Прочитај ми чланакПолитичари СПД-а, Зелених и Левице траже да на изборима за Бундестаг могу да гласају млади од 16. године.
Историчари знају: изградња демократије одувек је била и борба за старосну доб бирача, пише Дојче веле.
„Сва моћ државе долази од народа“, пише у члану 20 Основног закона који је немачки устав. За то су кључни избори. Али, ко заправо сме да гласа? Старосна доб гласача је фактор политичке моц́и око које су се у историји одувек водиле борбе.
Политиколог Арнт Лајнингер са Слободног универзитета у Берлину, коаутор студије „Избори са 16?“ фондације Ото Бренер, за ДW каже: „Ко сме да гласа (…) је кључно питање демократије. О томе се преговара и доноси одлука увек изнова кроз историју.“
Баш као што се некада водила борба за право гласа жена, захтев је сада „пре свега да се права гласа прошири на младе људе (…), али и на оне који немају држављанство“.
Право гласа тек са 25 година – и то само за мушкарце
Када је 1871. основан немачки Рајх, универзално бирачко право је вец́ постојало, али само за нешто мање од 20 процената укупног становништва. Пре свега, жене нису имале право гласа, а мушкарци тек са 25 година. Будуц́и да је у то време трец́ина становништва била млађа од 15 година, а очекивани животни век нижи од 40 година, велики део (мушког) становништва био је искључен из овог одлучујуц́ег политичког процеса.
Тек је Вајмарски царски устав из 1919. донео значајна побољшања. Уведено је право гласа за жене и старосна доб активног бирачког права смањена за пет година – на 20. Већ само снижавање старосне доби омогућило је милионима Немаца да гласају.
Узгред, историја показује да се старост гласача није увек снижавала. Након Другог светског рата, старосна граница за право гласа поново је повец́ана за једну годину – на 21. А ко је желео да буде изабран за посланика у Бундестагу, све до 1970. морао је да сачека свој 25. рођендан.
„Усудимо се на више демократије“ – 18 година
Социјалдемократе се залажу за смањење старосне доби на 16 година и позивају се на Вилија Бранта који је 1969. свој мандат канцелара започео слоганом „Усудимо се на више демократије“. Али није само његов СПД тада хтео да се гласачко доба снизи на 18 година, већ коалициони партнер ЦДУ. Тако је 1970. једногалсно промењен Основни закон.
Минимална старост за пасивно право гласа, измењена је индиректно: 1970. је повезана са пунолетством, тада 21 година. Пет година касније, пунолетство је снижено на 18 година, тако да се минимална доб за активно и пасивно гласачко право од тада подудара.
Скоро пет милиона људи са 18 и 19 година могло је први пут да гласа на савезним изборима 1972. Рекордна излазност од 91,1 посто дала је право онима који су се надали ће промена имати мобилишући ефекат.
Активно и пасивно право гласа на савезном нивоу и даље се стиче са 18 година. Неке савезне земље и многе комуне додатно су снизиле старосну доб за бираче. Прва је била Доња Саксонија која 1995. гласачку доб на локалним изборима смањила на 16 година. Следиле су друге земље. Бремен је 2009. смањио гласачку доб за изборе за покрајински парламент на 16, а затим су то учиниле и многе друге савезне покрајине.
Ради се о интересу партијa
Чињеница да пре свега СПД, Зелени и Левица сада позивају да се старосна доб за савезне изборе спусти на 16, има мало везе са жељом за напретком баш као што то није било у време Бранта или Бизмарка.
„Питања права гласа увек су питања моц́и“, каже истраживач демократије Роберт Веркамп из Бертелсманове фондације из ДW. Странке се воде „према очекиваном сопственом интересу“.
Стога се за снижавање бирачког доба залажу странке „који би од тога на изборима вероватно имали користи. Против тога је пре свега Унија, за коју најмлађа старосна група тренутно гласа испод просека“. Веркамп, међутим, сматра да је неизвесна калкулација да ц́е пре свега Зелени, СПД и Левица имати користи од гласова младих бирача. Гласачко понашање млађе генерације је „променљиво“.
Али, да ли се млади уопште занимају за политику? Арнт Лајнингер цитира најновију студију Шел-а (2019), према којој се политички интерес младих „даље стабилизовао“: осам одсто младих себе види као веома заинтересоване, а 33 одсто као заинтересоване за политику. У сваком случају, то је значајно више од резултата из 2002, 2006, и 2010. године.
Истраживач демократије Роберт Веркамп потврђује пораст политичког интересовања и додаје да се оно кроз право гласа може и повећати. „Гласање не само да претпоставља интересовање за политику, већ га и ствара.“
Мало младих гласача, мало утицаја
Вратимо се утицају младих гласача на политику. У Немачкој је 1871. било много младих и мало старих људи. Да су у то време млади имали право гласа са 16 уместо 25 година, значајно би променили политички пејзаж. Данас у Немачкој има многи старих и мало младих људи.
Млади од 16 и 17 година који имају право гласа, значили би само додатних милион и по гласача. За поређење: На савезним изборима 2017. могло је да гласа готово 13 милиона људи старијих од 70 година. Утицај младих би дакле био ограничен.
Што се тиче перспектива гласачког права са 16 година, Роберт Веркамп се нада да ће поновити ситуација из 1970. „Вец́ина бирача је тада, баш као што је то и сада случај, одбијала да се снизи старосно доба гласача. Али прихватање је уследило брзо после политичке одлуке. Неколико година касније, гласање са 18 година је широко прихвац́ено.“
Једино што сада недостаје је „храброст политичких актера да с тим крену. 70-их су странке имале снаге и добро су пошле. То би требало да буде узор данашњим доносиоцима одлука у странкама“, каже Веркамп.
