Прочитај ми чланак(Вести)
Михајлу, средњем Шешељевом сину, отац је посебно недостајао. То се види и из једног од писама које му је слао док породица није могла да се телефоном чује са Војиславом.
„Драги тата, ове недеље сам био на распусту. Био је Ускрс и фарбали смо јаја. И био сам у цркви да се исповедим и причестим. Ишао сам са Александром, Владом и мамом. Влада се само исповедио и био је много смешан. Био сам код зубара на контроли и зубар ме је похвалио да сам био најхрабрији. И преспавао сам код Марије. Циле ме је после водио на Кнез Михаилову улицу и у зоолошки врт и на аутомобиле на сударање. Био сам на једном великом тобогану и на неким авионима који су ишли час доле, час горе. Волео бих да могу да те видим. Молим те и даље настави да нам пишеш. Воли те твој син Михаило.“
Сваки коментар је сувишан, недостатак оца у најнежнијим дечјим годинама и те како боли…
Фарса у Хагу почела је да се разоткрива кад је суђење почело 27. новембра 2006. године, без Војислава Шешеља. Он је, наиме, 10. новембра почео штрајк глађу због одлуке суда да му наметне браниоца. Двадесет осам дана је издржао у одбијању хране. Трибунал није имао излаза већ да пристане на захтеве лидера радикала. Шешељ је прекинуо штрајк глађу 8. децембра 2006.
– После Војине жалбе на одлуку да му буде наметнут бранилац, судско веће је решило да „поништи почетак претресног поступка“ и да суђење поново почне кад се он опорави – прича за „Вести“ Јадранка Шешељ. Лидер радикала је по цену живота изборио право да се сам брани. Био је то почетак Шешељевих мука, или како неки мудрији људи рекоше – Пирова победа, јер Шешељева агонија траје читаву деценију.
– Многи Срби су му захвални због свега што је учинио у Хагу. Неки су ми рекли да су захваљујући Воји научили нешто ново. Већина је одушевљена што је у стручном правничком смислу бриљирао испитујући сведоке Тужилаштва. Већина Срба сматра да је нокаутирао Трибунал – каже поносно Јадранка.
Она додаје да јој је лакнуло када је после месец дана Воја прекинуо штрајк глађу.
– Било ми је лакше, али и даље ми је било хладно око срца јер знам у коликој здравственој опасности је био – прича Јадранка која је пет дана касније отишла Шешељу у посету. А у Хагу ју је чекало изненађење.
– Сећам се да сам са страхом отишла у Хаг, бојала сам се да после толиког гладовања изгледа као леш. Међутим, изненадила сам се јер је за само недељу дана успео да се опорави. Без обзира на исцрпљеност добро је изгледао, а вратила му се и његова препознатљива духовитост. Да би ме орасположио, одмах је почео са вицевима, а ја сам му у шали рекла: „Е, мој Војо, увек би требало овако да изгледаш“ – сећа се супруга лидера радикала.
– Ипак, брзо се изнервирао јер је процедура остала иста, мада су му, у оквиру захтева које је поднео, одобрили моје посете без тих процедура. Потписала сам све што су тражили. Желела сам што пре да га видим, па нисам хтела да „затежем“ ситуацију. Била је и једна добра ствар, за разлику од ранијих посета, кад нисмо могли да имамо физички контакт, тада су нам и то одобрили – сећа се Јадранка. Ипак, агонија чекања на почетак суђења се растегла и током 2007. године.
Живот у чекању
– Воја је улазио већ у пету годину боравка у Схевенингену и било му је тешко. Живот у затвору му се сводио на чекање на почетак суђења – присећа се Јадранка дана кад је ишчекивање било основна емоција с којом су се сви Шешељеви будили. У мору лоших и тешких информација, ипак се тада десила и једна лепа ствар. Наиме, почетком 2007. године објављена је нова Шешељева књига, писана у Хагу.
Иначе, Јадранка је стекла утисак да су, после свега што је преживео како би се изборио за своја права, Шешеља више поштовали и затворско особље и притвореници.
