Прочитај ми чланак
Српски полицајац Горан Ђорђевић, кога је на дужности у Бујановцу, приликом покушаја да га заустави, прегазио човек који је „аудијем“ побегао у бункер село Велики Трновац, преминуо је после неколико дана. Возач још увек није ухваћен. Полиција претпоставља да је убица побегао на Косово и Метохију, а директор полиције Милорад Вељовић, на сахрани несрећног полицајца, изјавио је да полиција очекује помоћ Еулекса. За оне који слабије стоје са географијом, да напоменемо да је Бујановац у Србији.
Само неколико дана касније, турски премијер Ердоган, приликом посете Призрену, изјавио је да је „Косово Турска и да је Турска Косово“. Требало је два дана српским званичницима да се тргну и дефинишу ову изјаву као тежак дипломатски скандал, а председник Николић је чак замрзао своје учешће на трилатералним сусретима Србије, БиХ и Турске, називајући Ердоганову изјаву скандалом који је „грубо и безобзирно рушење успостављених добрих и пријатељских односа, непоштовање и грубо гажење суверенитета Србије, и ревидирање историје.“
Нешто је труло у држави Србији кад премијер Турске може слободно да даје такве изјаве, кад у Бујановцу може да буде прегажен полицајац, кад се у помоћ зове Еулекс да помогне у хапшењу криминалца, и када српски званичници који ових дана путују на Косово да ободре српски народ да изађе на косовске изборе морају да невероватно воде рачуна да им се не омакне изјава да је Косово Србија, јер би Хашим Тачи и Кетрин Ештон могли да се наљуте.
Нешто је много труло у држави Србији када ни против Ердоганових изјава о поновном турском освајању Косова, ни поводом ужасног убиства полицајца у Бујановцу, нема критичке јавности која би уопште била заинтересована да се бави тако шкакљивим темама. Тишина српске јавности звечи као застрашујући ехо после званичних и оштрих изјава српских политичара. Као да питање понижавања Србије, отвореног показивања њене немоћи не само на Косову него и на југу Србије нема никакве везе ни са ким у овој земљи, него само са Дачићем, Вучићем, Николићем и Вељовићем. Као да незаинтересованост Брисела да се умеша у ове мрачне догађаје не сме да се доведе у питање, јер Србија 2020. можда има шансе да уђе у ЕУ.
Мучнина коју ова два наизглед невезана догађаја изазивају, и реакција српске јавности, остављају један страшан утисак – медији су већ некако успели да нас анестезирају када је у питању Косово, а све више и када је у питању југ Србије, Бујановац и околина. Србија је у дубокој декаденцији – нажалост, нема земље у Европи која је стављена у тако тежак положај – да мора да лиже руку која је бије.
Ако на југу Србије могу несметано да убијају српске полицајце, да подижу споменике припадницима ОВК, ако је могуће да тамо постоји село нарко-дилера у које нико не сме да уђе, ако српски председник владе може да иде на Косово, али само у верску посету, ако Вулину прете хапшењем, онда прича о суверенитету Србије делује тужно.
Како ће Србија да штити интересе Срба на Косову ако Дачић уз Тачијеву дозволу може само у верску посету, а у Велики Трновац српска полиција не сме да уђе? Опатуљавање Србије се наставља под вештом палицом Брисела.
Иако никада у последњих двадесет година Србија није добијала толико похвала из света, Србија никад није била тако усамљено острво као што је сада.
(Вечерње новости)
