Прочитај ми чланак

МИРОСЛАВ ЛАЗАНСКИ: Зашто губимо српски идентитет

0

miroslav-lazanski-tribina

Треба погледати домаћи филм „Три карте за Холивуд”, па схватити какав је одјек украјинске кризе у Србији. Ко је за Русе, ко за Американце, а ко за ЕУ, обичан свет, па и део наше политичке елите не може без категоричког сврставања на ову или ону страну. Чим изрекнете став према Криму и Украјини аутоматски вам следи каталогизација, одмах вас стављају у ову или ону фиоку. По мени, тежња ка утврђивању политичког идентитета неистомишљеника тоталитарна је неуроза, она се увек формира и учвршћује, па и храни на витаминима мржње. Њој увек недостаје још нешто да би била у потпуности задовољена, она никада није смирена. И у томе се разликује од демократије.

Запад је после 1991. годинама третирао Русију као поражену земљу у хладном рату, сва обећања и договори са том земљом били су изиграни, што је значило да хладни рат против Русије никада и није престао. Али ако то и докажете чињеницама, онда сте ви, ипак, противник западне цивилизације. Да ли је западна цивилизација уопште и аналитичка категорија, где она почиње, а где се завршава, је ли то, заправо, једна магловита концепција, ни географска, ни културна, ни верска, ни идеолошка, то вам данас нити један политичар од Триглава до Вардара неће смети да каже. Или неће знати. Односно, од Триглава до Вардара сведоци смо „политичког пропадања” држава, па и нација, иако је, парадоксално, југословенски распад био мање-више тријумф етничке државе. А парола је била: „Држава или ништа”.

Државни идентитет захтева територију, жеља за територијом је борац за идентитет, заправо, његов наоружани огранак. Ни најизолованијем брђанину руске нације на Криму није било непознато да његов народ има право, као сваки други, да управља собом усаглашавањем идентитета и територије. Да ли би он то заборавио када тамо где живи не би постојао радио или телевизија који објављују емисије на његовом језику с циљем да пробуде његов територијални „либидо”? Цепање државног идентитета бивше СФРЈ, уз то што је изнуђивање националне територије обично било праћено хомогенизацијом на штету мањина, није наишло на неку већу осуду интелектуалне Србије, о другим југорепубликама да и не говорим. Запад је то цепање и подржао, сада су због Крима и Украјине сви одједном забринути. Територијални интегритет и идентитет СФРЈ, па после и Србије са Косовом, дакле није био важан, али је зато територијални интегритет и идентитет Украјине сада драматично питање. Можда, али то је само последица глобализоване балканизације у Европи, то јест глобализација је подстакла политичку, па и културну фрагментацију: повлачење, отпор, одбрану или инвентивност. Све као последње уточиште у коме може да се афирмише различитост.

Срби, Словенци, Хрвати, Муслимани, Црногорци и Македонци нису више хтели да буду Југословени док је тржиште знатно фаворизовало ову дисперзију. После је све ишло по шаблону, народи се цепају на племена, домаћинства на породице, идеологије на афоризме, а културе на спотове. Једноставно, понудили смо се тржишту на сегменте, а спој нових државних идентитета бивших југорепублика и тржишта функционисао је суптилније него што би се могло веровати. Народи бивше СФРЈ учествовали су у „светском форуму идентитета”, баш као нека музичка група из Сиња или Лесковца, која се инспирише америчким репом у трагању за својим коренима.

Данас је Европа више раскрсница него цивилизација. Управо у том контексту политичка мимикрија званичног Београда о питању кризе око Украјине у овом случају не подразумева и аутоматско прихватање заједничких европских ставова. И то је добро за Србију, јер посредовање је и у политици најкраћи пут ка аутентичности. Србија не сме да дозволи да на свом путу ка ЕУ западне у апсолутни синкретизам „новог доба”, или „новог поретка”, где се аутоматски прихвата сваки ЕУ став без икакве потребе за рационалном контролом. Јер, у светском супермаркету политике, где је понуда – признао то неко или не – све већа, треба да по својој жељи бирамо веровања и вредности. То је право, као што каже Серж Грузински: „Да припадамо већем броју светова у једном једином животу.” Што се више излажемо у свету, то више треба да водимо рачуна о свом идентитету. То није нарцисоидност према малим разликама, по Фројду, већ начин да се тотално не изгубимо растрзани између Истока и Запада. Нама сада заиста не треба нека нова Јалта у Србији или око Србије…

(Политика)

8 коментара “МИРОСЛАВ ЛАЗАНСКИ: Зашто губимо српски идентитет

  1. Zina Ciceklic каже:

    Možda je i potrebno, ali u meni odjekuje, pokušaj jasnijeg sagledavanja Kosova iz duše, jer to sagledavanje prkosi nastojanju samog-jednostranog razuma, i, smatram da samo racionalno ne može izraziti istinu koju želim da ukažem, i ono što kanim reći, ta riječ Kosovo i odmah tuga, i, ako bi je izrazila to bi bila suza kojom želim čovjeka bez sumnje u Kosovo koje samo po sebi prevladava tu sumnju. Čovjeku je moguće da se približi jedino dušom, i da odgovori na njegov Kosovski poziv, koji se razotkriva u samom čovjeku. I to je glavni argument koji prevladava sumnju,i, taj argument je proglašen u Srbinu koji je dokaz i ispoljavanje postojanja Kosova, to jest postojanje najviše svetinje u Srbinu koji u duši razotkriva Kosovo, u civilizaciji, u vjeri u kojoj se rađa Srbin i Srbin u Kosovu. Ta čovječnost je osnov duha-duše koja je i željena od Boga: Zavjet koji služi Srbima kroz duhovnu svijest, koja proizvodi svijet Srbije. Stoga nije dovoljno, manjkavo je poimati Kosovo samo sa razumom koji na kraju neće da razumije, i odatle tragedija Izdaje. I da odmah dodam, ja znam da i najuzvišenija istina se neće razumijeti, jer se nađe u situaciji namjernog suprotstavljanja koja su frapantna u smisalicama i dvosmislenosti razuma, koji je sam po sebi protivriječan. Zato razum i izbjegava susret sa dušom jer nema čistu savjest i odatle i koegzistira sa krajnjom moralnom izopačenošću, dovoljno je se obazreti na prošlost dvije i po decenije u kojima se uviđa da smisao života nije razuman već moralan, koji ukazuje da od pitanja duše zavisi da li je svijet razuma dominanta ili nije, ako je dominanta svijesti slaba život sam sebe mrcvari. Jer duša jasno ukazuje istinsko duhovno svojstvo čovjeka, kao jezgro ljudske ličnosti koja je nepromjenjljiva kroz čitav život. Dok je racionalizam projekat samog razuma trpi velike promjene u životu, odatle mnogi i kažu, šta će nam Kosovo, nasuprot je duša apsolutno nepromjenljiva ako se uvažava duša je vodilja, ako se ne uvažava ona je velika zavodnica i lako zavodi sam razum. Kao vodilja ona pripada svijetu duha koji prevazilazi projekat života, duh je život i obrnuto, stoga je Kosovo nesvodljivo samom razumu. I u Srbiji to jest u ostatku Srbije niko neće, ni sebi, a kamoli drugom priznati istinsku Izdaju i nebrigu za Kosovo, jer uvijek ima prihvatljiv izgovor, i možda je bolje reči podmićen koji zna nepogrešivo da izvuče korist, upravo to je priroda razuma samog koji ne uvažava dušu, i prema duši je sekundarno oruđe do stepena dvoličnosti. Eto, to je bila moja potreba da ukažem, zašto se o Kosovu ne govori iz duše, nego u raspadu duha svoga. I kako SPC može govoriti o vjeri u Kosovo kao određenju Srpske civilizacije i egzistencije Pravoslavnog duha u biću bez Kosova, kojeg je i ona Izdala, i tu je tragedija u gubitku svoje kolijevke civilizacije uslovljenim razumom koji ne može imati vjeru, on može vjerovati, ali ne može biti u vjeri jer je izgubio vjeru.

  2. nebojsha каже:

    Svi zapadni politikanti horski u glas ponavljaju da Kosmet i Krim nisu isto,s tim što niko od njih ne analizira zadato gradivo,već svi oni ponavljaju unapred naučene „pesmice“ kako Kosmet i Krim nisu isto !?Kosmet i Krim zaista nisu isto,ali jedino zbog toga što je Krim na legalnom referendumu izabrao sebi nezavisnost a kasnije i sjedinjenje sa majkom Rusijom,dok je sa druge strane Kosmet nasilno oteto i predato arbanasima na upravljanje deo svete Srbske zemlje .. Misle gospoda ,starom oprobanom tehnikom,da ako jednu laž ponove stotinu puta,da će ona postati na kraju istina ? Varate se,polako ali sigurno se završava dominacija zapada,gde su sve nenormalne ljudske vrednosti ustvari normalne ,gde se nemoral svakidan promoviše i izvozi u celi svet ..

  3. Predrag Vujičić каже:

    Sasvim je normalno da se u ovako razvijenom i blisko povezanom svetu gubi identitet. Velike deo naše nacije ga je već odavno izgubio pa više vole holivud i Mtv.Mc donald,Picu itd.
    Međutim nije identitet naj važnije pitanje integritet je mnogo važniji. Mogu ja da volim i Mc donald i holivudske filmove i rihanu i ledi gagu ali ako ja nju pustim u kuću i dam joj jednu sobu ja imam manje prostora za život. Diranje u našu imovinu i naše vlasništvo je naj veći problem. Ko je napravio sve puteve na Kosovu,škole,bolnice,sudove,gradove,sela da ih nisu možda šiptari iz albanije finansirali.Pola hrvatske smo mi srbi izgradili i to nam je oteto.

  4. Хиперборејац каже:

    Право у срце проблема мој пријатељу. Тужна истина је то. Сви би морали да станемо испред огледала, погледамо се и почнемо ударати шамарима са обе шаке. Од највеће европске цивилизације смо дозволили да кроз векове да постанемо смеће. То исто смеће смо насипали преко Винче како се не би видело где је настала писменост овог света. Мука ми је да набрајам све. Знаш и сам. Оболели смо од стокхолмског синдрома па наше крвнике оправдавамо сами и стварамо непостојећу кривицу за све што су нам радили. Устани Србине са колена или ћеш нестати.

  5. Виде Даничић каже:

    Ово је болна и тешка тема за виртуелно јавно мнење у Србији и свакодневно се већ дуже забашурује по сваку цену, све док пре годину-две нија изашла књига проф. др Мила Ломпара „Дух самопорицања“. Од тада права истина о стању духа нације полако излази на видело, али је њен аутор постао у другосрбијанском свету права авет повампирене прошлости србске митологије и примитивизма.

    Основна идеја ове капитално значајне књиге, по мом скромном мишљењу, јесте: да друг тииито „на челу колоне“ и даље јаше Србијом и плаши авети великосрбског хегемонизма, да је основно стање духа србске нације дух самопорицања и непостојање србског становишта, да је тииитоистички „југославизам“ преживео у другосрбијанској филозофији презира и осуде свега што је митолошко, историјско, културно и стварно србско и да је тзв секуларно свештенство под утицајем антисрбског учења Латинке Перовић, као директног тииитистичког настављача понижавања и поништвања Србије и укупног угњетавања србског бића…

    Страни медији препарирају јавно мнење у Србији према наведеном антисрбском моделу, у примени је крватски културни образац, рајетински менталитет се сложио за историјским и културним геноцидом који је извршен и даље се врши над Србима, умрло је родољубље, Бог је прогнан из србског духа, одрекли смо се Косовског завета, не значи нам ништа државни интегритет и суверенитет, није нас брига за ближњег и брата, а камоли за Србе изван Србије или на тзв. Косови…

    Зато немамо осећаја коме историјски, духовно и геополитички припадамо, да ли западнокатоличкој или источноправославној цивилизацији, да ли су нам браћа они што су вековима над нама чинили геноциде и чине и даље, или православна браћа Руси који су нам увек у историји били браћа и пријатељи. Зато смо прихватили досманлијско-неодосманлијску велеиздајничку мантру да јевроунијаћење нема алтернативу и да треба да платимо само предприступне разговоре о фиктивном учлањењу у јевроунију око 100 милијарди јеврића, које немамо – а да их имамо не би нам било потребно јевроунијаћење. Изгубили смо здрав разум и више не знамо ко смо, одакле смо и куда треба да идемо – којем ћемо се царству приволети…

    Зато смо тако равнодушно прихватили повампирени нацистички концепт поништвања Србије и Србства и њихов захтев да променимо свест. То је врхунац вековног геноцида који над Србима чини германска раса и такав захтев чак ни Хитлер није поставио Србима.
    Наша судбина у оваквом стању духа нације апсолутно је неизвесна и прети нам потпуни нестанак државе и нације. Толику количину незнања и неподношљиве равнодушности према својој судбини није до сада показао ни један народ у историји.

    Ни један народ у историји није могао управљати својом судбином ако би се одрекао митологије и прошлости, јер онај ко заборави своју прошлост – нема будућности. Морамо се вратити Богу, православљу и источноправославној цивилизацији, морамо се вратити својим темељним духовним вредностима: Косовском завету и Светосављу; морамо успоставити правилан однос према отаџбини и Србству као државотворном конституенту, морамо бирати одговорну, Богоугодну и стручну власт, морамо се геополитички окренути према Истоку, одакле сунце излази…

    Морамо се пренути, схватити огромне грешке које чинимо од Краљевине Југославије на овамо, спречити домаће издајнике да и даље воде у пропаст Србство и Србију и морамо коначно постати одговорни према сопственом потомству…

    Тако нам Бог помогао!

Коментари су затворени.