Под сенкама њихових исклесаних лица смирај су нашле генерације наших предака. Ти камени гробови међе су и лична карта нашега народа.

Манастири и цркве које су градили српски владари и великаши представљају најсјајнији бисер српске културне баштине. Међутим, мало се зна о још једном бисеру српског средњовјековног наслеђа. То су надгробни споменици, познати у народу као мраморје, биљези, каменови, грчка или влашка гробља, а у стручној литератури као стећци.

Мраморје у Растишту, потес Урошевине, општина Бајина Башта, Србија

Прво мраморје настало је у области Требиња, старе средњовјековне жупе, а данас града у источној Херцеговини. Област Требиња је након досељавања Срба и формирања српских средњовјековних државица била у саставу државе Травуније.

Временом се Требињем и цијелом Травунијом раширио назив Хум, чија властела је играла значајну улогу, прво у држави Немањића а касније и Котроманића. Хум је био додјељен Растку Неманићу на управу, све док он није отишао у монаштво и постао највећи српски просветитељ Свети Сава. Да је сјећање на Св. Саву било живо у Хуму, говори и чињеница да се у XV вијеку Стефан Вукчић Косача проглашава за „херцега од Св. Саве“.

Најстарији датирани мрамор са натписом је споменик требињског жупана Грда из средине XII вијека. Област Требиња у то вријеме већ дуго је била под влашћу Немањића, а у вјерском погледу припадала је српској православној цркви. Из овога слиједи да се мраморје почело развијати у православном окружењу и за вријеме јачања српске државе под Немањићима.

Мраморова има у облику плоче, сандука, саркофага, чамца, стубова и крста. Највећи број некропола мраморова сконцетрисан је у Херцеговини око Требиња, Билеће, Љубиња и Стоца, затим у источној Босни, као и у централној Босни, средишту средњовјековне босанске државе. Мраморје се налази још у западној Србији, Мачви, Црној Гори и Далмацији.

Мраморје у околини Новог Пазара, Србија

Котроманићи су у XIV вијеку проширили своју власт и на Хум. Мраморје се почело ширити цијелом територијом средњовјековне босанске државе. Највећа експанзија се догодила у XV вијеку. То је период када се клешу најљепши и украсима најбогатији мраморови. Такође, тада се јавља највише споменика са натписима. Писани су ћирилицом, народним језиком појединих области држава Немањића и Котроманића. Читајући натписе можемо да видимо конфесионалну припадност покојника који су сахрањивани под мраморовима.

Натписи који садрже ријеч „раб“ или „раба“ божија означавају мераморове под којима су сахрањени православни вјерници. Тако нпр. имамо један натпис из околине Стоца који спомиње „рабу божију Марију“, која је била супруга „попа Дабижива“. За кнеза Радича из Драчева стоји да је „смерни раб божији и ктитор храма овог“.

Да је „раб“ типична ознака за православне говори и натпис „раба божијег жупана Прибиша“, који је живео „у дане правоверног краља Владислава“. Ријеч је о краљу Стефану Владиславу Немањићу, ктитору манастира Милешева, који је владао од 1234. до 1243. године.

За вријеме српског царства такође су људи сахрањивани под мраморјем, као што свједочи натпис челника Димитрија:

У љето шестхиљадито осамстопедесетседме, у дане цара Стефана и сина му Уроша, који владаху смим земљама српским и поморским, грчким, месеца марта у шести дан престави се раб Божији Димитрије, а звањем велики челник који у те дане држа Дабар и Дрину и Гацко (с) Рудинама. Помените ме дружино а вас Бог.

Потом, постоји мраморје са којих читамо да под њима леже припадници богумилске „цркве босанске“. Надгробни натпис госта Милутина из Хумског код Фоче каже да:

А се лежи добри гост Мишљен праве вјере босанске.

Занимљиво је, да иако је „црква босанска“ била државна црква босанског краљевства, постоје само четри натписа која се односи на посвећене припаднике цркве босанске односно њено свештенство.

Мраморје од XV вијека прихватају и чланови римокатоличке цркве и прве генерације исламизираних становника Босне и Херцеговине. Тако на једном мрамору из околине Травника пише да је то гроб мужа „праве вјере римске“. На надгробном натпису Махмута Бранковића стоји да је „погинуо у боју деспотову“ и да је „благословена рука која сече и писа“

Стећци у Перућцу, Србија

Многе некрополе стећака налазе се крај цркви или на мјестима гдје су у средњем вијеку постојали црквене грађевине. Цркве савремене мраморју чиниле су с њима једну цијелину, било да су се мраморови налазили унутар њих или да су их окруживали. Има и случајева да је мраморје узиђивано у цркве.

Постоје читаве некрополе које су везане за поједине породице, прије свега православне, попут некропола у Радимљу код Стоца, везана за породицу Храбрена Милорадића, или некропола у Величанима, везана за породицу Чихорића.

Писари натписа на мраморју били су људи разних занимања, па тако се спомињу: ковачи, дијаци, попови, граматици или људи именом и презименом без ознаке њиховог занимања. Ниво њихове писмености је варирао, од прилично неписмених до свештеника и феудалаца који су били писмени, што се да примјетити по њиховим натписима. Ипак, највише натписа не садржи име нити занимње њиховог аутора.

Ликовни садржај мраморја је разноврсан. На њима срећемо хришћанске симболе крста, Богородице с дјететом, васкрслог Лазара, свету Јелену, светог Христофора итд. Ту су и прикази јелена и коња као симбола бесмртности, познати и у паганским и у ранохришћанским вјеровањима. Затим, симболи свјетлости, рађања или васкрсења изражени крстом, спиралама, венцем, полумјесецом или розетом, па до приказа тадашњег феудалног друштва преко приказа града, утврђења и кула са сценама двобоја, лова итд.

Бавећи се поријеклом мраморја, неки археолози, међу којима и Ђорђе Јанковић и Ђорђе Ћапин, мишљења су да су знатно прије камених клесаних громада постојале дрвене конструкције над гробовима покојника. Други су склонији теорији да мраморје има везе са старим словенским покребним обичајем, којег су описали неки арапски писци из X вијек. По тим информацијама, покојника је стављан у чамац који је потом спаљиван. Занимљиво је да има мраморја које по свом облику личе на чамац, као и то да су под неким мраморовима пронађени покојници сахрањени у чамцу.

Околина Трнова, мрамор у облику чамца

У историографији већ дуже од стотину година траје расправа о вјерском карактеру мраморја. За вријеме Аустро-Угарске окупације Босне и Херцеговине форсирана је теорија о богумилском, нехришћанском карактеру стећака. Поборника те идеје има и данас, али генерације врсних научника су утврдиле да мраморови немају никакве везе са богумилством. Како рече Нада Милетић:

Аргументи за доказ евентуалне богумилске припадности свеколиког разнородног живља средњовјековне Босне морају се тражити мимо стећака и украса на њима.

(magacin.org)

Ознаке: историјско наслеђе, Србија, стећак