Да би нека војска била успешна, систем одбране био успешан, мора да постоји или идеологија или паре. Прво више одавно не постоји, другог је очајно мало.

Правни аспекти првостепене ослобађајуће пресуде господину Војиславу Шешељу су познати, о политичким можемо да расправљамо, али о војном контексту, феномену добровољаца у ратовима у Хрватској и у БиХ мало је било стручних расправа. Заправо их није ни било. Зашто су се уопште и појавили добровољци, откуда потреба за њима, када је ЈНA уочи распада СФРЈ имала око 300.000 војника, официра и подофицира?

Одговор је могућ у само једној реченици: од 37 мобилисаних бригада ЈНA на територији Србије, Црне Горе и БиХ током 1991. и почетком 1992. године 33 бригаде су се или распале, или побегле, или нису извршиле задатак. У Хрватској су бежале 145. личка бригада, као и 4. и 5. кордунашка бригада ЈНA, 11. бригада ЈНA из Двора на Уни седам пута је бежала испред хрватских „зенгиста“, далеко слабије наоружаних и мање бројних. Током сукоба 1991. Друга механизована бригада из Ваљева, потомци славне Дринске дивизије, побегла је са фронта код Товарника и оставила на ливадама осам тенкова и 50 оклопних транспортера…

Наиме, зна се да је некадашња ЈНA још 1991. оставила Србима у Крајини доста врло квалитетног наоружања. Остали су и уређени командни центри и локације на Шамарици, на Слуњу, у околини Срба, јаки релејни чворови Пљешивица и Чићевац, велика складишта муниције и горива крај Дрниша, па Свети Рок, Жељава, Черкезовац. Јер, границе некадашње Републике Српске Крајине поставила је ЈНA, али четири године очито нису биле довољне да те границе постану и сталне.

Било је то време опште бежаније, време када су маме спречавале синове да иду као војници ЈНA да деблокирају опкољене касарне у којима су били такође нечији синови војници ЈНA, време када су маме упадале у републички парламент да спречавају мобилизацију, време када су неке крупне јединице ЈНA у Словенији и у Хрватској између осталог предали официри ЈНA Срби: инжењеријски пук у Шкофјој Локи, гранични батаљон према Дравограду, био је покушај предаје оклопне бригаде ЈНA у Јастребарском.

Наиме, командант Србин је првог дана блокаде и рата позивао своје војнике на предају, затим је побегао, а бригаду је на Банију извукао његов заменик Словенац. О предаји најмодернијег радио-електронског прислушног центра на Балкану, центра ЈНA у Великој Буни између Сиска и Загреба да не причам, о предаји, издаји и дефетизму у Ратној морнарици роман може да се напише.

Рат добија врхунска организација, челична дисциплина и руковођење нацијом, при чему је војска, пре свега, питање струке. Не можете официре на брзину стварати од кувара, шофера, складиштара и механичара, а тога је било 1991. и 1992. Осећај самозадовољства и супериорности који у старту не трпи критику није добар ни за једну професију, посебно не за војну.

Добровољци, част појединцима и изузецима, последица су управо таквог стања. Да ли су нешто постигли у ратовима 1991–1995? Војно гледано, није ми познат неки велики допринос, осим операције извлачења блокираних тенкова ЈНA у касарни Логориште јужно од Карловца, где су добровољци, таксисти из Београда, уз регуларне војнике ЈНA, младиће од 18 година, одиграли велику улогу. Упасти у позадину непријатељског распореда, форсирати две набујале реке ноћу, по јаком пљуску и уз сталну непријатељску ватру, направити деконзервацију тенкова Т-55 и извлачити их опет кроз непријатељски борбени распоред, то је била операција за војне уџбенике. Командант операције генерал-потпуковник ЈНA Шпиро Никовић убрзо је пензионисан… Човек је био генерал од струке.

Добровољци, односно њихов статус, ослобађајућом пресудом господину Шешељу делимично су аболирани. И по Уставу СФРЈ, и сада по Хагу, они су били легитимни борци у систему оружаних снага СФРЈ. Наравно, појединачни, ни групни злочини било кога не могу се аболирати.

Војска је под Милошевићем доживела пад стандарда, техничке и технолошке моћи, али и то је било релативно подношљиво време у односу на оно што је после уследило. Војска се бројчано смањивала и реформисала тако да су у пензију слати потпуковници-инструктори падобранства са преко 2.000 скокова, јер нису завршили командноштапско усавршавање. Слепо пресликавање туђих модела није се показало најбољим. Приче о највишим стандардима које копирамо, приче су за аматере. Ремонтни заводи су нам остали без најбољих мајстора, у статусу су изједначени механичари на „миговима“ и они на камионима. Једни раде на авионима који коштају 30 милиона долара, други на камионима од 50.000 долара. Онда нам складиштари не разликују акумулаторе за авионе од акумулатора за камионе, па нам се комшије слатко смеју. Па немамо ни адекватан буџет за ВМA, а немамо ни начелника ВМA већ неколико месеци…

Да би нека војска била успешна, систем одбране био успешан, мора да постоји или идеологија или паре.

Прво више одавно не постоји, другог је очајно мало, а голи ентузијазам потрошна је категорија…

Извор: Политика

Ознаке: ЈНА, добровољци, Мирослав Лазански, рат 1991, Србија, српска војска, Хрватска