Прочитај ми чланакИако нико није веровао, Бели Прелетачевић успео је да сакупи и више него потребан број потписа и постао је и званично играч на предстојећим председничким изборима.
Феномен звани Бели, презиме Прелетачевић, политички је феномен исто колико и позоришни – концептуални рад под слоганом „Без сикирације“ и „Сиротиња узвраћа ударац“ већ неколико дана потреса осведочене чуваре смркнуте Србије.
Момка који се усудио да без милости, и са много хумора, пародира све што дефилује јавном политичком сценом Србије већ 27 година, здруженим снагама напали су са свих страна: појава истинске дворске луде не би толико узнемирила никога на политичкој сцени да млађани Лука у улози Белог није покупио невиђене симпатије иначе уморних, разочараних и огорчених бирача. Иако нико није веровао, Бели Прелетачевић успео је да сакупи и више него потребан број потписа и постао је и званично играч на предстојећим председничким изборима. Момак по имену Лука, и његов политички алтер его – Бели Прелетачевић – успео је да сакупи потписе, претходно немајући никакву кампању, чиме је, и не сањајући, показао расположење Србије, боље него сва силесија плаћених агенција за истраживање јавног мњења. Другим речима, појавио се ниоткуда, и ушао у легенду.
И тако се одједном испоставило да је Бели, који је из младалачке завитланције кренуо у политику (и прво шокирао све када је ушао у општински парламент у Младеновцу) готово преко ноћи постао политички фактор – блентави паметњаковић из Младеновца узнемирио је и власт и опозицију (које се за наклоност бирача у својим кампањама међусобно гађају најцрњим квалификацијама, оптужбама и свим расположивим и већ виђеним политичким смицалицама), којима је у свом стилу поручио „Без СИКИРАЦИЈЕ!“, а они су се очигледно, још више насекирали јер је, између осталог, показао, са неколико одличних фора и духовитих изјава, сав јад наше политичке сцене. Бели је понудио шалу, забаву и хумор. Занимљиво је да су га прво најжешће напали они који су се на прошлим изборима залагали за беле листиће (!!!), затим самозвани власници идеја о демократији, а затим и режимски медији. Такође је занимљиво да су за Белим највише „откачили“ управо млади људи, којима је луцидно Прелетачевићево спрдање са јадом наше политичке сцене заличило на светланце у тами; Прелетачевић је, наиме, успео да у неколико изјава извргне сатири много тога – од Вучићеве и Јанковићеве кампање до оних јадних „споменичара“ који се масовно, сваке године, за дан Ђинђићеве погибије, утркују да јавности докажу колико су били блиски са покојним премијером.
Бели Прелетачевић, као уметнички пројекат, као путујуће позориште, представља невиђени спој игре и стварности, имитацију живота и живот имитације. Уз то, духовити људи су у њему видели осмех на намргођеним лицу Србије, неку врсту духовног отпора, отклона матриксу у коме живимо. Прелетачевић се може читати и као отворено поигравање са политичким привидом у коме живимо – јер ако је све фарса, и ова држава, и њен суверенитет, и однос власти и опозиције, онда је појава једне отворене персифлаже, једне путујуће комедије која је озбиљно схваћена – заправо нечувено храбар чин. А смех је, као што знамо, лековит.
Проблем са овом причом лежи у једној другој ствари – оног тренутка када је глумац заиста ушао у политику, његов глумачки перформанс добија сасвим друго значење. Режимски медији га нападају да је пион омраженог Ђерђа Сороша и да му кампању финансирају силе које желе да у Србији направе хаос, као и да иза биографије и изјава Белог Прелетачевића стоје озбиљни сценаристи, хумористи и сасвим затворено друштво из Отвореног друштва.
Без обзира на то да ли је ово само предизборни спин, или не, свакоме ко се иоле разуме у технологију политике било је јасно да оног тренутка када Прелетачевић постане чињеница наше политичке стварности, његова креативна и сатирична импровизација мора бити на неки начин укроћена. Нико не може бити вољен и подржаван у толикој мери, а да није део неког ширег плана, јер му они који праве планове то неће дозволити. Њима ионако није до позоришта, поготово не до оног у коме сами не режирају.
Зато шармантни, духовити, цинични Бели Прелетачевић, онај који је оличење српског савременог јунака, антихерој и „Мистер Ченс“, представља својеврсни парадокс – одушевљење Белим сразмерно је огорчењу према свим осталим учесницима политичке сцене, али његов стварни улазак у политичку игру учиниће га стварним и уништиће га.
Тако да Бели, хтео – не хтео, представља персонификацију нашег тамног вилајета – шта год да урадимо, остаје нам стварност, која је намргођена.
И баш зато нам појава Белог Прелетачевића и његова званична кандидатура за председничку трку гарантују да ћемо се, у ове две недеље, бар понекад осмехнути. Аве, Бели! И, хвала ти за смех.
