Прочитај ми чланак
(Видовдан.орг)
Српска политичка и интелектуална елита је отуђена и обездуховљена. То сваком ко рационално сагледа актуелна дешавања на српској политичкој сцени је јасно. Ововремени српски политичари, иако покушавају да симулирају коректан однос према Цркви, често не схватају њену праву улогу и мисију коју је она обављала и коју и данас има у српском народу.
Њихова приврженост Цркви и вечним начелима које она проповеда је готово по правилу површна, а њихов приступ црквено-народном организму обично неискрен. А када би био искрен вести о сусретима и промишљањима политичара и црквених великодостојника о народним проблемима би вероватно изгледале овако:
1. Влада Србије на челу са премијером Ивицом Дачићем и првим потпредседником Александром Вучићем је у недељу 12.5.2013 положила венце и присуствовала парастору у Доњој Градини, док је председник Србије Томислав Николић положио венце и присуствовао парастосу код спомен обележја Камени цвет код Јасеновца. Том приликом су рекли да такви злочини, као и настрадали не смеју никада да се забораве и да никада више Срби неће дозволити да им се тако нешто икада деси. Тим поводом је влада Србије донела одлуку да се до краја истраже злочини које су починиле усташе, као и за све злочине учињене над Србима у последњем рату. Покренули су и питање споменика у Србији, где би се по Србији подизали споменици настрадалим Србима као и херојима који су неправедно заборављени. Сви су се једногласно сложили да би требало направити и меморијални комплекс у Београду по угледу на Вад Јашем.
2. Први потпредседник владе је био у Патријаршији где је попричао са патријархом Иринејем. Вучић се интересовао о изазовима које Црква има и обећао помоћ СПЦ у земљи и иностранству, нагласивши да је СПЦ у тешким временима увек била уз народ и да није било ње, тешко би народ издржао кроз векове.Нагласио је да је Црква доста урадила на Косову и Метохији, где је остала уз свој народ и која је ослонац преосталим Србима. Као и да је важан фактор за Србију у иностранству јер се Срби окупљају викендом на служби и где СПЦ негује Српски индентитет кроз школе српског језика као и веронауке.
На жалост ми овакве вести немамо. Тешко ћемо данас срести политичаре и државнике који ће присуствовати обележавању једног од ових догађаја. То изгледа не интересује политиканте на власти, али ни опозиционари нису бољи. Оно у чему се сви истичу то је дискредитација свих који размишљају другачије, при чему је прави раритет уколико се неко замисли над својом делатношћу када добије критику. Не, оцрњивање је одговор актуелни политиканата, без обзира ко био у питања. Чак и ако је посреди најстарија институција као што је Црква, која је вазда била са својим народом.
Ућуткати Цркву и народ
У последње време гледамо и слушамо жестоке нападе на Цркву. Да ли ће Црква издржати толике нападе? Наравно да хоће! Издржала је и много горе ствари, па зашто не би и сада одолела нападима оних које или не интересује њена реч, или пак најблажене речено не разумеју смисао и значај говора Цркве.
Није никакава тајна да ућуткати Цркву значи ућуткати и српски народ, односно задати му судбоносан ударац. Због тога није случајно што је Цркава дукотрајно под присмотром, и што је одавно предмет оповргавања и дискредитације. Ово је само кулминирало последњим догађајима у вези митинга, али је свакако једна дуготрајна константа. Као да се сада сви утркују ко ће више да облати Цркаву, нарочито митрополити Амфилохија и владику Атанасија после најновијих догађања на митигу, када су уствари спасили митинг, који је својом лошом организацијом и малобројношћу претио да падне у потпуни заборав.
Код наших политичара наилазимо првенствено на неразумевање ставова који долазе од Цркве и од црквених великодостојника. Дуготрајно духовно отуђење је произвело гарнитуру политичара са слабим слухом за црквену логику те није чудно што готово по правилу долази до размимоилажења секуларних ставова и црквених. У таквом амбијенту политичари обично траже подршпку из Цркве, уважавајући да је она институција којој се највише верује. Сходно том њихово уважавање иде дотле док се њима чини да црквени великодостојници заступају ставове који учвршћују њихов страначки рејтинг, но онога тренутка када Црква изађе са супротстављеним ставом наши политиканти се често не либе да се оштро конфронтирају са њом, активирајући све медијске и маркетиншке механизме како би је дискредитовали, како иначе раде у међусобној борби у полититичкој арени. Не постоји свест да је Црква нешто сдруго, да се просто морају односити са више респекта, што би у крајњој линији и њима донело дугорочну корист.
Ко и зашто урушава кредибилитет Цркве
Тако рецимо пред одлазак у Брисел, председник Србије, владе и први потпредседник су били на разговорима у Патријаршији. У интервјуима који су дали све је било, или бар изгледало коректно, да би после потписивања споразума у Бриселу, и познатог саопштењем Цркве, кренуо напад на најнароднију српску институцију. Ако их питате да ли су можда били обманути од стране српског патријарха и других црквених велокодостојника питање је какав ћете одговор добити. У сваком случају по њима је валда обмана сваки став који није на линији њихове страначке логике, која иде за тим да издејствује тренутне бенефите. Но тренутних користи нема без дугорочно осмишљене стратегије, а то је оно што карактерише сваки став Цркве – поглед на ствари из перспективе небеске Србије.
Кредибилитет Цркве је урушаван од стране спољног фактора и у току самих преговора јер се са правом претпостављало да ће она имати тврд став, али чине се да се беспотребно у хајку после црквеног саопштења укључила и актуелна власт. Сексуални скандали владике Василија Качавенде, те активирање већ заборављених „афера“ Пахомија и заборављеног штрајка глађу владике Филарета, одаје утисак оркестриране кампање у коју су се укључили и леви и десни екстреми на српском политичком и јавном спектру.
Е сада је питање зашто су сада то покренули. Ја мислим из два разлога. Први је наравно због Бриселског споразума. Овим нападима на Цркву, народ ће мало бити окренут према поменутим скандалима, а и рејтинг Цркве ће пасти. Руше кредибилитет Цркве зато што се зна да је Црква против споразума, чиме сви који нападају Цркву, хоће да обесмисле рационални отпор актуелној државној политици, жигошући га као штетни и по народ погубни изолационизам.
А други разлог је што они који нападају Цркаву хоће овим скандалима и паљбом да добију још једну ствар, а та је да склоне неке владике који им не одговарају, а да покушају да оставе и поставе оне „мало подобније“. Зато се и даље напада по Цркви, јер ускоро креће мајски Сабор. Кренули су жестоко по владикама Амфилохију и Атанасију. Митрополит Амфилохије им је већи трн у оку, пошто је владика Атанасије пензионер и нема утицаја више на Сабору. Тиме ће проевропски лоби (али се у нападима на двојицу српских владика истичу и тврди „патриоти“) покушати да га утишају, а и циљ овим нападима је да му се забрани долазак у Београд, док је генерално намера да се Цркава „очисти“ од „некооператвних“ достојанственика. Тиме би се њен глас умањио у значајним догађајима који следе највише у вези са имплементацијом Бриселског споразума.
Народ треба разбудити
Мислим да је то и са политичког аспекта дугорочно гледано погрешна стратегија актуелних властодржаца, али и свих оних који их, на овај или онај начин, помажу. Но, она може изазвати један отпор, у складу са светосавским начелима, који би разбудио народ, и који би га на неки начин дигао из духовне учмалости, из сна којим „српско плема спава“. То и јесте улога Цркве кроз читаву историју нашег народа, да га пробуди и поведе ка сигурнијем путу духовног препорода и обнове. То је услов да и народ одбаци оно што је труло. Да чисти кренемо у нове изазове и да поставимо земљу на прави пут.
