Прочитај ми чланак
Пре неку ноћ имао сам кошмаран сан препун наше свакодневице, редовних и ванредних избора, политичких свађа и афера, расправа о буџету, законима о раду, приватизацији и стечају, синдикатима, реформама и кочничарима реформи, хоћемо ли са Русима или са Американцима, какав капитализам Србији одговара, а какав јој не одговара.
Усред тешког сна јавио ми се Свети Петар: „Сине имам решење за вас у Србији.” Нисам сигуран, али мислим да сам га дрско упитао какве везе има капитализам скројен за нас са вером? Он ми рече да има.
„Били сте у заблуди и још сте у заблуди да ће пад социјализма код вас аутоматски довести до успостављања система слободног тржишта. Веровали сте да је дерегулација све што је потребно за стварање модерне индустријске привреде, сматрали сте да су културни и политички фактори ирелевантни за економију и да су подређени економским снагама. То је потпуно нетачно, национална култура је та која одређује форму коју једна привреда поприма.
Макс Вебер и Р. Х. Тони су још на почетку прошлог века тврдили да је капитализам производ културне и верске природе западног друштва. Вебер је 1920. у ’Протестантској етици и духу капитализма’ написао да постоји тесна веза између аскетског моралног учења калвинизма и развоја институција европског капитализма. Енглески хришћански социјалиста Тони развио је паралелне тврдње у делу ’Религија и успон капитализма’, Веберови и Тонијеви ставови потврђени су садашњим развојем капитализма у Европи.”
„Али, Свети Петре, ми у Србији нисмо аскетски калвинисти”, завапио сам у сну.
„Ћути и слушај: у случају Америке развој протестантског хришћанства током 18. и почетком 19. века довео је до тога да првобитно уверење колониста о безграничним могућностима Америке претвори пуританско схватање греха и убеђење о предестинацији – у веровање да материјални успех и стечено богатство представљају доказ Божјег благослова и за појединце и за нацију.Капитализам на амерички начин тада је функционисао у оквиру моћног кодекса протестантског убеђења да је стицање богатства повезано са способношћу, али да представља и моралну и обавезу.
Веровање у моралне обавезе богатих настављено је током педесетих година прошлог века кроз ’корпоративна грађанска права’ уверењем да компаније имају обавезе према својим ’деоничарима’, радницима и заједници. После се национални морал у оквиру којег функционише бизнис и индустрија радикално променио, утицај религије је уништен и елита, па и шири слојеви друштва, окренули су се хедонистичком индивидуализму.
Данас амерички бизнис функционише с начелним необазирањем на индивидуалне захтеве за испуњење социјалне правде и са чврстим веровањем да ће тржиште решити све проблеме, укључујући и питање правде и једнакости. Ту америчку економску етику, ви сте некритички увезли у Србију, а то је лош спој наслеђене културе и увезених економских вредности.”
„Али, Свети Петре, зато сада и тежимо реформама, идемо у реформе, идемо у ЕУ као 29. чланица.”
„Не жури сине, 29. чланица ЕУ су незапослени у ЕУ. А кад је реч о реформама, њих треба гледати не кроз реторику срачунату на ефекат, већ из угла поштовања националних интереса и спретности с којом се ти интереси бране на међународном плану.
Ви сте у последњих двадесетак година доживели и геостратешки пад, после изласка из социјализма нашли сте се окружени криминалцима који су истог часа почели да пљачкају све што стигну, а ваши пријатељи са Запада пристали су на улогу равнодушних сведока. Помислили сте да сте изласком испод железне завесе социјализма директно стигли у рај, да више немате непријатеља, да вас сада сви у свету воле.”
„Свети Петре, како да ми сироти грађани Србије стигнемо у рај благостања?”
„Прво морате да из политичке елите избаците сва лица која сарађују са страним специјалним службама, као и оне људе на власти који некритички штите интересе страних компанија. Вашу монетарно-кредитну и спољнотрговинску политику морају да формулишу ваши, а не сарадници ММФ-а, порески и остали закони и правила приватизације морају да се доносе под налогом ваших, а не страних експерата.”
„Али страни стручњаци то знају боље од наших…”
„Сине, престаните да се заносите илузијама и да се уздате само у туђу добру вољу. У свету који се убрзано распада на ’златну милијарду’ и све остале, најважнији животни ослонац за вас може и треба да буде српска држава, којом, наравно, управљају компетентни, поштени, образовани и отаџбини одани људи. Држава која заслужује поверење грађана.
Јер, без снажне српске државе, осуђени сте на тужан живот потрошачких слуга, служићете интересима транснационалних корпорација на вашем на тлу. И неће вам помоћи нико осим вас самих, јер Србија је потребна само вама. И само заједно с њом можете да сачувате себе и обезбедите достојну будућност.”
А онда се пробудих из сна…
(Политика)
