(Вечерње новости)

Годишњица убиства премијера Ђинђића је прошла, а такмичење у српском политичком ријалитију „Ја имам таленат да будем нови Ђинђић“ се наставља.

„Парада пијанства и кича“, у којој је успомена на покојног премијера коришћена за нове политичке обрачуне и изравнавање нерешених политичких дугова, довела је, у само неколико дана, на јавну сцену толике асоцијације које говоре све – Јадници, Давитељ против давитеља, Апокалипса сад, Петпарачке приче, Зли дуси, Ђавољи Адвокат, Неподношљива лакоћа постојања и Живот је негде другде. Списак се, наравно, може продужавати унедоглед, јер, то је Србија, са свим њеним талентима.

Трагично је да се успоменом на убијеног српског премијера млатило као палицом за бејзбол – иза усклика парадних зоранољубаца како су га баш они волели највише, могао се јасно читати краткорочни политички ћар за којим су посезали – чак и пет минута славе у непрестаном лову у мутном у српској политичкој бари. Најгласнији у демонстрацији успомена били су, наравно, они које би Зоран радо заборавио. Али, то је Србија данас.

Употреба „љубави према Зорану“ данас се користи за обрачуне у Демократској странци, за прегруписавање на политичкој сцени, за писање љубавних писама ЕУ, за оснивање нових политичких организација, за затирање политичких непријатеља, али и за покривање мрља у биографијама. Тако је створен парадокс – Зоран Ђинђић је споменик кога нико не сме да дира, а ипак га свака шуша, која му није била ни до колена, злоупотребљава кад је згодно.

Србија је, међутим, на корак пред амбисом. До тог амбиса довели су је, између осталог, и они који су се ових дана бесомучно тукли за прве редове политичке ожалошћене породице, али то их, колико се види, не брине ни приближно колико их брину њихове властите будућности. Додајмо томе и један мали податак – да је Ђинђићева странка у великим проблемима, превирањима и да им је рејтинг најнижи у последњих десет година, те да се и унутар саме ДС, крваве рововске борбе за превласт воде са Зорановим именом на уснама и декларативно, чак и у његово име.

Најмање што се може рећи је да се ради о невиђеном безобразлуку, али и о елементарном недостатку укуса и мере. Али, како о укусу и мери говорити када је у питању наша јавна сцена – у име Зорана Ђинђића и са етикетом његовог имена на челу, толики су крали и варали, толики су га напуштали, толики су се лажно представљали, борили за власт, разваљивали му странку, шуровали и са „црним ђаволом“, толики су брукали идеју демократије и „у његово име“, а за сопствени рачун, на овдашњој јавној сцени промовисали идеју да демократија важи само за оне који мисле политички коректно, толики су са његовим именом на уснама разваљивали ову земљу, да томе изгледа краја нема. Споменичари борбе за очување лика и дела Зорана Ђинђића представљају збиља морални талог нашег политичког живота – па ипак они настављају са шоу програмом „Ја имам таленат“. Све лидер до лидера.

Можда је целу ту трагичну „Ожалошћену породицу“ симболички сахранила управо Ружица Ђинђић, изјавивши, после свега, да је Александар Вучић најсличнији њеном покојном супругу, и то по посвећености, вредноћи и раду од шеснаест сати дневно.

Ако ништа друго, Вучић се бар никада није такмичио са њом у љубави према Зорану.

Ознаке: годишњица, ДС, Зоран Ђинђић, Мирјана Бобић Мојсиловић, ружица ђинђић