Више, изгледа, као ни већина грађана Србије, ништа не разумем. Косово је Србија? Србија је Косово?

Док из Албаније и са Космета стижу претње због захтева српских власти да се фамозни споменик погинулим члановима ОВК у Прешеву уклони, али и сасвим нове политичке поруке о бризи матичних држава (Албаније и Косова) за ситуацију у Источном Косову, што је не само ново име него и политичка формулација за југ Србије, Србија се налази у неком чудном стању симболичке хибернације.

Само слепац може да не види да су Србији везане руке – споменик ће бити премештен у неку другу улицу, или можда неће, и Азем Власи се досетио да је сада згодна прилика да и он мало припрети Србији, Албанци са југа Србије зову Тирану да реши проблем у њихово име, а у српској Скупштини много речи о Космету, Србији, одговорности, Резолуцији, али је мало коме јасно куд плови овај наш брод.

Ивица Дачић је позвао Србију да заједно крене у победе на Косову и Метохији, и заклео се да никада неће издати Косово, али да евроинтеграције морају да се наставе, као и преговори са Приштином, и да се тако побеђује. „Не позивајте друге на колективно самоубиство“, одбрусио је опозицији, „Немојте да терате народ на колективне жртве. Немојте терати народ пре него што кажете како ћете да га заштитите. Народ мора да зна да нећемо да урадимо ништа што није у интересу народа. Територија се брани силом, немојте да народ терате на колективно проливање крви“.

А ово значи да непромишљених ратних поклича (хвала богу!) неће бити. Ни националног заноса из деведесетих! Али, ако се територија брани силом, а ми нећемо да употребимо силу, то значи да територију нећемо бранити. О.К. Коју територију? Територију Косова? Па, како кад тамо наши политичари не могу ни да уђу без специјалне дозволе, чак ни за Божић, о каквој одбрани, и којих територија они говоре?

„Одустаћемо од ЕУ ако нам тражи признавање Косова!“, изјавио је председник Србије. Ипак, евроинтеграције подразумевају и пријем независног Косова у ЕУ, које, за сада, не морамо да признамо, а ако будемо морали онда ћемо, шта? Нову резолуцију? Референдум? Ми нећемо признати Косово, али га не можемо бранити, јер више нисмо тамо, и јер евроинтеграције не подразумевају више никакву одбрану територије, него кроткост Калимера.

Али, да ли се овај прагматични став са Косова сада преселио и на територију Србије? Називање југа источним Косовом, озбиљне претње из Приштине, и провокације албанским заставама, све то, само је још један врућ кромпир кога нико, сада, не сме да се ухвати. Није само проблем југ Србије, у питању је цела Србија. Да ли ће ова власт бранити Србију, ово што је од ње остало, и како?

Ако је фамозни споменик прво био српски проблем, па онда амбасадорски проблем, па онда поново српски проблем, како да тумачимо чињеницу да се „уклањање споменика“ у кратком временском року, претворило у „премештање споменика, на неко друго место“?

Помало, све то личи на играње неке дечје игре – „премештање споменика на неко друго место“ у ствари, само је играње „уклањања споменика“, исто као што је све што у овом тренутку може и сме да ради Србија – играње државе. Не на Косову, него на својој територији. Већ сада, Србија је неодбрањива.

Нови геополитички експеримент на делу. Како је Србија постала Лилипутанија. Једина опатуљена земља у Европи. Посматрамо чудо: нечујно стварање једине бонсаи државе на свету. Шта на ово рећи – осим да, ако већ не можемо да уклонимо наше проблеме, увек можемо да их преместимо на неко друго место.

(Вечерње новости)

Ознаке: азем власи, Косово је Србија, немоћна Србија, споменик у прешеву