Прочитај ми чланакДок европске градове потресају страшни терористички напади које организују припадници „Исламске државе“, у главном граду Русије је тихо и мирно, иако Русија на територији Сирије ратује против ове терористичке организације. Последњи терористички напад у Русији је изведен у јануару 2011. године. Треба имати у виду да у Москви, према неким проценама, живи око два милиона муслимана, а од тога су половина дошљаци. Како то да је у Русији све мирно и хоће ли то тако потрајати?
Комплекс „Дубровка“ је један од скоро хиљаду и по московских тржних центара. Има одличну локацију – удаљен је 100 метара од станице метроа и 5 км од Кремља. „Једно од најпопуларнијих места где Московљани иду у шопинг“ – пише на рекламном плакату испред улаза. Међутим, овај комплекс је међу Московљанима на лошем гласу.
Они га зову „муслимански пијац“. Када уђете унутра стичете утисак да нисте у центру Москве него на периферији Париза. Жене носе хиџаб, мушкарци бројанице, на све стране су продавнице халал хране и одела за муслимане („покриј се модерно“ – тако гласи креативни натпис испред једне од њих. И све је то смештено на 80.000 квадратних метара.
Житељи околних зграда су незадовољни. „Плашимо се да прођемо улицом“, каже жена која живи преко пута комплекса (представила се као Ана Викторовна). „Плашим се за ћерку. Она се касно враћа са факултета. Неколико пута су је успут салетали мигранти, а једном је умало нису силовали. Сви имају фалсификоване потврде о боравку. Поред тржног центра је нека фирма која им штампа те потврде за 200 долара по комаду“.
Заиста, са леве стране од „Дубровке“, испред неких гвоздених врата, стоји велики ред у коме чекају људи који су очигледно дошљаци. Упитах шта ту чекају, а они сви ћутке окренуше главу, али чистачица на улици у наранџастој униформи потврди речи Ане Викторовне.
У гостима је лепо и свега има, али ипак није добро
Мурад је 26. годишњи младић са дугом црном брадом. Он у објекту „Дубровке“ продаје половне мобилне телефоне. Мурад је типичан представник муслимана који се доселио у Москву. Пре шест година оставио је своје дагестанско село Чинар (1.590 км југоисточно од Москве) и кренуо братовљевим и стричевим стопама. Они заједно живе у изнајмљеној соби на северу Москве. Каже да се доселио зато што код куће нема посла, а овде 12 сати дневно стоји у тржном центру и зарађује око 40.000 рубаља месечно (693,8 долара). То је довољно да плати стан и да пошаље новац старим родитељима.
Мурад не пије, тренира борилачке вештине, комуницира само са браћом по вери, а изузетак су Рускиње за које он сматра да су „најлепше после Дагестанки“. И уз све то, жали се на живот у Москви: „Мене и моје рођаке полицајци заустављају три пута дневно да провере документе само због нашег изгледа. Опходе се са нама дрско, као са криминалцима“.
Посебно се Мураду не свиђа што у Москви има мало џамија. „То вређа све муслимане, а не само мене“, каже он. „Сада у сваком рејону има православни храм, а ми имамо само једну џамију за цео север Москве. Кад је празник огромна је гужва, загушљиво је и тесно. Човек се осећа као ован у штали. Зашто нас понижавају?“
Мека моћ
У Москви је заиста мало џамија. Има их само осам. Градске власти под притиском муслиманских верских вођа пеиродично пристају на изградњу нових џамија, али сваки пут наилазе на противљење локалног становништва и на крају одустају од те своје одлуке.
Имам Шамиљ Аљаудинов, који 19 година проповеда у меморијалној џамији на Поклоној гори (8 км од Кремља), не скрива незадовољство: „Да је све што су нам чиновници обећали у последњих 15 година испуњено, у Москви би већ било отворено 50 молитвених објеката за муслимане. То би одговарало и нама и властима јер је далеко боље да дошљаци иду у званичне џамије него да се моле по кућама и комуницирају ко зна с ким“.
Када каже „ко зна с ким“, имам очигледно има у виду терористе који врбују нове чланове. Међутим, извор из Федералне службе безбедности Русије који се састао са мном и замолио да га не именујем, сматра да су имамове речи спекулација. „Џамија ’Јардјам’ на североистоку Москве је потпуно званична, али то није нимало сметало тамошњем имаму да држи говоре у којима пружа подршку терористичкој организацији ’Хизб ут Тахрир ал Ислами’“, каже он. (Махмуд Велитов је ухапшен прошле године заједно са још четворицом муслимана које истрага оптужује да су врбовали вернике у згради џамије). „Исту ту џамију посећивао је и организатор терористичког напада у Волгограду“.
„Дигли би Москву у ваздух за 5 минута“
Посетио сам највећу московску џамију. Налази се на Проспекту Мира (3 км од Кремља), има пет спратова и укупне је површине 19.000 квадратних метара. Може да прими 10.000 људи. За њу зна сваки Московљанин, чак и онај ко нема везе са религијом, јер се сваке године ту обележава муслимански празник Курбан-бајрам и тога дана се око џамије окупи 150.000 муслимана. Они не могу да уђу у џамију и зато без дозволе власти заузимају цео Проспект Мира и околне улице молећи се директно на асфалту. То изазива велике саобраћајне гужве у целом граду и незадовољство овдашњих житеља.
Данас је у џамији обичан молитвени дан. Унутра је само неколико муслимана. На изласку покушах да поразговарам са старијим седим човеком по имену Шамиљ, али га моје питање о његовом односу према „Исламској држави“ веома увреди. „Руси немају појма шта је то Коран, због тога се ви толико плашите! Замисли да ми нисмо представници мирне религије. Ми бисмо онда целу Москву дигли у ваздух за 5 минута!“
Додуше, током 1990-их је управо тако и било. Од почетка контратерористичке операције руских власти у Чеченији (1993. године) само у Москви су извршена 32 терористичка напада у којима су погинуле 542 особе. Већина организатора и извршилаца тих напада исповедали су екстремне варијанте ислама. Учесталост терористичких напада је смањена откако је у Чеченији успостављена власт Рамзана Кадирова, који безобзирно сузбија свако испољавање сепаратизма, а од 2011. године у главном граду Русије није било експлозија. Последња бомба, која је однела 37 живота, експлодирала је 24. јануара на аеродрому „Домодедово“. Истрага сматра да су то учинили представници исламске терористичке организације „Имарат Кавказ“, пореклом из Чеченије. После тога је наступило затишје.
Агенти ФСБ-а уместо имама
Александар Гусак, потпуковник ФСБ-а у пензији, који је крајем 1990-их био на челу тајног антитерористичког одељења и још увек је у вези са колегама, објашњава затишје усрдним радом својих бивших колега и чињеницом да је за разлику од Сирије, Ирака или Авганистана верска култура муслимана који живе у Русији на вишем нивоу. „Далеко је мање верски необразованих људи који су прочитали пар поглавља из Корана и одмах, без размишљања, кренули у џихад. Код нас, ипак, живе другачији муслимани. Сви смо ми одрасли у истој земљи, у Совјетском Савезу. Немогуће је поредити, рецимо, Татаре или Дагестанце са сиријским салафитима“.
Али и ФСБ не спава. По Гусаковим речима, током последњих година је знатно проширена мрежа агената. „То је оно по чему су биле чувене совјетске обавештајне службе, тј. инфилтрирање у банде“. Као пример он наводи случај који се догодио пре две године када су испред џамије на Великој татарској улици муслимани били незадовољни због хапшења једног од сабраће осумњиченог за злочин, и са узвицима „Алаху акбар!“ напали су полицијски аутобус. „Ни имам није могао да их заустави. Ангажована је специјална јединица ОМОН, а муслимани су са своје стране почели да телефонирају својим познаницима, као што код њих то бива, и за један сат се ту окупила велика гомила људи. Ситуација је била веома напета.
Да је ОМОН применио силу нереди би могли да се прошире по граду. Али тада су посао обавили инфилтрирани агенти. Они су угушили конфликт. После тога се гомила разишла, а специјалци ОМОН-а су без проблема похапсили иницијаторе. Поједини припадници ФСБ-а намерно примају ислам да би пратили потенцијално опасне групе унутар муслиманске заједнице. И наравно, тесно сарађују са верским вођама“.
И поред тога, Гусак признаје да је вероватноћа терористичких напада ипак висока. „Много тога се не помиње у јавности да не би било панике. Углавном, ако се озбиљна терористичка група намери да изврши напад, пре или касније ће га извршити. Све док ми не победимо наше главне унутрашње проблеме, а то су мито и корупција, тако нешто је могуће. Прошле године у пролеће моје колеге су спречиле терористички напад у Москви. У једној згради у предграђу пронађен је алуминијум у праху и компоненте за прављење експлозивних направа. Свратио сам у ту зграду јер се тамо већина станова издаје без икакве регистрације. У сваком стану живи по 10-15 миграната. Чим позвониш на врата они само одшкрину врата и гурају у руке новац. Локална полиција је од тога направила себи извор додатних прихода. Добро је што смо ми стигли да одрадимо посао. А шта би било да нисмо стигли?“
