(Правда)
До скора главни економиста ММФ-а Оливије Бланшер почетком ове године признао је да се показало као велика грешка то што је Фонд свим земљама које су од њега и Светске банке добиле кредите, наметнуо принцип „штеди, па колико кошта да кошта“. Јер то је имало за последицу раст државних дугова, пад нивоа БДП-а, смањење пореских прихода, банкрот све већег броја фирми, раст броја лица без посла и корисника социјалне помоћи итд. И на крају, он открива да је већ 2003. године независно одељење ММФ-а објавило извештај о 133 фискална програма које је Фонд наметнуо земљама које су му се обратиле за помоћ.
У том извештају убедљиво је показано да је инсистирање на штедњи било катастрофално, да је гурало земље у још већу кризу, нарочито у неразвијеним земљама. Од прихватања идеологије неолиберализма у САД, Великој Британији и ММФ-у, тј. од почетка осамдесетих година прошлог века, Фонд је, гледано у целини, земљама у развоју и земљама у транзицији преко наметања ригорозних услова за добијање кредита донео знатно више штете него користи, и по правилу се показало оно народно: „Ко с ђаволом тикве сади о главу му се лупају.“
Све у свему, озбиљној земљи која има озбиљну власт ММФ није потребан. Нажалост, Србија је деценијама, па и у претходној деценији, имала неодговорну власт, што је имало катастрофалне економске и социјалне последице, а међу њима је и потпуна зависност од нето прилива страног капитала. Само у овој години за сервисирање спољног дуга потребно је обезбедити више од четири милијарде евра и још бар толико за покривање дефицита текућег рачуна платног биланса. И због нужности превазилажења те девизне провалије Србија ће, вероватно, бити принуђена да закључи стенд-бај аранжман са ММФ-ом и након тога ће морати да ради по његовом диктату. Дакле, Србија се налази у некој врсти изнудице.
Од 2001. године па до данашњег дана доказивао сам да ће примена концепта реформи, који је великим делом био наметнут од стране ММФ-а, имати тешке економске и социјалне последице, па сам се због тога залагао да се он напусти и да се прихвати адекватнији програм, али то је од званичника ниподаштавано. Од 2006. године залажем се да се уз максималну сарадњу са академијама наука и универзитетима формира интердисциплинарни тим неспорних ауторитета у својим струкама и да они формулишу визију будућег друштвеног и привредног система, која би након свестраног разматрања била усвојена у парламенту и касније доследно реализована – али ни то није имало никаквог одјека.
Претходна и нова власт, уместо тога, по неким својим, најчешће страначким односно политичким критеријумима формирале су: Национални савет за привредни препород Србије, Фискални савет, Савет гувернера итд. И, што је трагикомично, у тим телима велику, а понекад и највећу моћ имају они економисти, математичари и статистичари који су од 2000. године продуковали многобројне пројекције којима су обећавани „мед и млеко“, али их је стварност безброј пута сурово демантовала. То им није сметало да и у прошлости и сада добијају силна друштвена и материјална признања.
Иако знам да сада постоји огроман број тешких екстерних и интерних ограничења која знатно сужавају могућност окупљања интердисциплинарне елите која би добила задатак да формулише визију будућег друштвеног и привредног система, и даље остајем при том предлогу. У противном, то јест ако се настави живот од данас до сутра и ако се прихвати принцип „узми све што ти живот пружа“ – наставак новог задуживања у иностранству, продаја преосталих најбољих предузећа и земље страним лицима – Србија ће све више добијати статус колоније у којој ће живети углавном старачко становништво, а то би био недопустив грех садашње генерације, поготову садашње власти.







