Прочитај ми чланак
(Синиша Љепојевић)
Србија није миљеник оних који додељују статус регионалног лидера, а и када би била, то у реалности не би ништа значило
У последње време је у политичкој Србији приметно оживљавање веровања свих досадашњих влада у Београду да је Србија „лидер у региону“. То веровање скоро личи на политички став којим се јавности Србије покушава вратити самопоуздање упркос урушеној економији и свакодневном политичком понижењу. Реч је, међутим, о још једној заблуди.
Пре свега, шта би то уопште могло да значи бити „лидер у региону“. Који је то регион, шта се сматра регионом? Још увек није јасно какав је то регион. Да ли је реч о Југоисточној Европи или Балкану? Ако је реч о томе, онда је генерални лидер, по дефиницији, Румунија, земља са највећом територијом и највећим бројем становника. Мада, бити лидер је достигнуће, па је тешко некоме давати такав статус због природних околности иако су садашњу величину Румуније обезбедили неки ранији политичари те земље. Да ли је реч о – у новије време – Западном Балкану, што би у политичком новоговору требало да буде бивша Југославија, а често се томе додаје и Албанија. Донедавно се то подручје понегде на Западу звало и Источни Јадран. Формулација Западни Балкан је, међутим, пре свега део жеље да се име Југославије потпуно потисне из политичке комуникације.
Затим, ако је неко лидер, у чему је то лидер. Може се бити лидер у одређеној привредној грани, у производњи нечега или у образовном систему, здравственој заштити или социјалној политици. Може нека земља да има најбоље путеве, железницу или највеће просечне плате. Имати све то одједном је мало вероватно, па је скоро немогуће бити лидер опште праксе. А бити лидер у политици је веома нејасно дефинисати јер нико не може да каже шта то стварно значи.
ЛИДЕРИ У ДУГОВИМА
Насупрот те звечеће празнине „лидера у региону“, јасно је да се мисли на простор бивше Југославије, који је сада у политичкој комуникацији и Запада и бивших Југословена добио статус региона. Када се каже регион, мисли се на бившу Југославију. Али на том простору не постоје лидери, не постоји лидер региона. То је скуп неуспелих малих држава са пропалим економијама, непостојећим економским и друштвеним развојем и дужничким ропством. Можда би једино неко могао да буде лидер региона у дуговима. Упркос томе неке од тих држава често говоре да су оне „лидер региона“, а то им говоре и они, искључиво са Запада, који од њих очекују још неку нову услугу или да охрабре политичку гарнитуру коју подржавају упркос незадовољству јавности.
Статус „лидера региона“ се, дакле, додељује. Испоставило се да оцену „лидер у региону“ неко додељује зарад дневнополитичких циљева и да то нема никакве везе са самом реалношћу. И, што је још горе, то не може ни да промени реалност. Ако Запад каже да је неко „лидер у региону“, онда би то ваљда требало да буде тако. А ако се још каже да је „гарант мира у региону“, онда светлој будућности нема краја.
Проблем је што се титула „лидера у региону“ преноси с једних на друге, она није стална. И та титула заиста нема никакве везе са стварним стањем. Првих година после последњих југословенских ратова, титула „лидера региона“ је углавном додељивана Словенији, па је у том статусу та земља и постала чланица Европске уније (ЕУ). После се титула пренела на Хрватску. О Хрватској као „лидеру региона“, занимљиво, углавном је говорио званични Вашингтон, а мање, на пример, Немачка. Хрватска је била „лидер“ упркос упорности тадашњих власти у Београду у комоцији самопроглашења лидерске позиције у региону. На крају је Хрватска постала чланица ЕУ. Сада је титула на берзи и о лидерској регионалној позицији углавном говоре они који воде Србију.
НЕВОЉА ЈЕ КАД ПОВЕРУЈЕМО
Али чињеница је да не постоји „лидер региона“ и да никада није ни постојао. Постоје само миљеници, и то миљеници дана, оних који ту титулу, по потреби, додељују и охрабрују локалне пулене да се тиме јавно хвале. И ништа више. И тај статус миљеника уопште не зависи од реалности, од стварног положаја и живота, него од спремности актуелних лидера да испуњавају политичке захтеве оних који ту титулу додељују. Најбољи примери су Словенија, Хрватска и у новије време Црна Гора. Актуелна власт у Црној Гори чак често тврди да је „лидер региона“ у демократским и привредним реформама.
Колика су права миљеника, а не лидера, најбољи је пример Хрватске. Постала је чланица ЕУ а да при том не испуњава већину кључних критеријума. То је земља са још нерешеним границама, што ће, на пример, за Србију бити кључни услов за чланство, и држава са банкротираном привредом. Али миљеник је миљеник. Тај део посла је завршен и сада се као шаргарепа лидерима Србије нуди непостојећи статус „лидера у региону“, и то уз наговештај да би се преко тог статуса могло стићи и до миљеника Запада.
Да ли Србија, у било којој варијанти, додељеној или стварној, може да буде „лидер региона“? То питање је недавно, на први поглед без јаког повода, отворио београдски лист Данас. Ако је „регион“ бивша Југославија, онда објективно Србија, као највећа постјугословенска земља, има услове за такав статус. Али она то није и, према саговорницима Данаса, неће ни бити у догледно време. Лондонски истраживач Џејмс Кер-Линдзи је оценио за београдски лист да је „немогуће рећи да је Србија лидер“ и због недавне прошлости и сећања на Југославију.
Кључно би за такву амбицију Србије било придобијање подршке суседа а ту је, тврди, Космет кључно питање. Уз то, истиче, Србија треба да „изгради своју водећу улогу у региону не порукама да жели да буде лидер, већ тако што ће се понашати на начин који охрабрује друге државе да траже њену подршку“. У истом листу немачки стручњак Бодо Вебер каже да „не би могао да идентификује критеријуме по којим би Србија или нека друга земља Западног Балкана тренутно заузимала лидерску позицију у региону“. Вебер, такође, тврди да би Србија „могла да постане регионални лидер уколико спроведе суштинске демократске и економске реформе“ и без Косова постане чланица ЕУ. Он не прецизира о каквим је то реформама реч, али тврди да је „такав исход засад несигуран“. Мишљења је, међутим, да статус лидера у региону не би био посебно важан и да Србија не би имала практичну корист од тога.
Другим речима, Србија још није миљеник оних који додељују статус регионалног лидера, а и када би била, то у реалности не би ништа значило. Још једна вештачка теза, још једна заблуда, којом се медијски купује нови политички дан. Невоља је када лидери почну да верују заблудама које су сами произвели.
