али они су током миленијума уклопљени у друге грађевине. Сва друга састајалишта раних Хришћана су биле СИНАГОГЕ (скупштине), које у преводу на грчки постадоше εκκλησία-еклисиа, црква. Не треба заборавити да су све до Исусовог васкрснућа хришћани били искључиво Јевреји, тек касније апостоли Божју реч доносе осталим народима на све четири стране света.
      Што се тиче монаха; у раним данима хришћанства монаси нису постојали. Тек касније кад је римски епископ, у 5.в.н.е. себе прогласио за ПАПУ – светог Оца, и кад су догме почеле да замењују Божју реч, почеле су се издвајати групе правоверних који су живели у малим заједницама и исповедали изворни Божји наук пренет преко Исуса и Апостола. Пошто су они били у сукобу са догмама које је тзв. црква почела наметати, они су проглашени за ЈЕРЕТИКЕ, а њихова (ХРИСТОВА) исповед вере за ЈЕРЕС!!!
      Тако да ми данас имамо тежак АПСУРД: Христово учење се проглашава ЈЕРЕСИ, а папска ДОГМА правоверјем?!? Јер ако ниси знао оно што се данас назива православљем настало је у Риму (и СВИ хришћани су признавали примат римског епископа). Раскол је почео 589.г. када су германски теолози увели „ФИЛОКВЕ“ – учење да Дух свети не потиче само од Оца, већ и од Сина! Године 869. поново долази до великог сукоба где цариградски патријарх Фолије свргава папу Николу I, а новоименовани папа Јован VIII одбацује „филокве“ и признаје једнакост цариградском патријарху. Коначни раскол је настао тек 1054.г. сукобом папе и цариградског патријарха, поново око папиног примата међ’ свим хришћанским поглаварима, „филокве“ и причешћа бесквасним хлебом без вина, има ту још тога, али да не дужим. Значи стварни сукоб је настао због ВЛАСТИ, а остало је служило као изговор.
      Уосталом сваком ко је спознао Бога, зна и схвата да свети ОТАЦ може бити само један, те да се ни један човек од жене рођен не може тако звати, јер чак ни Исус није тако зван, већ Учитељем, а сам је себе звао Сином, човековим!
      Куд ћеш веће јереси него самопроглашење свештенства за свете оце (и код нас и код католика)!!!! Изједначују се са Богом (папска догма чак тврди да је папа безгрешан), проглашавају црквене заповеди, као да није довољно оних 10 Божијих, проглашавају ствари чудотворним итд….
      Од мене толико, више нећу писати на ову тему, не због тога што немам шта рећи, већ због тога што не вреди расправљати са онима који не виде шта је Божја истина, а шта људска лаж.
      Веровати списима које је неко вековима касније прогласио за „канонске“, а оно што су написали Апостоли проглашавати за јерес, само зато што ту нема места за „посреднике“ код Бога и што се власт оспорава (краљеви су били толико дрски да су проглашавали да им је власт од Бога дата, а енглески краљ себе на крају, те и дан-данас, прогласи за епископа енглеске цркве)! Значи САМО и УВЕК је у питању борба за ВЛАСТ. Тако да онима који су код својих очију слепи и не вреди говорити.
      Остајте ми с’ Богом.

    16. Радиша - Бања Лука каже:

      Хрпа ствари, много бесмислица.
      Значи све насупрот Христосу Господу нашем и уједно и насупрот Вогомајци Дјеви Мариј.
      Само једну ствар, папа никад није имао примат до 1054. , већ је био први по части, а послије одвајања од Једне Свете Апостолске Цркве слуга сатанин постаде.
      ЗНАЧИ, ЗА КРСТ ЧАСНИ И СЛОБОДУ ЗЛАТНУ.
      Уздравље

    17. Вања Сталкер каже:

      Не само да не желиш да видиш историјске чињенице, већ ни коментар ниси прочитао у целости. Где је у мом коментару споменуто да је папа ИМАО примат?!? Раскол је настао јер је папа ЖЕЛЕО примат који му Источни патријарси нису признавали. Али као што рекох, лепо наш народ каже: „Ономе који не жели да види, Сунце џабе сија.“

    18. Радиша - Бања Лука каже:

      Наравно да сам прочитао.
      У реченици „70. н.е … примат преузима римски епископ“, даље кажеш папска догма, чиме исту имплицираш, па следећа реченица кажеш да су сви признавали папску примат, што сам већ одговорио и показао да итекако знам пажљиво да читам.
      Бркаш много и убацујеш неке папистичке ствари и тиме хоћеш да аргументујеш против Православља. Недопустиво.
      Даље: Крштење на Јордану, И гле, глас неки с неба који говори, ово је син мој …
      Пред Христово Преображење, Мт. 16.16 А Симон Петар одговори и рече, ти си Христос син Бога Живога, 16.18. ..на овоме камену сазидаћу цркву своју, и врата паклена неће је надвладати ( то може рећи само ко власт има) …16.19. И даћу ти кључеве од царства небескога… Па након Преображења глас са неба…
      Па безброј изљечења и „отпуштање гријехова“ које само може онај коме се даде СВА ВЛАСТ И НА НЕБУ И НА ЗЕМЉИ, кога слушају вјетрови и мора и сва твар.
      Значи БОГ ОТАЦ, БОГ СИН И БОГ СВЕТИ ДУХ, СВЕТА ТРОЈИЦА.
      Не знам шта је твоја вјера, али видим да као и Јевреји још чекаш Месију који ће основати овоземаљско царство.
      Као што горе већ одговорих, много је крви проливено за ову вјеру. Желим ти све најбоље и слободно ти чекај овоземаљско царство, а ја ћу оном Лазаровом да се водим: Земаљско је за малена царство, а Небеско вјечно и довијека.

    19. Вања Сталкер каже:

      Као што рекох не могу да разумем људе склоне самообмањивању. Цитатима из Библије ништа не доказујеш. Ја Библију и не оспоравам, доживљавам је као Реч Божју, али тврдим на основу реалних докумената која постоје, да је неко по њој мешетарио и мењао садржај да би оправдао понашања и појаве које нису у складу са Апостолском – Христовом речју. Али Библија, тражи скромност и умереност у свему; има ли је код „пастира“ (?), тражи самоодрицање, поштење, веру, рад за добробит других, а не себе…. где тога има код „наших“ свештеника???
      Не може се о њима толико лошег написати, колико они могу лоши да буду!!! Са ретким изузецима, углавном презирем клер и то од обичног попа, до архипастира. Кад неко каже да „има и добрих свештеника и владика“, стомак ми се окрене. А зашто нема САМО добрих? Је ли то смисао постојања: имати 10% добрих владика, лекара, судија?!? Какво је онда ТО друштво?!? Вероватно је и у Немачкој, под Хитлером, било 10% добрих попова, лекара и судија. Тај аргумент, да има и добрих, је пре у корист пропасти наше и нашег друштва, него што је аргумент за опстанак.
      Али са људима који кажу „Добро нам је, јесте да смо гладни али смо бар живи. Може и горе од овога да буде; важно је да је глава на раменима“, не можеш водити аргументовану, а још мање озбиљну дискусију, јер они ће увек наћи изговор за своје слепило и заблуду; за кукавичлук да истини погледају у очи и кажу: „Ова наша „црква“ је, бре, скуп олоша и отпадника од Христа, који само гледају да им је „и густо и пусто“ а све то на уштрб народа о ком наводно, духовну бригу воде.“
      И да, чекам долазак Месије, чекам Други Долазак Исуса Христоса, јер Христос управо значи Месија, Божји помазаник.
      Као што је, такође, наметано, или неразумно прихватано, уместо вековног православно-српско-словенског израза „Света ТРОЈИЦА“, туђи нам хрватско-католички назив „Свето ТРОЈСТВО“ (буквални превод латинског Тринитас, што опет по значењу није веран превод грчког оригинала ТРИЈАС (или у 4. падежу ТРИЈАДА), јер је прави и правилни превод са грчког ТРОЈИЦА, њих ТРОЈИЦА, скуп или сабор или заједница ТРИЈУ лица: „Где је двоје или троје сабрано у име моје, онде сам и ја међу њима.“ (Мт.18,20) То је „изврнуто“ у ТРИ лица Бога, да би се оспорило право значење „ТРОЈИЦЕ“: молитва Богу без посредника, тј. свештеника.
      Остај ми здраво у својој заблуди да си „православац“ и да је овај клер оно што срБском Народу треба. Бог ти помогао у твојим заблудама.

  4. lp каже:

    I taj posao sa decom treba devojke da rade a i to ste im oteli.Idi radi nesto psihijatrijo sto rade muskarci,verujem da si u skoli jedini muskarac ali si u dusi pickica veca nego sve one zene tamo.99% vas nije sluzilo vojsku i dezertirali ste,moral vam je kao kod kisne gliste.Sta tebe boli ona stvar sta prica Miroljub ili neko treci.Nebitni ste.Zivi svoj mali zivot,kuckajte po forumu,kradite sa ikona i govorite drugima da poste dok vi mrsite i otkaci se tudjih zivota da ljudi ne progovore o vama.Ili ako hoces isto tako cu da progovorim o Radicu koji je isto tukao zene u crkvi pa se umesala jedna Irinejava kaludjerica koja je tu zenu odbranila a njega snimila ko je i da je spletkaros.Irinej se budi u 18h,ne zna sta se desava oko njega, ne zna da cita ni da pise,pare iz crkve je davao svom sestricu da diluje drogu i upoznavao ga sa krimosima.Cuti budalo i ne otvaraj brnjicu vise.

Коментари су затворени.