Прочитај ми чланакСамо четири мјесеца послије оснивања злочиначке творевине Независне државе Хрватске, у којој су муслимани проглашени повлашћеним народом, највиши муслимански вјерски службеници су у Сарајеву усвојили један текст којим се, с огорчењем, указало на ненормалност државе НДХ.
Само четири мјесеца послије оснивања злочиначке творевине Независне државе Хрватске, у којој су муслимани проглашени повлашћеним народом, највиши муслимански вјерски службеници су у Сарајеву усвојили један текст којим се, с огорчењем, указало на ненормалност државе НДХ.
Тај текст је био скупштински закључак муслиманских службеника Удружења илмије „Ел-Хидаје“, и донесен је 14. августа 1941. године у Сарајеву, а у њему се стање у НДХ оцјењује овим ријечима: општи неред, насиље, побуне, крвопролића, злодјела, нетрпељивост, уз тврдњу да НДХ има државни систем “који смишљено проводи сеопшти хаос”.
На основу овог документа издато је седам муслиманских Резолуција, и то у градовима: Сарајеву, Бањалуци, Мостару, Приједору, Бијељини, Требињу и Тузли, a свака од њих готово идентично осуђују свопште насиље и хаос, тражeћи од власти НДХ “сигурност живота, части, имовине и вјере грађана државе”.
Те Резолуције су и данас интересантне и фасцинантне, јер oне с тачке гледишта муслиманске елите тог времена показују какво је трагично стање било у марионетској творевини НДХ. У овом тексту ће осврт бити на двије муслиманске Резолуције: Сарајевској резолуцији донесеној 12. октобра 1941. године, и Бањалучкој резолуцији донесеној 12. новембра 1941, године.
Оваква насиља се не врше ни најгорим непријатељима
Бањалучку резолуцију, која је посебна је по много чему, потписало је 75 најугледнијих муслиманa Бањалуке, на челу с тадашњим градоначелником Хакијом Бешлагићем,. Осим њега, ту је било и неколико имама, муфтија, шеријатских судија, инжењера, професора, трговаца, чиновника, студената, мудериса, љекара и пензионера.
Скоро да не постоји сличан документ- који даје тако брутално реалан опис стања у Независној држави Хрватској, као што је Бањалучка резолуција муслиманског народа. На почетку те резолуције се стање трагедије у НДХ описује овако:
„ Још од почетка оснивања НДХ гледамо ми муслимани с највећом забринутошћу како усташе и други одговорни и неодговорни фактори чине најгрубље грешке и злочине.
Најелементарнија права човјека гажена су без икаквих скрупула. Сигурност живота и иметка, слобода вјере и савјести, престали су да важе за велики дио народа ових крајева.
Убијање свећеника и других првака без суда и пресуде, стријељање и мрцварење у гомилама, често посве невиних људи, жена па и дјеце, гоњење у масама од куће и из постеља читавих породица с роком од један до два часа за спремање, те њихово депортирање у непознате крајеве, присвајање и пљачкање њихове имовине, рушење богомоља често њиховим властитим рукама, силење на прелазак у римокатоличку вјеру – све су то чињенице које су запрепастиле сваког честитог човјека и које су на нас муслимане ових крајева дјеловале најнеугодније.
Ми нисмо никада очекивали, а камоли желили овакве методе рада и управљања у нашим крајевима. У нашој бурној прошлости ми се нисмо ни под најтежим приликама служили оваквим средствима.
Ми сматрамо да се оваква насиља не би смјела вршити ни над најгорим непријатељима. Јер, ово што се код нас ради, сумњамо да би му могли наћи примјера у повијести било кога народа.“
Сарајевска резолуција: “Ово је опћи неред који води пропасти муслимана”
У Сарајевској резолуцији, која је објављена мјесец дана прије Бањалучке, акценат се ставља на стање муслиманског народа у НДХ, које се оцјењује као тешко и констатује:
”Неће бити претјерано ако рекнемо, да у својој повијести муслимани ових крајева нису доживили тежих часова…, села се пале, становници су присиљени да бјеже и селе, сваким даном се збјегавају у веће градове без игдје ишта…
Ово нису жртве које су родољуби дужни поднијети за своју груду, него је ово опћи неред, који се све више шири и води пропасти муслимана Босне и Херцеговине. Поред свакодневних вапаја са разних страна да се овоме стане на крај, стање се не поправља, него се сваким даном погоршава и угрожава и оне крајеве, који нису до сада директно погођени истакнутим невољама. Што је још најгоре подузимани су и подузимају се од стране појединих власти такви потези, који само више изазивају оштре реaкције побуњеника.
То с тога, што су највише измјешани незаштићени муслимани са грчко-источњацима у овим крајевима, па узбуњени Срби непромишљено нападају оног, тко им је најближи… Све ово подрмава свако увјерење у сигурност и даје повода да се на темељу самога тока чињеница, а нешто можда и пропагандом неодговорних елемената, ствара у широким и неупућеним слојевима увјерење, да је ово систем, који се смишљено проводи.”
У Сарајевској резолуцији се, даље, наводи да “многи католици, свјесно, за сва недјела која су проведена у посљедње вријеме, бацају одговорност на муслимане и представљају све догађаје међусобним разрачунавањима између муслимана и грчко-источњака”.
Одлучно одбацујући таква тумачења, напомиње се да је усташка власт дио муслимана који су чинили злодјела нaоружала и давала им наређења, и каже: “Констатирамо и то, да ни они (муслимани) нису то од себе чинили, док им није дато оружје, униформа, овлашћење, а често пута и наредбе. С тога ни у ком случају за та злодјела не сносе муслимани одговорност, нити су им они инцијатори. И ми сада констатирамо да је злодјела могао чинити само олош и криминални типови, којих има у свакој заједници“.
Резолуција, затим, осуђује муслимане који су чинили насиље, и констатује “да су тако што могли учинити само неодговорни елементи и неодгојени појединци, чију љагу одбијамо од себе и од свих муслимана.”
Католици, са фесом на глави, глуме муслимане и убијају Србе
Сарајевском резолуцијом је скренута пажња на појаву да неке хрватске јединице намјерно праве злодјела над Србима глумећи муслимане, том приликом стављајући фес на главу и довикујући се муслиманским именима, те је изведен закључак: “Констатирамо и то, да су у сврху, да се одговорност за недјела обори на муслимане, израбљивани фес и муслиманска имена.”
О том феномену да хрватске јединице носе фесове, да би се изазвали и распламсали муслиманско- српски сукоби, детаљније описује Бањалучка резолуција.
Енсар Згодић, политички новинар и блогер из Сарајева, наводи тај дио Бањалучке резолуције, гдје се каже:
„Ми знамо доста примјера где су усташе приступиле клању хришћана (Срба) под фесовима на глави. То је било у Босанском Новом гдје су четири колоне усташа дошли с фесовима, удружили се с муслиманским олошем и извршили клање хришћана (Срба) у масама.
Исто се десило и у Босанској Костајници, гдје је на исти начин и за један дан поклано 826 хришћана (Срба). И у Кулен Вакуфу се то исто радило и ту се нарочито истакао Мирослав Матијевић, усташа из Врточа. Ту је поклано око 950 хришћана (Срба), што је дало повода за освету четника од 6. септембра, када је Кулен Вакуф запаљен и гдје је платило главом хиљаду и 365 муслимана, људи, жена и дјеце.
Ми знамо случајеве где су неке усташе католици ударили на хришћане (Србе) с повицима: “Удри, Мујо, држи Хасо, не дај тамо Мехо”, и слично.
Ми знамо и таквих случајева, где се (од стране Хрвата) шаптало хришћанима (Србима), како их убијамо и кољемо ми балије, да их тако истријебимо. Да смо ми хтјели тријебити и превјеравати Србе и друге, могли смо то да чинимо прије неколико стотина година, када смо имали више власти него данас и када се такав поступак могао лакше правдати него данас.“
Клање Срба “у масама у Босанском Новом”, које се спомиње у Бањалучкој резолуцији, вјероватно се односи на монструозне „августовске покоље“ 1941. године који су извршени у селима око Приједора и Босанског Новог. Тада је једна усташка бојна за 20 дана убила око 6.000 људи и жена, а међу њима 212 дјеце.
Свједоци тих времена тврде ово: “Тих дана су убијани људи на све стране, по двориштима, на кућним вратима и капијама, по баштама и на приједорској пијаци, на мосту и обалама Сане. По крвавим улицама усташе су с пјесмом пратиле колоне запрежних возила претоварене својим жртвама”.
Душанка Радишић, дјевојчица из Рудица код Босанског Новог, која је тада рањена а ипак преживјела усташки покољ, видјела је следеће: „У авлији куће Ђоке Ољаче клали су нас као овце, убијали маљем, крампом и сјекиром. Кућа и све помоћне зграде, а нарочито пространа колница, биле су испуњене лешевима. Када су мајке молиле да не убијају дјецу, усташе су чиниле супротно. Прво су клале дјецу, а онда родитеље.”
Бањалучки муслимани: Циљ НДХ је да се ми и Срби међусобно сатиремо!
Послије изазивања ражираног сукоба Срба и муслимана од стране власти НДХ, Бањалучка резолуција прави осврт на даља дејства усташке власти у овом сегменту текста:
”Изазвавши овако тежак сукоб између нас муслимана и хришћана (Срба), позвани смо као војници да тај устанак угушимо и да тако убијамо Србе и они нас, па да се тако међусобно сатиремо и истребљујемо не знајући када ће то престати ни каквим ће посљедицама уродити.
Тако је та борба, коју ми нисмо изазвали, узела толико маха, да су многа наша села попаљена и опљачкана, а њихови становници: људи, жене и дјеца лутају голи и боси, гладни и жедни тражећи помоћи и заштиту од позваних и непозваних, бјежећи у наше градове, који су их препуни и гдје им се помоћ тешко може указати.
Заштита нашег свијета у селима је посве недовољна, особито у оним крајевима коју су пали под италијанску окупацију. Тамо италијанска војска мирно посматра како горе муслиманска села, као што је то било ових дана по селима кључког, петровачког и санског котара.
И што је најгоре, виновници ових нереда (Хрвати) се повлаче у позадину парадирајући у униформама, забављени добрим дијелом око пљачке српске и јеврејске имовине. То најбоље видимо овдје у Бањалуци, гдје је с имовином исељених и избјеглих Срба и Јевреја направљен извор пљачке и богатства појединаца, њихових обитељи и пријатеља.
Одбијамо с презиром подметање да се ми желимо дочепати туђе имовине. Ми се овим прикључујемо свакој нашој акцији, која иде за истим циљевима, а нарочито акцији сарајевских муслимана од 12. октобра 1941. године. “
У Бањалучкој резолуцији се прави осврт и на испаде усташа према муслиманима, и наводи:
“Један дио усташке војске, и то не само дивљих него и редовних, вршио је тешке испаде и нападе не само према хришћанима (Србима) него и према муслиманима, па је изазвао и у нашим редовима запрепашћење.
Случај с грозним убиством хоџе Едхема еф. Хоџића овдје у Бањалуци, усред болничке авлије и у по дана, страшан је примјер разузданости од стране усташе Јосипа Бабића. И што је најжалосније, не зна се ни данас да ли је злочинац уопће ухапшен, а камо ли кажњен егземпларно, како је то тражило и тражи сво бањалучко и остало муслиманско становништво.“
Покрштавање узима маха – Све подсјећа на шпанску инквизицију!
Сарајевска резолуција прави осврт и на нетрпељивост власти НДХ према исламу, и каже:
”У оваквим тешким приликама појављује се и нетрпељивост према исламу од неких католика. То се одражава у писању, у приватним и јавним говорима и неједнаком поступку према католичкој и исламској вјери. То се све појављује поред разних изјава са највиших мјеста, у којима се говори о једнакости и равноправности обију вјера.”
Бањалучка резолуција је много оштрија по питању вјерске нетолеранције и злочина на вјерској основи у НДХ, и наводи примјере:
”Резултати овакве политике (ако се уопште ови поступци могу назвати тим именом) управо су грозни, што би могао очекивати сваки паметан човјек. Вјерска сношљивост, која је била на висини у Босни и Херцеговини и поред вјерске подвојености, страховито се срозала.
Увреде и изазивања узимала су често таквог маха и према нама муслиманима, да нас силе на озбиљно размишљање. Један дио католичких свећеника сматра да је дошао његов час и он га без скрупула искориштава.
Пропаганда за покрштавањем је узела таквог маха да потсјећа на шпанску инквизицију. Под њеним притиском и уз толерирање јавних органа извршена су покатоличавања хришћана (Срба) у масама.
И тако су они (Срби) којима се до тада порицала свака грађанска вриједност и национална сродност, постали грађански пуноправни само зато што су формално примили католичку вјеру.
Равноправност ислама, често истицана у написима и изјавама, доводи се у питање у животу и пракси. Често се чују и погрдне пјесме од стране усташа- католика, које вријеђају осјећај муслимана и прориче им се иста судбина као и хришћана (Срба).”
Павелић: Програма се не одричемо, макар сарајевским улицама крв потекла
Текст Сарајавске резолуције написао је водећи бошњачки интелектуалац тог времена Мехмед еф. Ханџић (истакнути алим) у сарадњи са Касимом еф. Добрачом (предсједником Ел- Хидаје), и та резолуција је на основу текста „Ел Хидаје“ усвојена у Сарајеву 12. октобра 1941.г. на Великом народном скупу. Ту резолуцију је потписало 108 највиђенијих грађана Сарајева, међу којима и представници свих тијела Исламске вјерске заједнице, „Ел Хидаје“, као и многобројних муслиманских друштава.
У Сарaјевској резолуцији су донесене следећи захтијеви према властима НДХ:
– Да се заведе стварна сигурност живота, части, имовине и вјере за све грађане у држави без ма каквих разлика; те да се убудуће не дозволи да се подузимају ма какве акције, које ће по својој нарави изазивати побуне и крвопролића у народу;
– Да се позову на судску одговорност сви стварни кривци, који су починили ма какво насиље или злодјело, без разлике којој вјери припадали; те да се најстрожије казне према закону, као и они, који су оваква злодјела наређивали или за њих дали могућност, те да се онемогући свака вјерска нетрпељивост и да се најстрожије казне они, који у овом погледу направе какав било доказан изгред;
Бошњачки публициста Јусуф Трбић говори о томе шта је потом било: “Резолуција је предата министру др Јоси Думанџићу, који се тада затекао у Сарајеву, а затим је умножена, подијељена народу и одаслана широм Југославије.
Реакције усташке власти биле су жестоке. Др Јосо Думанџић је покушао пријетњама да застраши потписнике, али није у томе успио. Павелић је запријетио да ће прије потећи крв сарајевским улицама, него што ће се усташка влада одрећи свог програма.
Интервенисао је и Павелићев повјереник Џафер Куленовић, као и Јуре Францетић, усташки повјереник за Сарајево, који је запријетио да ће све потписнике послати у логор.
Иницијаторе и организаторе потписивања Сарајевске резолуције су нове власти после Другог светског рата прогласиле народним издајницима.”
Узалудно куцање на врата НДХ- најгоре државе у историји народа
Према подацима Њемачког министарства иностраних послова, у НДХ је на почетку рата живјело 6.043.000 становника, од чега 3.069.000 (50,78%) Хрвата, 1.847.000 (30,56%) Срба, 717.000, (11,86%) муслимана, 410.000 (6,8%) припадника других народа, међу којима и 100.000 Њемаца.
Усташка власт у Загребу је имала за циљ да свим средствима смањи бројност српског и муслиманског народа у тој монструозној држави. Очигледно је било да је, по њиховој процијени, био недопустиво мали проценат Хрвата и католика у НДХ, тек нешто више од половине становништва. Подстицањем омразе и међусобног уништавања Срба и муслимана, не само да је усташка власт добијала на расту удјела хрватског становништва, већ се тиме чувало хрватско и католичко становништво од очекиваних одмазди устаника, чија се јарост (свим начинима којe je власт НДХ могла измислити)- преусмјеравала према муслиманима.
Муслиманске резолуције 1941, године су истовремено биле вапај и глас разума, а уједно показале да је муслиманска елита тог времена до танчина „прочитала“ подмуклу игру усташке власти. Дакако, захтијеви, који су резолуцијама постављени властима НДХ, су били узалудно куцање на затворена врата најгоре државе која је икада постојала на Балкану.
Ако би се крик очаја из тих резолуција требао сажети у пар реченица које сублимирају све, то би биле реченице из Бањалучке резолуције, гдје се каже: ”Ми сматрамо да се оваква насиља не би смјела вршити ни над најгорим непријатељима. Јер, ово што се код нас ради, сумњамо да би му могли наћи примјера у повијести било кога народа.“
