Некако у то време уследила је и холивудска продукција фимова, нови талас америчке кинематографије, прожет антируском хистеријом јер су Руси приказани као терористи, криминалци и насилници.

Можемо ли да претпоставимо, сада можда звучи фантастично, да ће у неком будућем времену неки догађаји у Русији и неки догађаји у Украјини довести до тога да ове две државе опет пожеле да се уједине? Или супротно, зашто оно што је започело са Југославијом 1991. године, и одмах затим са Совјетским Савезом и Чехословачком, не може да се настави даље? Одакле уверење да ће Европа вечно бити стабилна? Односно, зашто и Украјина не би могла да се распадне?

Истина, она је већ остала без Крима, јер тамо је од 1991. постојала незадовољна политичка групација која је тежила уједињењу са Русијом и сада је то и дочекала. У источној Украјини, уз Русе, и већина Украјинаца говори руски језик, но то више личи на Ирце који говоре енглески, али себе сматрају Ирцима, или као у Белгији где половина становништва говори француски, а себе сматра Белгијанцима.

Дакле, све је могуће, ако НАТО уђе у Украјину и покуша да се приближи њеним источним границама, а то је нож под трбухом Русије. Москва би тренутно војно интервенисала и узела простор до реке Дњепар, чиме би Украјина била подељена. И због тога неће бити никаквог рата између НАТО-а и Русије, јер је Русија војно супериорна у том делу Европе, а ширење НАТО-а на исток показаће се као велика грешка Вашингтона.

Русија је после распада Совјетског Савеза била уморна од трке у наоружавању, изолационизма и претензија на доминацију у свету. У Москви у време Бориса Јељцина нису много размишљали о могућим реакцијама „вероватног противника“. Многи су у Русији веровали у доброг ујка Сема, који ће им поклонити демократију и помоћи да уђу у „цивилизовани свет“. Веровали су да демократска и капиталистичка Русија нема непријатеља.

Ипак, у Вашингтону нису поверовали у руско одушевљење миром и сарадњом, руску добру вољу тумачили су као слабост, руску усмереност ка демилитаризацији и обустављању трке у наоружавању схватили су као последицу пораза у хладном рату. А будући да га је Москва изгубила, Русију је требало распарчати, опљачкати и дефинитивно уништити.

Некако у то време уследила је и холивудска продукција фимова, нови талас америчке кинематографије с јаком русофобијском оријентацијом, заправо, прожет антируском хистеријом јер су Руси приказани као терористи, криминалци и насилници против којих је све дозвољено да би се заштитио „цивилизовани свет“.

Посткомунистичка и постсоцијалистичка Русија приказивана је као држава мафије, тотално криминализована земља која представља претњу читавом свету, али пре свега претњу за америчку националну безбедност. Констатовано је постојање „непосредне опасности за националне интересе и безбедност САД од стране организованог криминала у Русији, који продубљује нестабилност у огромној нуклеарној држави“.

У геополитичкој теорији и званичној доктрини америчке националне безбедности, у активностима америчких специјалних служби, и у спољној политици Вашингтона, у културној политици америчке филмске индустрије, али и у формирању мњења америчког естаблишмента већ годинама је исти тренд русофобије. Америка је кренула у стварање новог светског поретка против Русије, науштрб Русије и на рушевинама СССР-а.

У моделу новог светског поретка за Русију нема места, њена територија се сматра слободним простором са богатим природним ресурсима које треба поделити на утицајне сфере САД и њених савезника да би се обезбедила равнотежа њихових интереса.

У тој игри, неки стратези у Вашингтону рачунају на Кину и нуде јој улогу регионалне супердржаве која би добила контролу над Сибиром, Јапан би требало да буде слободан играч у америчком тиму у замену за контролу руског Далеког истока, док би Европа остала у сфери америчке хегемоније у замену за колонизацију Украјине и Прибалтика. Да би се ућуткала Турска, нуди јој се да, заједно са САД, колонизује средњеазијске републике. Русија се у тим плановима третира као „геополитичка црна рупа“, огромна неподељена територија, која се може искористити као компензација другим водећим земљама за неке моралне и материјалне незгоде проузроковане америчком „благом хегемонијом“. Иначе ће свет, по америчким стратезима, утонути у анархију и хаос, у којем ће „руски криминалци и терористи изазвати светску катастрофу“.

Веома негативан лик Русије плански је стваран годинама, јер је колонизација и уништење ове велике земље веома пробитачан геополитички подухват за светску олигархију. Равнотежа прихода и расхода у остварењу ове геополитичке замисли годинама је коштала Русију на стотине милијарди долара. Све је то био плен-профит транснационалног капитала који је Москви смањио добит за најмање 100 милијарди долара, довео до подлегања политичким притисцима од стране Запада, одлива мозгова у иностранство…

А онда се појавио Владимир Владимирович и рекао : „Доста је било распродаје и понижавања“.

(Политика)

Ознаке: ЕУ, Мирослав Лазански, Руси, Русија, русофобија, холивудски филм