Прочитај ми чланакАмерика ће преживети и Клинтонку и Трампа, али питање је колико ће је они ослабити и погоршати њено грађанско здравље.
Како се председничка кампања ближи тренутку истине, дубоко и узнемирујуће питање надвија се над америчком републиком: да ли је земља ушла у кризу система, која је уводи у стрмоглаву спиралу од које неће бити способна да се опорави? Наравно, ретко који Американац жели да се суочи са таквим питањем, јер оно повлачи претпоставку о злослутним последицама.
Ипак, тешко је избећи страх да се држава нашла у неистраженој и потенцијално веома опасној територији.Како се председничка кампања ближи тренутку истине, дубоко и узнемирујуће питање надвија се над америчком републиком: да ли је земља ушла у кризу система, која је уводи у стрмоглаву спиралу од које неће бити способна да се опорави? Наравно, ретко који Американац жели да се суочи са таквим питањем, јер оно повлачи претпоставку о злослутним последицама. Ипак, тешко је избећи страх да се држава нашла у неистраженој и потенцијално веома опасној територији.
Све владе се с времена на време суочавају са кризама различитих врста и димензија – економском прерасподелом, исцрпљујућим ратовима, немирима на домаћем плану као последици великог беса грађана или класних сукоба, скандалима у највишим круговима власти. Здраве владе успевају да временом превазиђу овакве кризе и врате земљу на прави пут.
Криза система је другачија. Суштински узрокована самом његовом природом, она шири дисфункцоналност и на крају доводи до пропасти. Моћан пример је стогодишња криза система која је задесила Римску републику – од браће Грах до појаве Јулија Цезара. У тим деценијама политика је постала толико жестока и тврдоглава да је почела да нагриза темеље самог грађанског система. На крају су грађани изгубили поверење у легитимитет режима и у светињу сукцесивне смене власти. У том тренутку једино решење био је цезаризам – највећа претња било ком демократском систему или управи.
Највероватније ће Америка – као република која се показала толико чврстом и отпорном у свом релативно кратком веку – пронаћи излаз из тренутне кризе и наставити свој поносни марш кроз историју. Све су шансе да ће успети да спречи да криза нашег доба постане системска и запрети самим темељима државног устројства.
Али тренутна председничка кампања требало би да у свести Американаца активира звона за узбуну. Никада нисмо имали кампању која потеже тако дубока питања о владином легитимитету и ваљаности нашег система сукцесије власти. Земља од 1850-тих није била толико дубоко подељена пред питањима сопствене дефиниције и националног идентитета. Незамисливо је да ови избори, какав год да буде исход, у догледно време разреше кризу и врате земљу у равнотежу.
УСТАВНА КРИЗА У ОВАЛНОМ КАБИНЕТУ
Почнимо од Хилари Клинтон. Човек може само да одмахне главом чудећи се над безумљем у које је увукла земљу због своје нарцисоидне потребе да функционише у тајном режиму и следи сопствена правила. Лоша одлука да са позиције државног секретара користи свој приватни имејл-сервер је једна ствар која ју је приморала да плеше на ивици законске провалије. Али себичност која се огледа у њеном понашању је нешто сасвим друго, будући да је на ту ивицу понора за собом повукла и остатак земље. Ако победи на изборима, са њом ће се у Овални кабинет уселити и велика уставна криза пошто ће бити предмет актуелне кривичне истраге. То би био догађај без преседана.
Онда имамо и спектакл директора FBI Џејмса Комија, чија је брига о сопственој агенцији, помешана са понашањем министарства правде, задала снажан ударац надама да ће наш политички систем остати неукаљан. Само партијски занос неког може спречити да закључи како је иницијална истрага о -Клинтонкином управљању поверљивим подацима оставила утисак заташкавања доказа.
То не значи да су Коми или министарство правде свесно прикривали доказе, али такав утисак је неизбежан: изостанак пороте; гарантовање ограниченог имунитета без икакве плодоносне противуслуге; дозвола за уништење компјутера; тромо испитивање саме Клинтонове; провокативни састанци Била Клинтона и државне тужитељке Лорете Линч непосредно пре Комијеве најаве да ће предложити подизање оптужнице; Обамино индицирање да нема основа за наставак случаја и његова најава заједничког предизборног скупа са Клинтонком чак и пре Комијеве објаве.
За милионе Американаца све ово подрива легитимитет избора. Баук специјалног третмана лебди над кампањом и лебдеће над резултатима ако она победи.
И онда је Коми продубио потенцијалну кризу легитимитета најавом поновног отварања истраге и мејловима на бази нових информација које могу – а не морају – бити релевантне за овај случај. И то је урадио само 11 дана пре избора, чиме не само да је донео погрешну политичку одлуку него је изабрао и лош тајминг.
КЛИНТОН ФОНДАЦИЈА ИНСТРУМЕНТ ОЛИГАРХИЈЕ
У случају да све ово није било довољно да се доведе у питање чврстоћа изборног система, ту је и Клинтон Фондација, централа политичке дуговечности без преседана, која функционише под плаштом међународног доброчинства. Фондација је инструмент олигархије, доказ реалности у којој деценијама све више политичке моћи клизи ка врху, према дубоко укорењеним елитама које доминирају условима друштвене дебате и вашингтонском бирократијом, све отпорнијом на сентименте бирача. Фондације је такође – нимало случајно – служила као средство за брзо богаћење Клинтонових.
Пре само неколико генерација оваква ствар би у америчком политичком поретку била потпуно незамислива, јер је сушта супротност идеји да су лидери произашли из народа и да ће се ту и вратити пошто одслуже свој мандат. Сетите се Харија Трумана, који се по окончању мандата вратио у свој скромни дом у Индепенденсу (Мисури) да чита књиге и повремено дȃ неку изјаву о актуелним догађањима. Живео је готово у сиромаштву.
Чак је и Ричард Никсон био огорчен кад је његов наследник Џералд Форд након завршетка мандата прихватио неколико релативно високих накнада за своје говоре. Али то су биле ситнице у поређењу са великом схемом коју је осмислио и конструисао Бил Клинтон, уз помоћ које је, како сад откривамо, чињењем услуга побољшано финансијско стање државне секретарке Хилари Клинтон и њених мезимаца (као и самог Била).
Додајте на ово милионе долара који су се слили у Фондацију и на Клинтонкин банковни рачун од страних влада, од којих су многе веома далеко од америчког система владавине, и цела ствар постаје још неукуснија. Каква врста патриотизма стоји иза покушаја да се обогатите следећи налоге страних влада?
Раније ствари у Америци нису функционисале на овај начин. Постојала је препоставка о сакралности система и људи су се скандализовали чак и приликом најмањих одступања, што је служило као нека врста заштитног оклопа од отворене корупције и манипулисања системом зарад остварења личних и политичких интереса. Ова кампања је показала да тај заштитни оклоп више не постоји.
Не можемо игнорисати ни допринос Доналда Трампа, који је у реторичкој бруталности и грубости отишао корак даље у односу на сваког председничког кандидата у америчкој историји. Он напада „непоштену Хилари“ (Crooked Hillary), наводи да она би требало да буде у затвору и обећава да ће је тамо сместити ако буде изабран. Да, она се сама ставила у осетљиву позицију, добрим делом на штету сопствене земље, али то је ствар кривично-правног система. Председници и председнички кандидати су традиционално избегавали те врсте задирања у њега, са добрим разлогом: такво понашање може да компромитује и избаци из баланса деликатну правну равнотежу.
Штавише, Трамп одбија да каже да ће признати изборни резултат, што директно нарушава легитимитет целог политичког система. Није било разлога да не укаже на монолитност либерализма (и антитрамповске хистерије) у већини великих медија, или да не потегне питање моћи елита да постављају националне агенде и сужавају маргине дебате. Међутим, то су политичке теме, зреле за чист политички напад.
КАД ДЕВИЈАНТНО ТО ВИШЕ НИЈЕ
Али, доводећи у питање сам легитимитет електоралног система, ризикује да од некога ко дефинише кризу режима и сам постане њен део. То је неодговорна и опасна политика. Не може бити од помоћи, а може поткопати поверење Американаца у сопствену владу и изборни систем.
Пре готово четвт века, велики академски мислилац и амерички сенатор Данијел Патрик Мојнихан написао је за American Scholar чланак под називом Сужавање дефиниције девијације (Defining Deviancy Down). Изнео је став да оно што је друштво некад сматрало девијантним понашањем – криминал, дрога, развод брака, рађање ванбрачне деце и „манифестовани пад америчког грађанског поретка“ изазван управо тим стварима – друштво постепено све мање посматра као девијацију и сматра мање или више нормалним. Друштво, приметио је, порицањем настоји да избегне бол због таквог грађанског хаоса. „Кад је друштво под стресом“, писао је Мојнихан, „баш као и човек ће се окренути разним врстама аналгетика, и тако само прикрити стварну штету“.
Сада је сужавање појма девијантности почело да утиче и на нашу председничку политику. Питање је само да ли ће врсте политичара, реторика и понашање који су данас доминантни на политичкој сцени једнога дана бити сматрани сасвим нормалним. Године 1900, одмах након Шпанско-америчког рата, земља се дивила брилијантним и галантним поморским подвизима комодора Џорџа Дјуиа (убрзо након тога адмирала Дјуиа). Слављен је на масовним окупљањима и елегантним вечерама широм земље, његов лик се појављивао на заставама, плакатима, бокалима, чашама, тањирима, посудама за путер, шољама за бријање и играчкама за децу. Нова жвакаћа гума је добила назив „Жваке Дјуи“. Адмирал је слављен и у песмама и стиховима. И, наравно, био је хваљен као човек који има велике изгледе да постане председник САД.
Потом је у интервјуу за New York World политички новајлија дозволио себи да каже да „није тешко обављати функцију председника, његове дужности се углавном своде на извршавање закона које доноси Конгрес“. Он би то могао да уради, рекао је, једнако верно као што је извршавао наређења надређених у својој дугој морнаричкој каријери.
То је било то што се тиче његових председничких шанси. Амерички народ је аутоматски увидео да је недорастао функцији и тихо се заувек окренуо од њега. Није било потребе за гласањем или негативном кампањом да би се извукли закључци. Дјуи просто није било квалификован за председничку функцију и сви су то знали, колико год да је био добар човек и брилијантан адмирал.
То су били дани кад су стандарди председничке прихватљивости били високи, а та реалност се рефлектовала кроз људе који су седели у председничом кабинету – Маклинли, Теодор Рузвелт, Тафт, Вилсон, Кулиџ, Френклин Рузвелт, Труман, Ајзенхауер. Сада имамо Хилари Клинтон и Доналда Трампа. Нема сумње да ће република преживети било кога од њих, али питање је до које мере ће они ослабити републику и погоршати њено грађанско здравље.
Роберт В. Мери је аутор књига о америчкој историји и спољној политици
Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ
