Прочитај ми чланак
Тражили сте, гледајте. Капитализам, транзиција, тржиште као божанство и концепт, демократија, и све слободе – све је то веома лепо у теорији и на фотографијама „срећних људи“ у либералном капитализму, али нама нико није обећао ни правду, ни истину, ни више аутентичности. Испоставило се, међутим, да је газда, то јест власник средстава за производњу – бог, те да се у његове послове може мешати само он сам.
Очај радничке класе може се видети на сваком месту – радници који не примају плате по неколио месеци, отпуштања, несигурност, закон ћутања – својеврсна новокомпонована „омерта“, речју, туга и жалост. Газде сузама не верују, и тако је то било откако је света и века. Приватно власништво је света крава капитализма, па ко то схвати, схватио је. А ко не схвати, нека се поново врати у школу.
У сфери медија ствари нису ништа другачије. И медији су приватно власништво, па се отуда сада многи хватају за главу – независно информисање испоставља се као једна велика илузија – највеће глобалне мреже, најмоћније новине на свету, такође су приватно власништво. А приватно власништво је такође једна велика идеологија која трпи неку другу идеологију, све док јој не угрожава профит и опстанак на сцени. Тако се и тржиште, да ствари поједноставимо, тешко може назвати заиста слободним, јер на слободу тржишта и те како утичу политичке одлуке, које су, такође, иако умотане у шарени целофан идеологије, истине, правде и наводне слободе, инспирисане профитом и „освајањем слободе“ на тржишту. Звучи замршено, али свет тако изгледа.
У српским условима ствари су још видљивије. Судбина емисије „Утисак недеље“ ових дана подиже политичку температуру на свим плановима. Наиме, држава се куне да нема ништа са скидањем тог најдуговечнијег политичког ТВ програма, те да никаква цензура не долази у обзир, пошто о концепту и садржају програма одлучује приватни власник Б92, извесни мистериозни Грк. Дакле, Грк је одлучио да скине најпрепознатљивију емисију на својој телевизији, јер жели да направи забавни програм, а забава, јелте, доноси новац. Што јест – јест, право газде је право газде, и држава која се одлучила да иде у Европу неће да се меша у одлуке било ког капиталисте. Руку на срце, парадокс и јесте да се око одлуке мистериозног Грка највише буне они који су се толико залагали за европске вредности, док право Грка да тера по своме највише брани српска влада која се куне да са европског пута неће скренути. Дакле, што се идеолошког наратива тиче, мало јесте чудна ситуација – и они који бране „Утисак“, и они који се праве да са целим случајем немају никакве везе, свим срцем заговарају исту европску и либерално капиталистичку будућност Србије.
Делује мало шизофренично, али то је Србија.
Можда Грк не разуме важност „Утиска“, можда се Грк на ову тему прави Енглез, тек овај случај јасно је показао како стоје ствари на медијској сцени:
Између пара и принципа већина бира паре, а медији живе од реклама. Рекламе спадају у милост и немилост рекламних агенција. Рекламне агенције, међутим, живе у непрестаној борби за клијенте којима праве рекламе и које саветују где да се рекламирају. Клијенти, да би добро пословали, морају да буду добри. Слободно тржиште је једна, најблаже речено, условност, а степен његове слободе у директној је вези са политиком. Пут утицаја политике на медије изгледа управо тако, без обзира да ли се ради о светској или о домаћој политици. Дисонантност кошта, или – једноставно речено, вежи коња где ти газда каже, без обзира на то да ли је тај газда политичка партија, мистериозни глобални добротвор, моћна компанија или маркетинг агенција. И тако је било одувек, да се не лажемо.
Питање свих питања је не зашто је неко закључио да је „Утисак недеље“ емисија која више није потребна на српском медијском небу, него са којим аргументима је мистериозни грчки пословни човек донео једну такву одлуку. Ко је Грку објаснио да ће да заради много више пара на другим емисијама? Колико реклама, или ширења по региону, или душевни мир на турбулентном српском небу јесте еквивалент склањања „Утиска“?
