Прочитај ми чланакТекст посвећујем истини о Вуковару поводом 18.11 – годишњице завршетка активних борбених дејстава у граду Вуковару, односно годишњице ослобођења мог родног вољеног града Вуковара, 18.11.1991. као сведок, учесник и невина жртва наметнутог Хрватског терора и грађанског рата у Вуковару. Слава Српском Вуковару! Слава палим и живим херојима Вуковара!
„Грађани у Србији НЕ ЗНАЈУ да је 1991. град Вуковар био организовано систематски блокиран од стране многих наоружаних Хрвата – припадника ЗНГ, МУПа, ХОС, многих страних плаћеника организованих од стране ХДЗ Фрање Туђмана и ХДЗ политичко-војне машинерије Шекса, Шушака, официра пребега из ЈНА, хрватске емиграције. Извршена је БРУТАЛНА ОКУПАЦИЈА ВУКОВАРА блокадом Гарнизона ЈНА, целог Вуковара и многих околних места, посебно села насељених Србима.
Блокада-ОКУПАЦИЈА Града Вуковара вршена је постепено, врло систематски, постављањем више од 34 бункера по улицама Вуковара и Борова, постављањем минских поља, блокадом од стране наоружаних Хрвата, мештана Вуковара али и многих Хрвата придошлих из целе Хрватске… тихо, ноћу, готово тајно…
Прва војно-паравојна јединица у западном Срему, Вуковару и Барањи формирана је у месту Богдановци, у непосредној близини Вуковара (6-7км) када је 10-15 марта 1991 без оправданог разлога формирана прва борбена наоружана јединица ЗНГе од око 1.500 одлично наоружаних Хрвата…
Политички терор, онемогућавање свих основних људских, националних, верских, радних, социјалних и других права и слобода вршен је БЕЗ РАЗЛОГА над нама Србима, грађанима, мештанима, систематским наоружавањем многих Хрвата, цивила, грађана Вуковара, наших комшија, без и једног оправданог разлога и повода. Почели су да плански минирају многе куће и привредне објекте само Србима, још 15.04.1991. Уследила је серија од 20 и више стравичних ноћних експлозија, током минирања кућа и привредних објеката у власништву Срба и Р. Србије.
Миниране су угоститељски објекти, нове куће, све трафике Борбе и Политике и други објекти. Минирани су ресторани „Крајишник” 15. априла 1991, „Сарајка“ и ”Туфо“ 3. маја, „Брдо“ 6. маја, „Мали рај“ 28. јуна, „Попај“ 2. јула, „Точак“ 21. јула, „Чокот“ 24. јула, „Шид“ 30. јула. Минирани су киосци београдске Борбе и Политике… У суштини био је на делу организовани државни тероризам, организован по налогу екстремних Хрвата националиста, по налогу Фрање Туђмана, Гојка Шушка а у Вуковару налоге су спроводили најекстремнији Хрвати националисти, припадници ХДЗ-а: злогласни господар живота и смрти Томислав Мерчеп, Благо Задро. У томе су им помагале страначке колеге: Јуре Марушић, Мартин Сабљић, Комшић, Марко Филковић и др.
Први Србин убијен је у оближњем месту Бршадин. То је био Стево Ињић, убијен од стране Хрвата, комшије Мије Гелечара 01.05.1991. затим су у тајним ликвидацјама ликвидирани многи други Срби, грађани, цивили: Симо Поњевић, угледни привредник Јован Јаковљевић, Миодраг Нађ, Жељко Пајић, Саво Дамњановић, Младен Мркић и многи други Срби. Многи Срби су тада нестали, мучени, убијени, стрељани или бачени у Дунав… Убијено је тада, током пролећа, лета и јесени 1991. између 120 и 200 Срба…
Гарнизон ЈНА је био опкољен и наоружани Хрвати пуцали су и на насеља претежно насељених Србима.. Цело то време, током пролећа, лета и јесени НИ ЈЕДНА КУЋА НИ ЈЕДНОГ ХРВАТА у граду Вуковару није НИ ОГРЕБАНА, ни такнута од стране Срба, грађана Вуковара а у личном оборачуну убијена су само два наоружана Хрвата од стране Србина Слободана Јуришића, кога су двојица наоружаних припадника ЗНГ дошли одведу. Том приликом дошло је до оружаног обрачуна. Иако тешко рањен два пута у руку и у прса, С. Јуришић је убио наоружане Хрвате Фрању Катића и Дамира Ивановиће-Дампоњу, што је јединствен случај погибије Хрвата грађана Вуковара, пре званичног очетка рата у Вуковару 25.08. односно 14.09.1991.
Током пролећа, лета и јесени, до војне мобилизације, у Вуковару није постојала ни једна организована група Срба која би некога угрожавала. Међутим, сав тај хрватски терор у Вуковару и околним местима и блокада Вуковара, довели су до отвореног грађанског рата када су моторизоване јединице ЈНА дошле да изврше деблокаду опкољеног гарнизона ЈНА, појединих насеља, града Вуковара…
Нико од стране Хрвата није одговарао за многе доказане злочине над Србима, иако су се многи наоружани Хрвати предали јединицама ЈНА, добровољцима и здруженим јединицама Српске ТО. Многима је, после спроведеног истражног и доказног поступка, у Р. Србији суђено на Војном Суду у Београду, изречене су правоснажне судске пресуде за многа тешка кривична дела, злочине и ратне злочине извршене над Србима, цивилима пре и током рата војницима ЈНа али СВИ СУ ОНИ ПУШТЕНИ НА СЛОБОДУ на иницијативу Милана Панића, после тзв. Будимпештанског споразума 1992.
Злочини и ратни злочини не застаревају. Зашто Србија и правосуђе Србије ћути? Зашто?!
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
