Прочитај ми чланакОдражена у оригиналном наслову дела, животна филозофија да само будале и магарци раде изузетно је блиска нашем менталитету. Ми се заправо смејемо људима који су у истој ситуацији као и ми. Ни њима, а ни нама није страно да се сналазимо, крпимо, надамо се, верујемо ирационално.
Одражена у оригиналном наслову дела, животна филозофија да само будале и магарци раде изузетно је блиска нашем менталитету. Ми се заправо смејемо људима који су у истој ситуацији као и ми. Ни њима, а ни нама није страно да се сналазимо, крпимо, надамо се, верујемо ирационално.
Одражена у оригиналном наслову дела, животна филозофија да само будале и магарци раде изузетно је блиска нашем менталитету. Ми се заправо смејемо људима који су у истој ситуацији као и ми. Ни њима, а ни нама није страно да се сналазимо, крпимо, надамо се, верујемо ирационално.
Прошлог месеца обележено је 35 година од почетка емитовања једне од најважнијих серија у историји кинематографије, „Мућки“.
Серија која је кренула тромо и неспретно, сплетом околности дошла је на место које заслужује и које јој припада. Слаба гледаност прве две сезоне, дефинитивно одустајање од даљег снимања, а онда… Преокрет! Штрајк на Би-Би-Сију отвара простор за репризирање серије, али овога пута у бољем термину. И, остало је историја – рекорди гледаности, огроман утицај на поп културу, ново дефинисање поетике ситкома… Све је почело причом о два брата и деди. Лузери, аутсајдери, „друштвени губавци“ – како је то један од ликова и вербализовао, остављени, сами, на маргини друштва, да пливају у мутним водама Пекама.
Најпре изврсно скицирани, а потом вешто изнијансирани, ликови стожери серије (Дел, Родни и Деда/Стриц Алберт) међусобно су развијали дубље односе, не толико карактеристичне за поетичка начела ситкома. Премда у првим сезонама готово ни по чему не одступају од устаљене матрице ситкома, „Мућке“ у наредним годинама, спонтано и природно искачу из утврђеног оквира. Некада слабо и наивно, али чешће јако, суптилно и утемељено. Први револуционарни потез се десио изненада, непланирано.
Након смрти Ленарда Пирса, који је тумачио улогу Деде, писац Џон Саливен одлучује да не поступи према традиционално прихваћеној пракси ситкома – промени глумца, већ да одласком Пирса, избаци лик Деде из сценарија. Најављујући најпре његову болест и одлазак у болницу, оправдавајући на тај начин његово одсуство из серије, Саливен је имао времена да направи измене у сценарију. Међутим, троугао који је чинио основу целокупне серије је окрњен и требало је брзо делати.
Пошто се одлучио на храбар потез увођења смрти у ситком, писац је одлучио да очува тај троугао, увођењем потпуно новог лика. Пошто је, мање или више успешно, оправдао појављивање стрица Алберта, следило је његово интегрисање у читаву причу, које је срећом прошло одлично. Прича о старијем брату који годинама није причао са млађим, а онда, сазнавши за његову смрт, долази на сахрану.
Хм, два брата која не причају годинама из бизарних разлога – звучи прилично познато људима на Балкану? Дакле, структура је остала нетакнута, али је динамика унутар самог троугла битно промењена. Док је Деда имао улогу интровертног, пасивног посматрача, који повременим, махом циничним репликама разгаљује публику, Алберт је био његова сушта супротност. Док су Дел и Родни припремали терен за Деду да поентира, Алберт је духовитим евоцирањем сопствене прошлости давао шлагворт Роднијевим и Деловим бритким досеткама.
ИЛУСТРАЦИЈА: НЕМАЊА ОБРАДОВИЋ/OVATION BBDO
Осећајним и разиграним репликама, Саливен је вешто карактеризовао своје јунаке и убацивао им одређене, устаљене фразе у уста. Готово свака стална фраза, синтагма, била је апсолутно у складу са животном филозофијом и принципима по којима ликови делају. Односно, њихов говор је био оправдан њиховим карактером.
Током наредних сезона, Саливен свесно уноси елементе сапунице и на тај начин богати своје ликове. Увођењем њихових „лепших половина“ такође руши границе ситкома и поставља једну потпуно нову поетичку основу, која касније бива општеприхваћена.
Дел је нарочито живописан и интересантан лик када је реч о говору којим се служи. За Дела, начин на који прича је оруђе за фасцинирање осталих ликова (углавном жена или „пословних партнера“) и покушај да се конституише као припадник елите. Међутим, управо у томе лежи Саливенова генијалност. Мали, кочоперни кицош из лондонског предграђа, говори „софистицирани“ француски језик, води рачуна о изгледу, стилу, брине о најситнијим детаљима који могу указивати на његову префињеност.
А све време је ту, у лондонском предграђу. Није ни близу Њујорка, Париза, разноразних берзи о којима машта и говори. Чињенице као што су општински стан у којем живи, комби са три точка и француски који само једном током трајања серије искористи у правом контексту – све време указују на то. На тај начин је приказан диван контраст између његових богатих и живих прича и сиве реалности којом је окружен.
Ипак, Дел није само благоглагољив, јер често користи кокни сленг, који је врцав и препун малих језичких играрија. Његовим посредством, али и посредством многих других споредних ликова, Саливен на мала врата уводи један тешко разумљиви сленг, карактеристичан за предграђа. И не само то, многе фразе су ушле у речнике, а њихова употребна вредност је постала енормна.
Поп култура и „Мућке“ међусобно су размењивали утицај. Саливен је једну од омиљених Делових узречица, ловелy јубблy, директно преузео из британског адвертајзинга шездесетих година. Јубблy је воћни сок, упакован у троугласту амбалажу (и ово звучи познато, зар не?) са додатим атрибутом који ближе одређује квалитет – ловелy. Саливену се учинило да би та фраза била управо нешто чиме би Дел обогатио свој речник, па ју је једноставно покупио и почео да је користи у одређеним тренуцима изнимне радости и среће.
С друге стране, „Мућке“ су током година постале независан, својеврстан бренд, па тако и дан-данас речи као што су а тwонк, а плонкер, а wоллy, дипстицк, цусхтy имају своје место у поп култури. Такође, небројени мотиви из серије послужили су као инспирација за брендинг многих производа, па је тако могуће поручити преко интернета украсне штапиће за коктел занимљивог назива – дипстицкс. Такође, Делов кичасти стил одевања и истанчан јапијевски укус инспирисао је читаву линију одевних производа са логом Тротера.
Тиграсте боксерице, специјално дизајниран привезак за кључеве (да остави утисак, наравно), дуксеви и мајице са добро познатим порукама већ деценијама не губе на популарности. Небројено много локала, кафића, продавница, па и музичких бендова поносно носе називе који реферишу на серију.
И док су разлози за утицај на целокупну британску поп културу разумљиви и логични, разлози за култни статус који серија има код нас нису јасно видљиви на први поглед, премда су и те како утемељени. „Мућке“ су оставиле траг на многим генерацијама и обликовале њихов смисао за хумор. Суштина фантастичне рецепције је у томе да већина нас познаје ликове као што су Дел Бој, Родни, Бојси и остали. И не само то, огромна већина их је имала у свом окружењу или породици.
Одражена у оригиналном наслову дела, животна филозофија да само будале и магарци раде изузетно је блиска нашем менталитету. Ми се заправо смејемо људима који су у истој ситуацији као и ми. Ни њима, а ни нама није страно да се сналазимо, крпимо, надамо се, верујемо ирационално. Њихова суштинска безазленост, међусобна повезаност и неисцрпљујући оптимизам чини ове ликове животним, драгим. Развијајући емпатију према њима, прихватамо их као део наше свакодневице.
Дел, Родни, Деда и остали су реални и бриљантно написани ликови и управо у томе лежи разлог за широку популарност код нас. Људи различитих социјалних карактеристика су прихватили и пригрлили ову серију. И свако је пронашао нешто за себе, а управо то говори о њеној вишеслојности. Хумор и атмосфера су изузетно блиски још једном феномену бивше Југославије – Алану Форду. Није тешко замислити Грунфа како склапа један од својих изума, који можда не изгледа лепо али ради, и Дела како исти тај производ представља на локалној пијаци у Пекаму као последње чудо технологије.
Тако је комби са три точка постао својеврсни симбол. Непотпуни, остављени да преживљавају како морају, некад и ван границе закона, морали су да поставе функционалност испред естетике – важно је да ради, да завршава посао – да шљака. Оптимистични и упорни не престају да сањају своје снове: „Следеће године у ово време бићемо милионери.“
Дел: Маркс и Спенсер су почели с колицима.
Родни: Вероватно су имала четири точка.
