Мирољуб Стевановић, успешни пословни Србин из Граца (Аустрија)

Пре неколико месеци сам случајно открио овај сајт, баш као и многи други наши људи у расејању. Брзе, објективне и праве информације за разлику од „системских медија“, велика посећеност сајта као и коментари испод текстова, дали су ми наду да се ипак назире светло на крају тунела.

У Србији све почиње и све се завршава причом. Уместо да радимо и да радом постижемо жељене промене, ми разглабамо само о политици, а чини се да већина нас и очекује да им неко други створи државу у којој ће моћи лепо да живе.

Ускоро ће и нови избори. Обећања у стилу “бићемо као Швајцарска, регионални лидери”, биће сва чешћа из дана у дан.

Нажалост, многи ће и да гласају за оне који нам пред очима машу тим најлепшим жељама. Није нам важно ни ко их упућује. Шта је тај пре лепих обећања радио и урадио. Наши лидери и онако нису ништа никад радили осим што су политичарили, невезано да ли су народ обмањивали животом у ЕУ или су своје уске интересе крили патриотском реториком. То им је посао. Кад неће и не могу да поправе ништа што би народу помогло да боље живи, онда свакодневно конструишу небулозе да би скренули пажњу са сопствених прљавих намера и неспособности.

Смешно звуче и очекивања људи да ће им бити боље када промене власт. Промена власти ни приближно није довољна. Потребно је пре свега да код себе променимо многе ствари, да се погледамо у огледало, схватимо да морамо много више да учимо, радимо и размишљамо не само о личним, већ и о националним циљевима. Јер, у супротном Србија неће бити наша држава, већ земља неких других људи.

Већ дуго водимо погрешну и штетну политику. Укоренио се систем који је назадан. Учени љди одлазе у свет, а систем информисања је такав да се ускраћују праве и важне теме, а шири пропаганда и дезинформације. Недостатак знања у многим областима у Србији је највећи проблем. А управо је то одлика банана државе.

Недостатак знања (част изузецима) доводи до потпуне неконкурентности наших производа у односу на стране. Извозимо само сировине, воће, поврће и максимално полупроизводе. Због производње која се намерно држи у јадном стању, морамо да увозимо, што опет иде у корист оних који гуше производњу. Зашто је то тако? Како то да променимо? Покушаћу, са још неколико других добронамерних људи, а и читаоцима портала “Србин инфо”, да пронађем конкретне одговоре на ова питања, а да не звучим као политичар са лепим жељама и обећањима.

Догађа се апсурд. У Србији је све уништено, али када наши људи оду у свет, остварују сјајне пословне резултате и учествују у препороду и развоју државе у коју су дошли. Зато, пре свега, не смемо да се више делимо на “домаће“ и „странце“?

Право питање је како да људи који имају знање и успех широм света учествују у препороду Србије?

Има много Срба по Европи, Америци и Аустралији који су признати и цењени научници и лекари. Има и много успешних привредника. У исто време, најбоље српске болнице личе на затворе, а персонал је нељубазан. Обичан човек, ако нема пара за корупцију, не може ни да добије здравствену заштиту.

Држава нам се налази у сред Европе, а по стандарду је на нивоу афричких земаља. Ситуација никад тежа, али наде има. Наравно, о властима не бих трошио речи. Они су добри само за организовање “параде поноса”. Једина права нада смо ми, српски народ.

Народ пун духа, слободарске традиције и велике историје, данас исказује вредност кроз појединце. Најуочљивији су спортисти, али имамо и много стручних људи и успешних привредника, који су стекли мањи или већи капитал. Наши људи су признати широм света. Усвојили су врхунска знања у области свог рада.Сви они помажу неког свог у Србији и сви би они помогли својим радом и знањем да Србија стане на ноге.

И управо ти људи су велика шанса Србије, јер својим капиталом и знањем могу да допринесу позитивним променама које сви прижељкујемо. Потребан је само један услов: да осете да се нешто стварно на боље мења у Србији. Пре свега, да постоји правна сигурност и перспектива за живот и рад. Да осете да је Србија постала држава у којој коначно могу да се скрасе, да буду своји на своме. Јер, бити странац није нимало лако.

У тим променама морамо сви да учествујемо. Свако може да пружи свој допринос. За почетак, немојте више подржавати оне који раде против Србије.

С обзиром на то да је живот у ЕУ (а и у целом свету) све тежи, велики број наших људи сања о томе да се, у случају да се догоде одређени позитивни помаци, постепено врате у Србију.

Улагања за куповину стана, земљишта, градње куће или започињања сопственог посла су у Србији релативно ниска. На тај начин би се покренула лавина или принцип кошнице: људи би улагали, неко мање, неко више (и сада у србију од дијаспоре улази годишње око 5 милијарди евра).

Свако би улагао у свом месту (као пчеле у кошници) и тако би финансијска крв проциркулисала кроз Србију. Неко би запослио два, неко пет, неко 15 радника. Они би имали редовне зараде, па би могли више да купују обућу, одећу, намештај… Све то би довело до отварања нових радних места и ствари би почеле да се покрећу.

Фирме и инвеститори би долазили сами јер би видели да им је интерес да раде у Србији, а не да их влада зове и да им нуди велике паре да дођу, док радници с мизерним платама воде борбу за егзистенцију. Најзад бисмо имали земљу коју заслужујемо и какву већ дуго желимо.

Али, јок. „Наша” влада вели да смо лидери у региону и хоће само „капиталне инвестиције“. Испада да српска дијаспора треба да стави турбане на главу да би и она добила шансу да улаже у Србију.

Жеља ми је да покренем људе, да нешто урадимо за себе и истовремено за своју земљу. Потребне су нам конкретне ствари: пројекти, иницијативе, савети, идеје и оствариви предлози. Време је да од индивидуалаца постанемо НАРОД. Све имамо, сви предуслови за добар живот су ту, а ништа немамо само због тога што и даље нисмо НАРОД.

Хоћемо ли то да променимо?

Српска власт већ више од годину дана једноставно игнорише понуду Руске Федерације да уложи велика средства у нашу пољопривреду. Та инвестиција би имала вишеструку корист за Србију. Такав став власти није у интересу српске државе и народа који живи у њој. Народ не постоји због власти, већ власт због народа. Ако влада Србије неће да сарађује са Русијом, народ хоће. Ми хоћемо. Покушајмо да се организујемо и да прихватимо пружену руку наше руске браће.

Руско тржиште је огромно. Браћа Руси су нам дали огромне повластице да извозимо у Русију. У наредним текстовима покушаћу да дам што више информација, идеја, као и опис могућности пословања у Русији (наравно и у Србији). Пренећу и искуства људи који већ послују с Русијом.

Све читаоце портала “Србин инфо” позивам да и они дају своје идеје, али реалне, оствариве које ћемо и објављивати и у оквиру нове рубрике ШТА ЧИНИТИ. Не заборавите да широм света имамо много учених људи који су велики родољуби и који маштају о томе да Србија постане уређена и успешна земља. И поред великих проблема, сигуран сам да удружени и неподељени, можемо тај сан заједно и да досањамо, јер је Србија наша Отаџбина и Домовина, а не НАТО амбасадора!

Извор: СРБИН.ИНФО

Ознаке: Мирољуб Стевановић, Срби, Србиу расејању, српска дијаспора, Шта чинити