Једном у 30 година немачки „Шпигл” се дохвати теме совјетског или руског војног присуства на Балкану и онда се од разних спекулација прави арсенал политичких притисака на Београд.

„Шпигл” је у броју од 4. октобра 1982. пренео у деловима мој текст из загребачког „Старта” о мађарској армији и групацији од четири совјетске дивизије стациониране јужно од Балатона.

„Шпигл” ме је коректно цитирао, са именом и презименом, именом листа који је по Немцима прави часопис за мушкарце, „ред голих жена, ред оружја”. Закључак магазина који чита осам милиона Немаца, био је „да је војни експерт из Загреба Мирослав Лазански намерно објавио причу о совјетским дивизијама у Мађарској, са потпуно тачним подацима, не би ли упозорио југословенску јавност на могућу совјетску инвазију на Југославију”.

Слатко сам се смејао, нисам имао тему за тај број „Старта”, па хајде мало о Мађарима и Совјетима у Мађарској.

Сада, после 32 године „Шпигл” диригује бубњевима немачких и ЕУ упозорења Београду због наводног руског војног и политичког утицаја у Србији. Најсумњивији је, испада по „Шпиглу”, српско-руски центар за хуманитарне акције на аеродрому у Нишу.

Па је Ангела Меркел убедила Београд да се руским припадницима тог центра не додели дипломатски статус, јер они су, ето, шпијуни. Амерички војници који се крећу Србијом по споразуму СОФА нису шпијуни.

Да будем јасан, само аматери могу да замишљају некакав шпијунски центар на међународном аеродрому у Нишу, аеродрому готово усред града, где са солитера можете да видите и прислушкујете све шта се тамо догађа.

Колико год немачки и ЕУ политичари, који ових дана долазе у Београд, наглашавали да на Србију не врше притисак око санкција према Русији, управо тим наглашавањем јасно је да врше притисак. То чак и званични Пекинг тврди. У међународним односима то је недопустиво.

Један од најслободнијих и најистакнутијих немачких интелектуалаца прошлог века Ханс Магнус Енцесбергер изјавио је још 1990. године „да основну карактеристику немачког друштва представља тријумф медиокритета и трговачког духа”.

Дакле, Немци нам нуде бесрамну трговину: уведите санкције Русији и дозволићемо бржи процес отварања поглавља око уласка Србије у ЕУ. Је ли то ЕУ тутор наше судбине на путу ка савршенству?

Или се ми водимо искључиво стратешким користољубљем, при чему су морални принципи од другоразредног значаја? Ко то у Србији може данас да гарантује да нас за неколико година ЕУ неће преварити?

Као што су Берлин, Брисел и Вашингтон преварили Москву неколико пута. Ко може да гарантује да ће за десет година ЕУ и даље постојати? Имам право да сумњам, јер сумња је један од облика слободе.

Џорџ Буш је за ЕУ рекао: „Она није лоша, не помаже, али и не смета.” Један високи функционер његове администрације дефинисао је америчку политику према ЕУ речју „дисагрегација”, односно „раздруживање”.

Србија неће ући у ЕУ све док изричито, де факто и де јуре не призна Косово као независну државу. То сви знају, али о алтернативи као да нико гласно не размишља. Осим, рецимо, Вулин. Или – вози Мишко па докле стигнемо. Дотле ће путници можда и заборавити где смо кренули…

Шта значи изјава комесара ЕУ Јоханеса Хана „да је Србија слободна земља”? Нисам то знао, захваљујем комесару. Шта значе наше изјаве „да за сада неће бити српских санкција Русији”? Да ће их једног дана бити? У име чега? У име нашег уласка у ЕУ?

СР Југославија, односно Србија била је прва жртва глобализма. На нама су испробана сва кршења међународног права, а сада нас терају да и ми прекршимо међународно право. Господо, било које санкције без одобрења Савета безбедности УН су противне међународном праву.

Наравно, ако хоћемо споразум са ММФ-ом око кредита, а то смо добили, ако хоћемо немачке инвестиције у српску машинску индустрију, то тек треба да се деси, онда је статус дипломата за руске припаднике српско-руског хуманитарног центра у Нишу у другом плану?

Додуше, чврсто верујем да они тај статус неформално већ имају и да је то Москви директно и саопштено. Иначе би око руског гаса било проблема.

За време првог хладног рата имао сам разумевања за Запад и НАТО. Није ми то била препрека да добијем, од најзначајнијих совјетских војних личности, интервјуе у којима су објашњавали своје ставове. Сада у другом хладном рату имам разумевање за руске ставове.

Јер су у праву. НАТО се проширио до руских граница, опколио је Русију својим сателитима. Америка поставља антиракетни штит у Румунији и Пољској, наводно против ракета из Северне Кореје и Ирана и тражи да јој Европа у вези с тим верује.

Европа ће разумети Вашингтон, али Путин неће. Јер, он је једини руски лидер, после Лењина, који је живео у Европи. Пуковник Владимир Владимирович Путин у Дрездену…

(Политика)