Кад сам ја била мала, мама ме је била варјачом, тако да се увек испостављало да ме није тукла мама, него варјача.

Ових дана, када су новине препуне вести о пребијеним, силованим и убијеним женама, расправа о закону против физичког кажњавања деце добија епохалне размере, а доктора, психотерапеута, који се усудио да каже нешто супротно актуелном тренду политички коректног душебрижништва, бесомучно стављају на стуб срама, вређајући га на све могуће начине, што прилично говори не само о друштвеној клими ненавикнутој на дисонантност, него и о дубокој агресији оних који се боре против агресије.

Разлика између насиља над децом и физичког кажњавања, то јест онога што се у народу зове „батине“, то јест ћушка или шљепка по гузи, свакако да постоји, и тешко да се у томе не препознаје драстична разлика. Са друге стране, тешко ће и један закон успети да спречи родитеља да своје дете васпитава на „старински“ начин, осим ако ова халабука око новог закона све више изгледа као пројекција будућности у којој деца неће припадати родитељима, него држави.

Кад сам ја била мала, мама ме је била варјачом, тако да се увек испостављало да ме није тукла мама, него варјача. Искрено признајем да сам и ја моју ћерку кад је била мала, додуше ретко, ударила по гузи. Да ли ме то чини насилником и неодговорним родитељем?

У сваком случају ме чини мањим фолирантом од оних који се ових дана јавно заклињу да своје дете никада нису ударили, и да је ударац по гузи недопустиви злочин.

Много је већи злочин говорити детету ружне речи, говорити му да је неспособно, глупо и да од њега никада ништа неће бити, много је већи злочин свађа родитеља пред децом, псовање, недоследност и недостатак моралних вредности. Батина није из раја изашла, али сигурно да из раја није изашао ни концепт да је деци све дозвољено. Деца морају да знају за границе, деца морају да се васпитају и мора да им се усади пристојно понашање.

Ако родитељ никада није прочитао ниједну причу своме детету, ако дозволи да му дете декламује марке телефона, а ниједну песму, то је дно. Ако родитељ подмићује учитеља, и допусти да му дете неписмено заврши основну, и да је полуписмено, то је много страшније него батине. Ако родитељ детету дозволи да по цео дан буљи у екран телевизора, компјутера, мобилног телефона, ако га води у играонице уместо у паркове, ако родитељ уписује своје дете у приватну основну школу, и трља руке што има и приватних гимназија, јер се тамо лакше пролази, то је катастрофа неупоредиво већа него било која „мамина варјача“.

Непоклањање пажње детету, немање времена за дете, незаинтересованост за било шта друго осим за оцене уписане у сведочанству, много је опасније него било која ћушка. Ако је родитељу његово дете увек у праву, и сви су други криви – то је катастрофа. Ако родитељ допусти да му дете заврши основну школу, а да нема појма ни о чему из историје или географије, и да се не каже „био сам кући“ него „био сам код куће“, ако родитељ иде и моли за оцену, то је горе него да га удари по гузи.

Ако родитељ мува заједно са дететом за оцене, и тако учи своје дете да је у животу пречица једини начин, то је много већа трагедија и за дете и за родитеље и за друштво, јер се тако стварају покварењаци, муљатори и неспособни људи. Некада су на крају школске године родитељи мрко гледали своју децу због слабих оцена, данас, међутим, мрко гледају учитеље.

Много је опасније куповање љубави непрестаним поклонима, него било која строгоћа. Кад би родитељи имали петљу данас да науче своју децу да постоји „нема“ и „не може“, ствари би данас у овом друштву изгледале много боље. Када би се у основне школе увео предмет који се зове „Живот није шопинг“, ствари би можда изгледале другачије.

Када би ово друштво смогло снаге да објасни деци да није највећа вредност новац, и да момци са двадесет и кусур година не треба да изигравају пијане милијардере, и да девојке не треба да хрле у загрљај генерацији својих очева јер су богати и носе скупе сатове на рукама, и када би медији то ставили као пројекат од прворазредног значаја, ова расправа би имала смисла, и закон би онда можда требало донети, иако би био сувишан.

Насиље према деци је, наравно, језиво и недопустиво, али насиље према деци је само једна од фасета насиља које се непрестано промовише у медијима. Нејасно је како се најватренији заговорници овог закона нису побунили пред шокантном чињеницом да се у појединим европским земљама граница дечије доби за некажњиви секс са малолетником из године у годину све више спушта? Милион пута већи проблем је васпитно и емоционално запостављање деце. И, наравно, планетарна сексуализација деце.

Кључ ове теме дакле није у томе треба ли тући децу, него, како их васпитавати; ко их васпитава и шта су вредности којима их уче.

А мами сам одавно опростила оне варјаче.

(Вечерње новости)

Ознаке: батине, васпитање деце, Мира Бобић-Мосиловић, породиза