Прочитај ми чланакПримарни циљ на дуге стазе сваког припадника српског народа (ма где се налазио) јесте стварање Уједнињеног Српског Краљевства у његовим историјским и праведним границама, онако како је то записано у Лондонском уговору из 1915. године.
У овом тексту износи се једна могућа визија доласка до тог циља.
У свету постоји много монархистички уређених држава. То су, према попису америчке монархистичке организације The Constantinian Society: Тајланд, Уједињено Краљевство (Велика Британија), Антигва и Бардуда, Аустралија, Бахами, Барбадос, Белизе, Канада, Гренада, Јамајка, Нови Зеланд, Папуа Нова Гвинеја, Свети Китс и Невис, Света Луција, Свети Винсент и Гренадини, Соломонска острва, Тувалу, Тонга, Брунеји, Оман, Данска, Бутан, Шведска, Шпанија, Кувајт, Холандија, Свазиланд, Јапан, Линхенштајн, Норвешка, Белгија, Катар, Лесото, Јордан, Бахреин, Мароко, Луксембург, Непал, Камбоџа, Монако и Саудијска Арабија. Такође, Андора има ко-принчеве, Председника Француске и једног шпанског Бискупа, Уједињени Арапски Емирати су федерација 7 емирата и Западна Самоа се понекад описује као уставна монархија.
Монархистичко уређење у српским земљама које својом територијалном организованошћу најприближније одговара садашњем решењу српског, па и балканског проблема, јесте модел по коме је територијално организовано Уједињено Краљевство (Велика Британија) и државе које признају њену Круну. Према овом територијалном моделу и Уједнињено Српско Краљевство може бити организовано тако да оно што је у наведеном примеру Енглеска, у нашем примеру буде Србија, оно што су Велс, Шкотска и Северна Ирска буду Република Српска, Црна Гора и Космет.
Такође, оно што су за британску монархију Аустралија и Канада (које признају британску Круну и у којима британска Краљица има Уставом одређена овлашћења), то за Уједињено Српско Краљевство могу бити БиХ и Македонија (које би признавале Круну и Монарха Уједињеног Српског Краљевства и у којима би уставом биле одређене надлежности Круне и Монарха).
Прагматични правни разлози иду у прилог оваквом садашњем решењу. Постоје и други, практични разлози за овакво решење, где ћу изнети економске разлоге. Према америчком писцу Randall J. Dicks-у, из горе наведеног монархистичког удружења у САД, који је темељно, према званичним подацима, проучавао годишње трошкове монархија и република и упоређивао их, закључак је да монархистички уређене државе имају далеко мање издатке за финансирање својих монарха и монархистичког државног уређења, него председничка републиканска државна уређења за издржавање њихових председника и њихових кабинета.
Прецизни подаци и упоређења годишњих трошкова монархистичких и председничких државних уређења могу се наћи на сајту удружења The Constaninian Society, на линковима:
http://www.put.com/~monarchy/expense.html
http://www.put.com/~monarchy/expense2.html
Као пример трошкова у монархијама и републикама, поменути господин, наводи да би годишњи буџети монархија Белгије, Данске, Луксембурга, Норвешке, Шпаније и Шведске коштали мање него четири минута телевизијске рекламе током 31. америчког финала у рагбију.
Наравно, наведено решење је прагматична солуција одговарајућа садашњем тренутку (до кога се може доћи дипломатским средствима, стварањем најпре Краљевине Србије), а трајно и једино прихватљиво решење на дуге стазе, које мора бити примарни циљ сваког припадника српског народа (ма где се налазио) јесте УЈЕДИЊЕНО СРПСКО КРАЉЕВСТВО.
