Прочитај ми чланакЗашто је тако јака сумња у мировне иницијативе које долазе из ЕУ и НАТО?
Како нас је изненадила ратна опасност која се надвила над јужном српском покрајином због измишљених повода и агресивног наступа приштинских политичара, тако нас је изненадила мировна иницијатива генералног секретара НАТО Јенса Столтемберга. Нисмо баш навикли да иницијативе такве врсте долазе од ове алијансе тако да није сасвим јасно да ли је у питању нова стратешка превара или НАТО усклађује своју политику према политичким ставовима новог америчког председника.
Овим потезом наслућује се битна промена у приступу преговорима Брисела јер до сада је преузете обавезе испуњавала само једна страна. Толеранција према неиспуњавању договореног почела је да поприма обрисе унапред смишљене стратегије коју заједно реализују Албанци и ЕУ. Влада Србије препознала је превару и почела да губи стрпљење, јер су се тако на Косову остваривали само албански интереси. Покушај да се став ЕУ бар мало уравнотежи Албанци су дрско одбили а Федерика Могерини очито није довољно снажан ауторитет да их уразуми. Тако су у решење проблема који је претио да прерасте у рат укључили НАТО.
Најновија српска попуштања, када су у питању брендирани воз и потпорни зид, имају дубоког смисла и треба их правилно размети. Циљ косовског руководства није да својим безбедносним снагама ратују против Србије – знају они како би прошли – него верују да, као и некада, Србију могу да заглибе у рату против НАТО. А сваком иоле разборитом човеку је јасно да рат који немамо шансе да добијемо не сме да се води. Зато попуштање наше Владе тренутно више нервира Албанце него Србе. Нису се нешто много обрадовали овим својим преговарачким и дипломатским „победама“ јер им је више одговарала ескалација сукоба.
Често понављан став чланова Владе Србије, „бранићемо мир по сваку цену“ одлично звучи, јер је мир заиста нешто драгоцено. Међутим, албанска страна, па и други који мешетаре Косовом, као да га погрешно тумаче – како то подразумева да нећемо да се бранимо. Да нећемо водити ни одбрамбени рат? Наравно да то није тачно и да ни Влада нема такав став. Јер, како год је тачно да не можемо победити у некој офанзивној операцији против НАТО на Косову, исто тако је тачно да одбрамбени рат може да добије сваки народ, и то и против најјачег агресора. Питање је само по коју цену и зато на сваки потез који спречава ескалацију сукоба треба правилно гледати. Историја је препуна примера пораза моћних ако мале и слабе ставе на крајње искушење.
Столтенберг није тек тако долази на Косово. Долазио је или да направи последње договоре о начину покретања и вођења контролисаног рата или да рат бар привремено заустави. Још се нису слегли први утисци да су овај пут постигнути озбиљни договори и да идемо у правцу мира, а албанско руководство излази са саопштењем да ће формирати Војску Косова. Шта сада друго можемо да закључимо него да је Столтенберг одложио агресију на Србе на Косову док се не формира војска и косовске снаге не ојачају.
СТОЛТЕНБЕРГ И ВОЈСКА КОСОВА
Како поверовати Јенсу Столтенбергу и добрим намерама НАТО ако је садржај његовог састанка са косовским лидерима остао тајна, а њихов први политички потез након овог састанка односи се на формирање Војске Косова. Наиме, водећа косовска тројка Тачи – Мустафа – Весељи изашла је са врло чудним саопштењем: да се започне са формирањем Заједнице српских општина; да се заврши демаркација границе са Црном Гором и да се формира Војска Косова. Значи, тако важна одлука као што је формирање Војске Косова је први потез након састанка са Столтенбергом. А што је увијена у некакве обланде уступака према Србима и Црногорцима, не би смело да нас завара.
Одлука о Војсци Косова је посебна, једнострана и нема никакве везе са преговорима у Бриселу, док ЗСО итекако има. Наш проблем је у томе што би је могла прихватити и нова америчка администрација као део сопственог плана извлачења са Косова. Није одлука о формирању Војске Косова нешто ново јер је реализација при крају. Она је илегално већ формирана и обучена. САД и НАТО кобајаги са тим немају никакве везе јер се свеукупне активности маскирају преко „приватне“ америчке војне фирме MPRI. „Легална“ операција коју проводи MPRI је обука и опремање Косовских безбедносних снага – значи полиције. А сви одавно знају да ће то бити војска. Сада је само треба озаконити и представити као прихватљиву замену за јединице НАТО које сада контролишу Косово.
Војску Косова представиће као мултиетничку, која ће имати обавезу да штити све народе на Косову, и у томе је суштина преваре. Неће то бити никаква мултиетничка војска ако у њу и удену понеког Србина. Таква војска неће зауставити процес стварање велике и етнички чисте Албаније. Није тешко претпоставити да ће командни кадар у тој војсци чинити значајан број ратних злочинаца УЧК али и обучених исламских терориста који су оквавили руке у Сирији. Зато Србија ни под каквим условима и ни под каквим претњама не сме добровољно пристати на тако понуђено решење заштите Срба на Косову. Улазак такве војске на север Косова значио би да је за Србију Косово и Метохија трајно изгубљено.
Падаће ту свакојака обећања и наравно да ће се формирање војске „која ће бринути о безбедности свих грађана Косова“ представити као део међународне мировне иницијативе, која доноси трајна мировна решења. За сада постоје и законске препреке да се ова идеја спроведе у дело – али кога још брину закони у незаконитој „држави“. Наиме, мораће да се мења Устав Косова, а за то је потребна дупла двотрећинска већина. Већина у парламенту Косова, што није проблем, али и двотрећинска већина мањинских посланика, што јесте за албанско руководство велики проблем. Подмићивања и придобијања лабилних српских посланика нису успела и мора се тражити другачије решење.
ДА ЛИ СУ ВОЈНА РЕШЕЊА ИЗВЕСНА?
Није Косово и Метохија једино подручје где се дешавају неочекиване и тешко разумљиве ствари. Бошњаци након ујдурме са Даном Републике Српске и игре са Уставним судом, покрећу ревизију тужбе против Србије за геноцид пред Међународним судом правде. У Хрватској, паралелно са наоружавањем, неометано тече процес рехабилитације усташких злочинаца из НДХ и величање хрватских злочинаца из Домовинског рата. Тако је покренут процес рехабилитације Филипа Лукаса, председника Матице хрватске у НДХ, који је писао јавне говоре Анти Павелићу.
Он је у одсуству осуђен на смрт, али је до своје природне смрти 1958. године живео као слободан човек у Риму. Величању највећег јунака „домовинског рата“ генерала Анте Готовине, највећег српског крвника из „Олује“, нема краја. Почело је снимање филма „Генерал“, за који се већ сада процењује да ће бити најгледанији у историји хрватске киноматографије. Јасно се види континуитет – како је Запад својевремено штитио усташке, тако данас штити проусташке злочинце.
Јасно је да Западу из неких разлога или због неких планова одговара управо оваква хрватска власт. Зашто би иначе игнорисали толики број отворених фашистичких и усташких испада и инцидената и рехабилитацију усташтва? Зашто би игнорисали и јеврејске протесте у Хрватској у вези са таквим појавама, ако већ предуго безобразно игноришу српске? Зашто би укључили и званични Израел да подржи хрватску власт и спашава њен углед док се укида изложба о страдању мале Ане Франк? Ову хрватску власт мало интересују хрватски проблеми, а добросуседски односи уопште. Интересују је делови Републике Српске и биће да је баш у томе ствар, јер је и интерес Запада да она не постоји.
Није никаква новина да Хрватска непрестано жали што својевремено није заузела Бањалуку. Та ствар се поново ставља у први план, као да је Бањалука њихова. Например, у ТВ емисији „Иза завјесе“, коју води Тихомир Дујмовић на ХРТ1, 8. фебруара гост је био бивши министар иностраних послова Миомир Жужул, члан ХДЗ, који слови за познаваоца прилика у САД. Он тврди да је Ричард Холбрук преко америчке администрације извршио снажан притисак на Хрватску да не улази у Бањалуку иако им је наводно пут био отворен, плашећи се лошег поступања према избеглицама.
Међутим, како тврди, касније су се сви редом због тога покајали, па и сам Холбрук, и то су му отворено рекли. У емисији Жужул се отворено пита „да ли ће Трамп спречити Додика на путу осамостаљења или нас чека нови рат у БиХ“. Значи, спремни су на агресију и једино их брине став новог америчког председника у вези с тим.
Јасно је да Хрвати не искључују војно решење политичких неспоразума у БиХ и поново рачунају на подршку старих савезника. Исто тако, за војно решење ситуације припрема се и албанско вођство на Косову рачунајући на подршку НАТО. Имали би веће шансе ако српски корпус збуне истовременом интервенцијом. Тако би нова географија Балкана била заокружена онако како то одговара Западу, НАТО и сателитима ове алијансе, а једини губитници, као и раније били би Срби.
Не треба ни на трен заборавити како је српски народ у Републици Српској Крајини масовним страдањем и прогоном платио своју наивност и поверење у „међународну заједницу“ и УН. Веровали су у мировне снаге и чврста уверавања западних дипломата да се ствари у Хрватској неће решавати силом, него преговорима и договором. Тврдили су то врло уверљиво док су тајно обучавали и наоружавали хрватску војску за војне операције. Када је до злочиначких операција дошло, нису ни трепнули, а камоли осудили своје штићенике.
За српски корпус то је била велика прљава превара са злочиначким исходом. За Запад и Хрватску била је то велика победа, чиста као суза. Сва лажна обећања испала су смишљена међународна операција оперативног маскирања будућих офанзивних операција Хрватске војске, којој су дали право да оружјем преузме контролу над „својом територијом“.
У чему је сада разлика и зашто садашње мировне иницијативе толико личе на некадашњу превару? Није ли на сцени неко ново оперативно маскирање будућих акција хрватске и косовске војске? Зашто се српским безбедносним снагама оспорава и где ће бити стациониране, а камоли шта друго, док се друге војске обучавају до високог нивоа утренираности и опремају офанзивним оружјем. Нису ли управо хеликоптери којима се басплатно наоружава хрватска војска а које ће можда већ сутра добити и Албанци на Косову, веома подесна средства за изненадне и „блицкриг“ операције према ненаоружаном становништву које штити једино полиција.
ШТА СРБИЈА МОРА ДА ИМА У ВИДУ?
Србија треба да прихвата мировне иницијативе, јер је утисак да време у новој геостратешкој прерасподели света ради за нас. Међутим, мора бити потпуно свесна да је свака нова иницијатива уједно и нова превара која се мора на време уочити и максимално ескивирати. Пракса је да, уз сваку нову превару, иде и ситан уступак – као сада, док се формира Војска Косова, покреће се формирање Заједнице српских општина. Тешко је поверовати да се војска Косова формира да би очувала мир, поготово ако се има у виду њен састав у коме ће бити значајан број добро обучених и прекаљених терориста који су прошли рат у Сирији.
Не треба заборавити – где год је ангажована MPRI, ту се води или ће се водити рат. Обучавали су и опремали Војску Хрватске, након чега се водио рат. Обучавали су и опремали бошњачку војску, након чега се водио рат. Нису они први пут на Косову, већ су једном обучавали Албанце и формирали УЧК, након чега се водио рат. И шта би по основу тога требало да закључимо – да сада опремају и обучавају војску која ће чувати мир?
Ситуација на Косову и Метохији након формирања Војске Косова неће бити ни приближно иста. Опасности од Безбедносних снага Косова и јединице Росу су ситница према опасностима које би могла произвести војска наоружана тешким наоружањем. Треба закључивати на основу искустава која већ имамо и не веровати много у обећања – могу бити обмана. Например, зашто су Хрвати тако грчевити скривали „Топничке дневнике“, који никада нису угледали светло дана. Зато што су употребили огромну ватрену моћ против цивила.
Зато модернизација, опремање и увежбавање Војске Србије није дневнополитичка ствар него дугорочна стратешка активност која се не прекида без обзира на попуштање напетости. Не може се успорити и може се само интензивирати ако догађаји тако налажу. Редовно служење војног рока може се одложити, али само до тренутка када то учини неко други у окружењу, поготово Хрватска. У том случају то ће бити императив. Све што учине они који нас потенцијално угрожавају, морамо и ми, без обзира колико то кошта. На пример, ако Хрватска уведе неку врсту скраћене војне обуке необученог становништва – нешто слично некадашњој предвојничкој обуци, то морамо учинити и ми или ћемо бити инфериорни у погледу броја обучених војника.
Док нас са Запада и из НАТО упозоравају да звецкамо оружјем и планирамо рат у договору са Русијом, праве се да не виде шта раде неки други у нашем окружењу. Морамо бити свесни да нас инфериорност и слабост воде у рат, а оспособљеност и снага нам гарантују мир. Свако наше попуштање у том правцу радује наше противнике и буди им наду да нова велика превара и ново опуштање и успављивање српског корпуса може успети. Они који су до сада наоружали и опремили све српске непријатеље желе да проценимо да ће овај пут бити другачије и да их гледамо као миротворце. Не верујем да ће им нова варка успети, јер потпуно је тачно да се само будала два пута спотакне о исти камен.
