Прочитај ми чланакНапуштање Срба на КиМ коначно ће потврдити да више нисмо нација, него гомила појединаца који се, сваки за себе, сналазе и преживљавају.
„Унутрашњи дијалог“ о Косову и Метохији покренут је на чудан начин. Крајем јула, у време годишњих одмора, најзнајнији медији у Србији почели су да нам у својим ударним вестима преносе поруку да би нас истрајавање на „митовима“ и на задржавању целине Косова и Метохије у саставу Србије одвело у нове ратове, у којима би наша деца узалуд губила животе. Понавља се и да Србија не може да врати оно што је одавно изгубила, да је време да будемо „реални“, као и да ће брзо и мирољубиво решење косовског конфликта Србији отворити врата Европске уније.
Милош Ковић
Србија, међутим, не сме да даје брзоплете одговоре на косовско питање. Она мора да престане да напушта Косово и Метохију и да нуди њихову поделу. То јој налажу управо разум, историјско искуство, познавање међународних односа и брига за будућност наше деце.
Дијалог и преговори, заиста, немају алтернативу. Али, пре било какве одлуке, Србија би требало да сачека да се голим оком видљиве промене у глобалним односима снага материјализују и на Балкану. Унутрашње невоље САД и ЕУ, чије налоге Србија данас испуњава, све су озбиљније, док војни и економски ресурси Русије и Кине, великих сила које подржавају територијални интегритет Србије, упорно расту.
Тренутно ширење НАТО на Балкану не може да заустави ове дубинске светске процесе. Напротив, у Грчкој, Македонији, као и у великом делу подељеног црногорског друштва, сазрела је свест о опасности од Велике Албаније, иза које се помаља милитантни ислам. Слабљење САД и ЕУ, јачање Русије и промене власти у Црној Гори и Македонији, охрабриће оне који би у будућности били спремни да удружени обуздају ову претњу. При томе, решења морају да буду целовита, регионална, доследно спроведена, а не парцијална, од случаја до случаја. Логика захтева да отварање албанског питања води ка отварању српског питања.
Услов свих услова је спречавање даљих уцена којима се земље ЕУ служе да би довршиле посао који су започели њихови бомбардери и копнене трупе 1999. године. „Унутрашњи дијалог“ би зато, осим Косова, требало да обухвати и „европске интеграције“. Другим речима, потребно је да Србија објави да припајање ЕУ више није њен стратешки циљ и да ће она, као суверена земља, негујући најбоље односе са ЕУ, сама одлучивати о својим територијама. При томе, сви њени ресурси морају бити посвећени безбедности Срба на Косову и Метохији, која данас, не заборавимо, зависи од добре воље НАТО.
Плашите се да ће то да угрози сигурност наше земље? Зар нас већ не угрожава залагање ЕУ (25 од укупно 29 чланица) и НАТО за промене балканских граница, за одвајање Косова од Србије и њихова подршка стварању Велике Албаније? То би могло да нам поремети економску стабилност? Зар управо ЕУ и НАТО не покушавају да нам преотму огромна рудна богатства на Косову и зар га нису управо они претворили у царство криминала? Питајте, уосталом, Грке и Бугаре о животном стандарду и благостању које су постигли под егидом ЕУ.
Погледајмо шта би била алтернатива. Решавање косовског питања данас и последично повлачење са Косова и Метохије, или са његових делова, повећаће ризике од распарчавања Србије. Историјско искуство потврђује да одустајање државе од дела територије најчешће води ка њеној подели, па и нестанку (Чехословачка 1938-1939. или Пољска 1772-1795). Да ли ико верује да ће чак и цело Косово задовољити албанске шовинисте и исламисте? Погледајте шта све обухвата мапа Велике Албаније. Хоћемо ли се бранити на Косову или у Нишу и Пријепољу? Шта ће потом бити са Војводином? Какве би последице све то могло да има по будућност наше деце?
Када је реч о потомцима косовских и метохијских Срба, ту нема дилеме: унутар граница Велике Албаније они би коначно нестали. Проучите историју Срба у Албанији. Коначно, слабљење и распарчавање Србије угрозило би голу егзистенцију Републике Српске, и коначно препустило Србе у Црној Гори асимилацији у етничке Црногорце. Такав, први корак у стварању Велике Албаније, угрозио би постојање Македоније и Црне Горе, као и безбедност Грчке.
Све друштвене заједнице, па чак и разбојничке дружине, почивају на одређеној моралности и солидарности. Када тога нема, оне се распадају. Тако је и са нацијама и државама. Напуштање Срба на Косову и Метохији коначно ће потврдити да више нисмо нација, него гомила појединаца који се, сваки за себе, сналазе и преживљавају.
Митови су оно што омогућава кохерентност друштва и легитимизацију његових установа. Тако је у свим људским заједницама, од САД до бразилских прашума. Што су митови трајнији, то је заједница дуговечнија. Тако тврди савремена друштвена теорија, насупрот пропагандним флоскулама о „митовима“ као супротности „истини“, које су се, како видимо, запатиле у нашој политичкој елити. Косовски завет, како га назива Иво Андрић, већ шест векова чини главни извор моралних начела и идентитета српског народа. Његово проглашавање за штетни, ратоборни „мит“ не само да сведочи, да то кажемо бираним речима, о неразумевању историје сопствене земље, него представља слабљење њеног кључног животног и одбрамбеног ресурса.
