Ако се говори о томе како је Србима неста(ја)ла ћирилица, кључно је имати у види да латиничење Срба, доказано, траје хиљаду година. У свим окупацијама или друштвеним ломовима српска ћирилица је била више пута забрањивана уредбама и законима, буквално насилно протеривана.

У Дубровнику и другде у католичким срединама је раније било и ћирилице у употреби све док католичанство није њу протерало на разноврсне начине. Једноставно, није се могло десити да католици Срби остану да пишу ћирилицом. Дакле, насиље и католичка цивилизација су буквални затирачи  ћирилице углавном силом која је имала разне варијације, али увек присилне.

Наравно да је протеривање и замењивање ћирилице било олакшано када је Вуковом реформом створен исти (само мало друкчији) стандардни језик Срба и Хрвата и када је створено друго (латиничко) писмо за католичке кориснике српског језика. Али, ипак, док је православље било јако, ћирилица се држала као готово стопостотно писмо Срба православаца у свакодневној употреби. Онда кад је и Југославији брозовској политици и владавини успело да православље у Срба сасеку после Нов осадског договора о језику и писму (1954) коначно је почела и масовна сеча српске ћирилице, тј. њена замена. И, мора се истаћи, у свих хиљаду година латиничења Срба највећи успех је имала комунистичка владавина Јосипа Броза која је, према експлицитно изреченим намерама да се то уради, сасекла ћирилицу у Југославији, па и у Србији и оставила је на око десетак процената за петнаестак година (1954-1968). Све после тога било ју је проценат-два вишње или мање. С расрбљивањем Срба и њиховим обезверавањем, ћирилица је бивала све више у немилости.

 Они који истичу да је Вукова реформа олакшала латиничење Срба јер је било могуће писање тог истог језика на два писма, увелико су у праву. А због хиљадугодишњих акција за латиничење Срба сад је то могло лакше да се спроводи, јер је и једно и друго писмо било могуће, функционално у писању српског језика. Наравно да се ћирилица лакше могла заменити тек онда кад је за тај језик сачињено друго, алтернативно писмо – србокатоиличка и хрватска латиница. 

1. Срби су на латиницу смишљено навикавани да би напустили ћирилицу

Зна се да је у свету практично свуда једно писмо у једном језику (јапански нема двоазбучје, него има комбинацију више писама, што није исто као српско „двоазбучје“), јер два писма немогуће је и потпуно непотребно да заувек остану у једном језику и народу тога језика. Увек када се једном народу институционално понуди друго писмо и кад се то друго писмо форсира преко институција на било који начин, то ново писмо ће потиснути претходно писмо и народ ће се навикнути на њега и изгубиће навику на претходно писмо. И то се Србима догодило. Нису сасвим у праву они који за сечу ћириулкице у Срба окривљују само Вукову реформу. Она јесте олакшала замењивање ћирилице, али прогон ћирилице је старији од Вука за више векова. Да није било Вука, било је могуће увек сачини и латиничко писмо за Србе и без Вукове реформе. 

Кључно је то да су Срби били у окружењу у коме је ћирилица била предодређена за замену под насиљем и(ли) притисцима и пре Вукла и пре Југославије. Стицај, пак, свих околности после 1918. почело је латзиничење и православних Срба у Југославији јер су Срби с истим језиком живели под снажним утицајем католичанства. Једноставно цивилизацијски католичанство „не трпи“ друкчије писмо од латинице, поготово не трпи ћириличко писмо. Све друго је само додавало томе и с ћирилицом смо ту где јесмо и у Србији и изван Србије. 

Кад би данас православни Срби имали слободу, кад би могли и смели да се цивилизацијски и културолошки одупру западној католичкој антићириличкој цивилизацији, они би за месец дана вратили ћирилицу. Довољно би било да српске институције државе и лингвистике смеју и хоће само да примене свој Устав у Члану 10. и ћирилица би се вратила у Србију и међу Србе за месец дана. Али то не дају. Све што пише данас латиницом српски језик у Србији, чим види један испис нови на ћирилици, одмах дигне дреку и прогласе „ћириличара“, тј. оног ко је применио српски Устав у вези са српским језиком и писмом – „националистом“ и “фашистом”. Пример је познат у вези с Културним центром у Новом Саду. Једноставно, антићириличке снаге су јаке и нико им ништа у Србији не може, неће и не сме.

 У ћириличкој суседној Бугарској је то много друкчије. Кад је из Европе било некаквог притиска на Бугаре да се не уважи у ЕУ њихова ћирилица, они су рекли да без ћирилице не прихватају да уђу у ЕУ. И ено је ћирилица, на пример, на пет евра, као треће писмо: латиница, грчко писмо и ћириличко. Дакле, захваљујући Бугарској, ћирилица је већ ушла у ЕУ, а Србија би, изгледа, ушла кад би је хтели не само на хрватској латиници него ви, изгледа, ушла и без свог језика и без свог писма. Она то питање, највероватније, не би ни постављала. Пошто су у ЕУ већ Хрвати, Србија би прихватила да буде тамо на „хрватском језику“ (преводилац нам иначе не треба) и на хрватској или било којој другој латиници.

Вис 1944: Владимир Бакарић, Иван Милутиновић, Едвард Кардељ, Јосип Броз Тито, Александар Ранковић, Светозар Вукомановић и Милован Ђилас

У хиљаду година комунисти су били најуспешнији затирачи ћирилице

Срби су смишљеним удруженим поступцима из институција државе и лингвистике изгубили осећај за своје писмо, наравно не случајно или “спонтано” (како бесмислено тврди највећи данас више пута исказани антићириличар у пракси лингвиста Иван Клајн) и већ су га већински напустили. Хиљаде је било измишљених разлога и начина за то напуштање ћирилице (и) у Србији, а латиничење Срба (и) у Србији извршено је преко злоупотребљених српских државних и лингвистичких институција. Без њих и њихове активности, српски народ, наравно, као ни било који други народ, не би сâм и случајно напустио своје писмо. Писмо се никада не напушта у народу случајно. Али – понављамо – комунисти и њихова власт су у хиљаду година прогона ћирилице били најуспешнији.

Све показује, а пре свега мржња према Србима и чекићи по ћирилици да се ћирилица не гони зато што је лоше и нефункционално писмо за српски језик него само зато што се она мрзи као велики, ако не и највећи, српски национални и православни хиљадугодишњи симбол. За српски језик је ћирилица савршеније и примереније писмо, али то није кључно за опстанак ћирилице. Ћирилица страда јер немају Срби могућност и слободу да се супротставе снажној удруженој мржњи према Србима и њиховим кључним духовним вредностима, као што је њихова азбука. То се одмах, на сваки поглед види. На свим местима где се Срби и њихова ћирилица мрзе Срби ћирилицу не смеју да користе. На пример, нема ниједне тзв. невладине организације у Србији за “људска права” (тачније речено за права свих на своје писмо осим права за Србе), а да се код њих пише српски језик ћирилицом. Може ли ико да замисли да ће, на пример, било какав текст из руку разних “кандићеваца”, “би-сератора“ по Србима, “милићеваца” и сл. бити исписан српским језиком на – ћирилици. То никада нисмо видели нити ћемо лако видети. 

Дакле, више него сигурно је исказано хиљаде пута – за прогон (замењивање ћирилице латиницом у Срба) увек је кључна била мржња према Србима, њиховом православљу и, сходно томе, њиховој ћирилици. То потврђују највидније познати чекићи по ћирилици у Хрватској и изједначавање ћириличара с “фашистима“ у Србији (пример: Културни центар Новог Сада и ГСП на ћирилици).

 Свако ко примени Устав у Србији у писању српског језика ћирилицом навлачи велику мржњу оних који не подносе Србе с њиховим писмом.То се у стварности стално показује. Сви Срби који пишу ћирилицом – сумњиви су у старту. 

Ево, да видимо ко ће први напасти овај текст о прогону ћирилице мржњом?

Ако Вам се свидео овај текст
можете нас подржати слањем СМС поруке.

(Србин.инфо – Драгољуб Збиљић)

Ознаке: ћирилица, азбука, Драгољуб Збиљић, латиница, Срби, Србија, српска писмо