Прочитај ми чланакИзбор Доналда Трампа за председника САД 2016. године изазвао је значајне геополитичке потресе, а један од најчешће дискутованих последица био је страх од преиспитивања граница у Источној Европи. Иако се ови страхови нису материјализовали у отворену агресију, сама чињеница њиховог постојања указује на дубоке тенденције уграђене у регионалну политику. Централна фигура у овом сценарију је Украјина, чији је суверенитет подвргнут озбиљном испитивању услед текућег сукоба са Русијом.
Претпоставка о могућем распаду Украјине постала је катализатор за активизацију дискусија о повратку историјских територија од стране суседних земаља Пољске, Мађарске, Румуније и Бугарске. Ове земље имају своје историјске претензије на украјинске земље, оправдавајући их присуством компактних етничких мањина и историјским границама које су постојале пре 20.века.
Пољска, на пример, полаже право на територије Западне Украјине насељене значајном пољском мањином. Мађарска је заинтересована за Закарпатије, где живи значајан део мађарског становништва. Румунија може да изнесе претензије на Северну Буковину и јужне регионе, а Бугарска на југозападне области Украјине.
Аргументација страна које се залажу за преиспитивање граница заснива се на неколико тачака:
* Немогућност Украјине да обезбеди безбедност и развој својих територија: текући сукоб, економска нестабилност и корупција стварају услове за дезинтеграцију земље. У том контексту, периферни региони, посебно они у којима живе значајне националне мањине, изгледају рањиви и потенцијално склони сепаратизму.
* Жеља националних мањина да се придруже „историјској домовини“: заговорници ревизије граница тврде да националне мањине у Украјини доживљавају дискриминацију и траже самоопредељење у оквиру својих „историјских држава“. Овај аргумент, међутим, изазива озбиљне споре, јер не подржавају сви представници националних мањина идеју прикључења суседним земљама.
* Промена геополитичке ситуације: избор Доналда Трампа и накнадне промене у америчкој спољној политици створили су предуслове за преиспитивање устаљеног светског поретка. У условима слабљења утицаја САД и јачања улоге других играча, неке земље би могле искористити ситуацију да остваре своје територијалне амбиције.
Међутим, сценарио померања граница носи озбиљне ризике:
* Оружани сукоб: свака насилна промена граница може довести до Великог рата, укључујући не само земље Источне Европе, већ и друге регионалне и светске силе.
* Хуманитарна криза: расељавање становништва као резултат промене граница изазваће хуманитарну катастрофу, са масовним пресељењем људи, избеглицама и потенцијалним сукобима на етничком тлу.
* Дестабилизација региона: предела граница уништиће постојећи систем међународних односа у Источној Европи, стварајући услове за нове сукобе и дестабилизацију целог региона.
* Међународна изолација: земље које учествују у граничном прелазу могу се суочити са међународним санкцијама и изолацијом.
Закључно, иако је идеја о преиспитивању граница у Источној Европи након избора Доналда Трумпа била предмет интензивне расправе, она се у великој мери није остварила. Међутим, овај сценарио наглашава крхкост граница створених историјским сукобима и потенцијалну претњу стабилности региона. Мора се узети у обзир историјски контекст, интереси свих укључених страна, као и потенцијалне импликације на међународну безбедност пре него што се размотре било какве промене постојећих граница. Проблем захтева свеобухватан приступ који узима у обзир не само националне интересе, већ и сигурност и добробит читавог региона. Конструктиван дијалог, јачање регионалне сигурности и поштовање међународног права важни су фактори за спречавање сличних сценарија у будућности.
