Споменике су у Београду у протеклих неколико година добили мајор Тепић и Гаврило Принцип, али и кинески филозоф Конфучије. Осим тога, бура око Ђинђића и Милошевића је на неко време утихнула, али је нове поделе изазвао Стефан Немања. Шта нам све то говори?

Победник, Андрић, Тесла, Ђура Јакшић, Карађорђе, Баја Пашић, премештени Димитрије Туцовић, Доситеј… Споменик захвалности Француској, незнаном јунаку, коњи врани… И онај један “коњ”.

Екипи београдских споменика ускоро би требало да буде додат још један члан – споменик Зорану Ђинђићу.

Подсећамо, рад “Стрела” Мрђана Бајића изабран је прошле године на међународном конкурсу, а споменик ће се налазити у Студентском парку.

“Стрела” би требало да буде висока 6,20 метара и бело-сребрне боје, а биће постављена и звучна инсталација из које ће се, како је најављено, чути “Ђинђићеве речи и звуци града”.

Међутим, идејно решење споменика Зорану Ђинђићу одмах је изазвало велику буру у јавности и доста критика. Неколико месеци касније још већу буру, поделе и нове свађе, ионако подељене Србије, изазвала је идеја подизања споменика Слободану Милошевићу.

Тих неколико увек бурних дана око годишњица смрти Милошевића и Ђинђића су прошли, па тако и теме о њиховим споменицима више нема у јавности, али се зато у последње време често прича о споменику Стефану Немањи око којег такође постоје неслагања.

Социолог и аутор књиге “Култура сећања“ Тодор Куљић за Б92.нет каже да “споменици више говоре о живима него о мртвима“.

“Они више говоре о потребама живих него о поштовању мртвих. Споменици су симболи вредности које одређена политичка елита настоји да наметне осталим деловима друштва“, каже Куљић.

Према његовим речима, идеје о подизању споменику Милошевићу и Ђинђићу представљају “рат вредности у јавној сфери“.

“Овакве ситуације не само да изазивају поделе, већ могу довести и до непрогресивних сукоба. Сукоби могу бити прогресивни када се суочавају две стране, па се ту настане трећа вредност и то не као компромис, већ као нека боља перспектива. Међутим, мислим да је овде реч о непрогресивним сукобима“, истиче Куљић.

А како уопште функционише процедура од иницијативе до новог споменика на улицама главног града Србије? Из Завода за заштиту споменика културе града Београда за Б92.нет кажу да они дају своје мишљење на предлоге о подизању споменика, али да “не улазе у симболику и креативно решење“.

Одлука се, како кажу, на крају доноси у Скупштини града.

“Иницијатор предлаже Комисији за споменике и називе тргова и улица, при Секретаријату за културу, који би споменик да погине и образлаже и своју идеју. Комисија се потом сагласи са тиме, и то онда иде у Скупштину града где се доноси одлука, или се не сагласи“, каже Зоран Туцић из Завода за заштиту споменика.

“У међувремену, Комисија преко Секретаријата за културу од Урбанистичког завода тражи дозволу да ли споменик на том месту сме или не сме да се подигне. Ту они траже и наше мишљење да ли се споменик уклапа у простор културно-историјске целине. Дакле, ми дајемо мишљење само на физички положај споменика, не улазимо у симболику и све што се тиче надлежности Комисије, креативност или потребу иницијатора“, додаје Туцић.

Споменик Милошевићу или Милошевићеви споменици

Након што је јавност чула за идеју о споменику Милошевићу, коментари су углавном улазили у оквире два тима:

Он је себи за живота подигао споменике Дејтон и Резолуцију 1244
Милошевићеви споменици су 9. март, тенкови на улицама Београда, бомбардовање, инфлација…

Шта о свему каже историја?

“Многи који не прихватају последњих 20 година са сетом се сећају Милошевића”, каже за Б92.нет историчар Чедомир Антић. “Сећају се да су били на бољим функцијама, да су били млађи, поноснији… Међутим, не размишљају да је то Милошевићево време имало одређене последице. Свако време је делимично последица времена које му претходи и Милошевићево је тако последица комунистичког, али је онда ово данас последица грешака Милошевићевог режима“.

Према његовим речима, много више људи окупило би се око предлога да се споменик у Београду подигне Мехмед-паши Соколовићу (који, иначе, споменик има у Вишеграду).

“Мехмед-паша Соколовић мора да добије велики споменик у Београду, био је један од отаца српске нације тиме што је омогућио стварање модерног српства, иако то можда није хтео, али је тако испало. Где је њему улица, где је њему споменик? Лепо је и што хоће да граде споменик Немањићима, али само нека не буде као ова серија“, оцењује Антић.

Антић за Б92.нет каже да је “тешко рећи шта је Милошевићев успех“:

“Његове присталице увек имају ’биле су санкције, био је рат’ оправдање. Ипак, Милошевић је владао укупно 13 година, од септембра 1987. до октобра 2000. године, и за то време је имао четири године без рата и санкција током којих је направио катастрофалне грешке. Није започео економску транзицију, упао је у платни промет и тиме дао оправдање за распад Југославије, повећавао је плате и пензије пред изборе да би остао на власти и тако дугорочно унаказио српску економију, није знао како да створи унитарну Југославију, мењао је два пута политику и доживео крах оба пута, ушао је у рат и санкције верујући да ће они бити кратки и са другачијим исходом…“

Он се ту осврће на тврдње о Дејтону и 1244 и каже: “Како је такав човек могао да далековидо припрема Дејтон и Резолуцију 1244?“

“Свих шест Хилових планова о Косову и Рамбује су бољи од Резолуције 1244. Били су бољи за Србију, али не и за Милошевића. Милошевић је председник који се одвојио од свог народа, који је своје интересе препознао у нечему другом. У БиХ је уместо да на изборима подржи највећу српску странку подржао реформисте, није уопште схватао шта ће се десити. После је подржао све мировне планове. Све. Србију је подржавао само зато што би га народ овде убио на улици да их је издао. Исто као са Косовом – ништа није урадио. Десет година је тамо био на власти, зашто онда није вратио имовину цркви? То је једини закон који је вратио у првом сазиву Скупштине, а имао је 195 посланика“, наводи Антић.

Према његовим речима, Милошевић је био “заробљеник прошлости, веома лош државник, партијски функционер, изузетно способан политичар и човек са криминалним склоностима које сваки криминолог може да препозна“.

“Није знао шта ће са Косовом. Није желео да га бомбардују, али није знао шта ће. Био је талац Косова и Метохије, морао је тамо да изврши одређене промене. Не може само да промени закон и Устав, па после да се правиш да се ништа не дешава и да ће то из Устава тек тако постати ’живо’. Када је реч о Дејтону, водио је договорени рат са муслиманима и Хрватима, Туђману је предао Крајину… Република Српска? Па за њу се борио српски народ, српски народ је РС створио. Републику Српску су створили делимично и муслимани јер су се верски радикализовали, да су нудили неки компромис од Српске не би било ништа. На крају су Американци и ЕУ сматрали да треба Србима да оставе РС. После пада Западнокрајишке општине ко је могао да спречи хрватске трупе да уђу у Бањалуку? Нико. И мемоари свих учесника тих догађаја говоре да је Милошевића било баш брига за то, само је гледао да заштити своју власт. То је такав човек. У крајњој линији, ти што хоће да му подигну споменик су га издали 2002. године. Милошевић није умро као социјалиста, него као радикал. Није напустио странку, али је позвао да се гласа за Шешеља“, сматра Антић.

Историјска дистанца и “антиспоменици”

Сам врх Социјалистичке партије Србије није се превише оглашавао о идеји подизања споменика Милошевићу. О томе су причали само почасни председник Милутин Мркоњић који сваке године иде Милошевићу на гроб и члан Председништва Тома Фила.

Фила је тако изјавио да је њихова идеја (пре свега, како каже, Косте Чавошког) била да се 50 година након нечије смрти никоме не подижу споменици јер је “потребна историјска дистанца”.

Са тиме су сагласни Чедомир Антић и Тодор Куљић.

“То је добра идеја”, каже Антић. “Морамо као друштво да направимо некакав консензус око споменика. То подразумева да нико, ни председник, ни премијерка, ни шеф дипломатије немају директну корист од неког споменика”.

“То је добра идеја и било би добро кад би била спровођена, али политичке елите то не поштују јер желе да грађанима наметну одређене вредности“, додаје Куљић.

Међутим, он истиче да у споменицима “не треба претеривати“, као и да су читавом Балкану од споменика потребнији “антиспоменици“.

“Потребни су нам неки споменици који неће обележавати монументалну, славну прошлост и велике појединце, него срамоту нације. Некакав групни стид због нечега што смо учинили, а није требало да учинимо. Антиспоменик би био, на пример, споменик џелатима. У Загребу споменик убијеним Србима, па у Сарајеву убијеним Србима, у Београду убијеним муслиманима… То је смисао тих антиспоменика. Наравно, уколико је ово друштво још увек кадро да дође до тог вишег нивоа саморефлекције. То је оно што је писано у роману ’Добри војник Швејк’ када је преко војника исмеван рат. Такав некакав антиспоменик би нама био потребан више него споменици Ђинђићу и Милошевићу“, наводи Куљић.

Како каже, такав један споменик подигнут је у центру Берлина, а посвећен је убијеним Јеврејима.

Осим тога, Антић истиче да Београд “нема и никада није ни имао смишљену политику око тога коме подизати споменике”.

Конфучије, руски цар, мајор Тепић…

Имајући то у виду, треба поменути и то ко је све добио споменик у Београду у протеклих неколико година:

Буру у јавности изазвао је пре свега споменик Бориславу Пекићу на Цветном тргу и зато што га нису подигли чланови Демократске странке чији је високи званичник Пекић био, већ људи из ривалске Српске напредне странке.

Поред тога, буре, али у региону, било је и око споменика мајору Милану Тепићу који је крајем септембра прошле године откривен на углу улица Љутице Богдана и Кнеза Александра Карађорђевића на Дедињу.

С обзиром на то да је Тепић погинуо 1991. године када је, не желећи да хрватској војсци препусти складиште оружја и муниције, дигао у ваздух и складиште и себе, било је оштрих речи на релацији министар Вулин – хрватски званичници.

Споменик у Београду током 2017. добио је и кинески филозоф Конфучије (на месту бивше кинеске амбасаде), исто као и прва Звездина звезда Рајко Митић испред стадиона који носи његово име. Николај ИИ Романов се скрасио у Краља Милана, док је Гаврило Принцип споменик добио 2015. у Финансијском парку.

Не треба да заборавимо ни случај подизања споменика бившем председнику Азербејџана Хајдару Алијеву на Ташмајдану 2011. године.

Историчар Чедомир Антић на основу свега тога, каже: “Нису сви споменици од бронзе”.

“Установе су споменици, задужбине су споменици, библиотеке… Ако причамо о Зорану Ђинђићу, зашто није подигнута одлична филозофска библиотека, да долазе људи и из Шведске да је виде и можда позајме неку књигу? Шта мисле, да је споменик тамо неки мурал који стаклом бране од разних анархиста и вандала? То није споменик“, истиче Антић.

Он наводи и да је 2001. године Ђинђићева влада именовала комисију за формулисање Закона о празницима чији је и он био члан. Како каже, празници су тада тако формулисани да ниједан не буде из 20. века.

“Један је био за 1864. и 1835. – Дан државности, други за пале за отаџбину – за догађаје из 14.века, а трећи за Светог Саву. Идеја је била да је 20. век био тежак, са много жртава и нема ту шта много да се слави, много је изгинуло људи. После је то прекршено па смо добили Дан Европе, Дан победе над фашизмом, па Дан примирја у Првом светском рату и то је у реду, има својих разлога. Просто, коме год дизали споменик, а мислим да Ђинђић заслужује споменик из много разлога, то мора да се уради са мером“, оцењује Антић.

Ко диже споменике?

Историчар Никола Самарџић у јутарњем програму телевизије Прва, говорећи о захтеву да се Милошевићу подигне споменик, рекао је да га то не чуди “јер споменик подижу емоције, не чињенице“.

“То стоји. Ко диже споменике? Дижу грађани, не суд и научни институти. Грађани имају право да одлуче не само на основу разума, већ и на основу осећања”, наводи Антић. “Међутим, ми смо демократско друштво и као такво смо заједница вредности, али и заједница која отворено, транспарентно и поштено треба да одлучује о томе које су то вредности. Бојим се да данас живимо у времену непрекидних изборних кампања, а познато је да је најбољи онај маркетиншки стручњак који успе да на више нивоа и свим могућим категоријама потрошача прода један производ. Данас је таква ситуација. У Србији су поједине странке успеле да окупе велику већину грађана у симбиози политика у којој спомињу и спроводе шта им одговара, у зависности од потреба и у складу са сазнањима како ће та политика у народу бити примљена“.

Говорећи о Социјалистичкој партији Србије и њиховом односу према свом некадашњем лидеру Антић каже да је СПС “једини континуитет транзиције код нас“.

“Најавили су да ће да кандидују Милошевићевог унука Марка који је пре недавно напунио 18 година, а у парламенту им је унук Јосипа Броза. Имајући то у виду, сетимо се да је Милошевић стекао популарност у Србији не тако што је настављао Брозово дело, већ демонтирајући га. Они би да погину споменик и Титу и Милошевићу… Сетимо се када је највећи Титов споменик у Србији срушен – 1990. године у Ужицу, током Милошевићеве власти. Неки желе да нас убеде да је Дачић наследник и Тита и Милошевића, па сад и Ђинђића, а притом и најбољи певач. Ипак, он има публику за то, прешао је цензус“, сматра Антић.

Е ОВО ЈЕ ПАРАНОЈА: Гађао Вучићеву слику јајима, полиција реаговала као да је извршио атентат! (ВИДЕО) https://t.co/FpAXbXMjBh

— СРБИН инфо (@srbininfo) April 4, 2018

Антић ту истиче да је мета напада актуелне власти углавном ДОС, иако је ДОС, како каже, на власти био три године, а странке које су из ДОС-а произашле 11 година, “од чега осам година захваљујући социјалистима“.

“СПС нема политику, за њих се гласа инерцијом, не представљају раднике и сељаке, транзиционе губитнике, политику из деведесетих… Умиру им бирачи који гласају за њих јер су били комунисти, па не могу из тога да изађу, а не могу да привуку младе људе… Били су тас на ваги, више нису. Сада су уз СНС и на ивици цензуса. Морају да пронађу неку везу, а то је сада преписивање Путинове политике. Путин је у Русији и Стаљин и цар, баштини традицију и царске и совјетске Русије. То жели и Вучић, али с тим што СНС жели да угаси ДС, а то се најбоље ради када некоме преузмете идеологију и веру. Тога имате и у историји религија, цркве су увек грађене на месту храмова старих религија. Тако се старе религије гасе. Зато је било веома важно пред београдске изборе преузети Ђинђићево наслеђе – најављен је споменик и то је то преузимање традиције ДС, а прво су то урадили са Пекићем“, каже Антић и додаје да су “подигли споменик, а нису прихватили Пекићеве идеје”.

Како каже, то је сада урађено са Ђинђићем, а његов споменик је “заправо споменик двојици људи – један је стрела док није прекинута и други стрела након што је настављена, а сви знамо ко је он“.

“На другој страни имате Демократску странку која се досетила да обележава 21. годишњицу доласка Ђинђића на место градоначелника, а за двадесету су вероватно имали нека друга посла, тј. није било градске кампање, па нису стигли“, закључује Антић.

 

Извор: b92.net

Ознаке: ђинђић, антиспоменици, Милошевић, Пекић, споменици