Прочитај ми чланак
Повратак Војислава Шешеља у Србију, после скоро дванаест година тамновања у хашком затвору, с разлогом је изазвао лавину реакција. После првих неколико сати неразумљиве тишине медија и дозираног телевизијског извештавања, због чега су друштвене мреже на интернету брујале од критике цензуре медија, изгледа да су се медијски стратези тргли и променили курс. Уместо дозиране минутаже на телевизији, Шешељ је добио готово унисону грмљавину – готово да није било овдашње телевизије која уз вест о његовом повратку није истицала све тачке хашке оптужнице, из архива вадила његове некадашње ватрене говоре, а за медијски дочек Шешељу послужили су и грађани Хртковаца који су евоцирали успомене из деведесетих. Додајмо томе и анкете случајних пролазника (као некад), које су новинари српских телевизија махом питали једно те исто питање – верујете ли и даље у Шешељеве пројекте – да ће Сплит и Дубровник бити српски градови?
Непристрасни посматрач ових догађаја могао је да примети једну ствар – да Хаг ни после скоро дванаест година није успео да осуди Шешеља, али да су многи у Србији спремни да га осуде за једно поподне. Или, што је неко лепо написао на „Твитеру“: „Више су ме данас подсећали шта је МОГЛО да буде у Хртковцима, него што су ме ове године подсетили шта је било у Олуји“.
Мора се признати да се са Шешељем у Србију вратио и његов циркус. Између духовитости („Растурио сам Хаг, па су ме зато избацили напоље“) и претњи да ће да се свети, Шешељ најблаже речено скандализује јавност изјавом да се не каје што се радовао Ђинђићевом убиству. Због те дивљачке реченице, његових дванаест година робије без пресуде, његов ореол српског Менделе пада у воду, а чак и они који су се у потаји радовали Шешељевим нападима на „издајнике“ (а пре свега неки из Демократске странке) морају да повуку ручну. Јер, сада је бар јасно – Шешељ не може бити само оружје против актуелних власти, он је потенцијално опасан за све учеснике српске политичке сцене, и озбиљно ће утицати на домаћу политичку комбинаторику.
Са Шешељевим циркусом вратила се и његова озлоглашена реторика, а речи, као што знамо, имају домино ефекат. Ништа мање грозна од Шешељеве изјаве како се радовао Ђинђићевом убиству, није ни изјава једне народне певачице да се она радује што Шешељ има рак. Јад Србије огледа се управо у ова два екстрема. Србија је у моралном смислу заиста смртно болесна.
Александар Вучић, међутим, није се дао испровоцирати – уосталом, он Шешеља најбоље и познаје. Пожелео му је добро здравље, обављао је своје премијерске дужности и најавио да ће прихватити све захтеве ММФ јер је то добро за Србију, а чак је и додао да ових дана нема времена да се бави Шешељем пошто има много важнија посла. Упадљиви изостанак председника Србије са јавне сцене ових дана мало ко успева да уопште коментарише, јер догађаји само сустижу један други.
И док се јавност забавља и згражава због најновије политичке буре и најављеног митинга радикала, стигла је шокантна вест да је бизнисмен Миша Беко рањен у пуцњави испред своје куће. У неким новинама су писали о сачекуши, а на неким ТВ станицама говорило се о атентату, али мало ко је приметио ту значајну нијансу.
Иако је премијер Вучић већ сутрадан изјавио да ће починиоци овог гнусног напада бити ухваћени, додао је и да „није реч о покушају професионалног убиства. Много грешака су починиоци начинили и готово сам уверен да ће у данима који су пред нама они који су то урадили бити пронађени и изведени пред лице правде“.
Једноставно се само наместило: у последњих десетак дана све што нам се догађа, укључујући албанског премијера, фудбал, и све ово, изгледа као ужасавајући повратак у грозне деведесете, тако да није чудо да смо сви заједно у протеклих десет дана доживели и национални нервни слом.
(Вечерње новости)
