Прочитај ми чланак
Сада на 70-годишњицу највеће десантне операције у Другом светском рату јасно је да Америка не жели да се повуче из Европе.
Круг историје као да се затворио. После 70 година од искрцавања западних савезника у Нормандији односи са Москвом опет су бременити ривалством, сумњама, па и војним претњама.
Као што је Стаљин својевремено пожуривао Лондон и Вашингтон да изврше инвазију и отворе Други фронт у Европи, па је и сумњао да западни савезници с тим потезом намерно одуговлаче не би ли Црвена армија што дуже сама ратовала и искрварила против нацистичке Немачке, тако већ дуже Москва сумња у америчке намере око ширења НАТО-а на исток, као и у амерички антиракетни штит у Европи.
О АУТОРУ
Мирослав Лазански је започео новинарску каријеру, прво у „Полет-у“, касније у „Вјеснику“, „Старту“, „Данасу“, „Политици експрес“, „НИН-у“, „Вечерњим новостима“.
Данас ради у „Политици“. Извештавао из Сирије и ратова у Авганистану, Чеченији, Конгу, Ираку, Ирану, Либану, Јемену и Либији…
Интервјуисао два врховна команданта НАТО-а, три маршала СССР, шефове КГБ-а, КХАД-а, педесетак министара одбране и начелника генералштаба светских армија, између осталог начелнике генералштаба руске, кинеске и јапанске армије.
Једини југословенски новинар који је пловио на атомској подморници, америчкој “Таутог”, летео на авиону Ф-14, био на носачу авиона “Џон Ф. Кенеди” и летео на Миг-29. Био гост војних академија Русије, Јапана, САД, Аустралије, Италије, Велике Британије, Немачке, Румуније…
Имао је редовну колумну у грчком листу “Катимерини”, јапанском “Секуритариан” и “Тхе Диамонд Wееклy”. Аутор је десет књига и десетак великих тв-серијала.
Војни рок служио 1977. године у Битољу у 41. пешадијској дивизији ЈНА. Одликован је Медаљом за војничке заслуге.
Стаљин никада није превише веровао Американцима и Британцима, имао је добре информације о контактима западних обавештајних служби с представницима нацистичке Немачке у Швајцарској, већ почетком 1944. године када се, заправо, и назирао крај Другог светског рата.
Совјетски Савез је понео највећи терет тог рата, Црвена армија је сломила кичму Вермахта, на Источном фронту биле су ангажоване најбројније и најбоље јединице Вермахта, на Источном фронту вођене су и највеће битке Другог светског рата, Совјетски Савез је имао и највеће људске и материјалне губитке.
Па ипак, годинама неки кругови на Западу покушавају да то оспоре, годинама неки кругови у Европи, па чак и европски парламент, изједначавају нацизам и комунизам. А сигурно је да, ако се изузму неке заједничке тачке као што су величање односа снага на штету права, комунистичка и нацистичка идеологија сасвим су различите.
Прва је еманципаторска и везана је за традицију индивидуалистичког западног хуманизма. Друга је „холистичка” и предност даје раси и народу. А тоталитаризам, завапиће неки? Тоталитаризам је скупно обележје 20. века…
Владимир Владимирович Путин је у Паризу на дан „Д”, као неоспорни лидер нове и моћне Русије, тек да неки на Западу не забораве ко је дао највећи допринос победи над нацистичком Немачком. Иако верујем да је Вашингтон, заправо, потајно прижељкивао да Путин и не дође у Париз.
Јер, САД притиска Француску да Париз, због Крима и Украјине, одустане од продаје два носача хеликоптера Русији, и посла вредног око 1,2 милијарде евра. Но, Французи кажу да ће оба носача хеликоптера, класе „мистрал”, испоручити Русима. Један је већ добио име „Владивосток”, а на другом броду ће француски бродограђевински радници лепо исписати име „Севастопољ”.
Главна ратна лука руске флоте на Црном мору. Из Брисела прозивају Србе и Бугаре због оних цеви за ,,Јужни ток”, а Французима нико из Брисела ни да зуцне за два носача хеликоптера за Русе…
Криза у Украјини оголила је суштину праве политике Запада према Русији. Од почетка је то, од стране Запада, било једно неискрено партнерство. Можда је чак и лажна класична фасада од обојене шперплоче, коју је домаћин истакао у част 70 година од великог искрцавања у Нормандији.
Можда је архитектонски декор сасвим адекватан, јер и у својим славним данима НАТО је био више илузија него суштина, али је јучерашњи догађај у Паризу неаутентичност подигао на један виши ниво.
Првобитан циљ НАТО-а није се састојао само у томе да одврати Совјетски Савез од инвазије на Западну Европу, он је био конципиран тако да трајно ангажује САД у Европи, уз истовремено „обуздавање” Немачке. Требало је да стари непријатељи буду свезани и контролисани.
Но, 1991. године после распада СССР-а и Варшавског уговора, као и окончања прве фазе хладног рата, улога САД у Европи није се изменила. Америчка десница не жели да се „повуче” из Европе, напротив НАТО је добио улогу европске базе за стратегију глобалне интервенције. Улогу Немачке која је годинама после 1945. била „обуздавана и контролисана”, требало је да добије Русија.
Западни стратези су се понадали да ће свом старом противнику понудити довољно замки разних врста партнерстава да би Русију имали под контролом. И то је ишло док је у Кремљу владао Борис Јељцин, иако је и он у својој књизи „Борба за Русију” написао: „Увек сам сматрао да Русија треба да остане јака сила у свакој епохи”.
Сада на 70-годишњицу највеће десантне операције у Другом светском рату јасно је да Америка не жели да се повуче из Европе. Како онда оспоравати Русији њене интересе у постсовјетском простору?
Ако су Американци не тако давно војно интервенисали борбеним авионима и носачима хеликоптера у Латинској Америци, зато што је једног америчког студента отела и истукла нека група пијаних локалних десперадоса, како онда Русију осуђивати за све догађаје у Украјини?
Јер, Украјина је показала да америчка доминација није вечна, иако је 20. век био амерички век. Први светски рат је уклонио Британију са светске сцене, Други светски рат је то исто учинио са Немачком, хладни рат је разорио СССР и исцрпео Русију, 21. век неће припадати Америци, пошто ни у 20. веку она није диктирала догађаје. Већином је осујећивала вољу других. То је опис оба светска рата, у мањој мери и хладног рата.
На све то у Москви кажу: „Ми поновно живимо у савезу који се протеже од Бреста до Владивостока”.
(Политика)
