За будућност ове ратом разорене и напаћене земље, битно је да се не спомиње (и спроводи у дело) мајоризација на рачун интереса српског и хрватског народа, те да се „цементира“ институција председништва БиХ. Јер Босна и Херцеговина је држава три народа и два ентитета, свидело се то некоме или не.

Да ли 20 година после Дејтонског споразума, у прилично изазовном глобалном и регионалном окружењу, етнички и економски подељена Босна и Херцеговина, ипак креће напред на путу ка „нормалности“, ка новој будућности?

Изетбеговић то види кроз решавање пресуде у предмету „Сејдић – Финци“ и кроз уједињење жупанија, како би се њихов број смањио на три до четири.

Ипак та изјава прошла је прилично незапажено у сарајевским (бошњачким) медијима, јер то представља тотални заокрет у досадашњој бошњачкој националној политици. Посебно је интересантно како је Изетбеговић завршио своје излагање у Бриселу:

„Нитко ништа и никоме неће моћи наметнути у БиХ и све што се буде догађало морат ће бити плод интереса и договора три конститутивна народа, али и међународне заједнице која себи не може допустити понављање ратних разарања на тлу Еуропе“.

Затим је додао:

„Важно је препознати стварне интересе и раздвојити их од укоријењених националних заблуда.“

Дакле по први пут лидер најбројнијег (али не и већинског) народа у БиХ не говори о наметању своје воље другим конститутивним народима у БиХ.

Ова Изетбеговићева изјава наговештава радикални заокрет или еволуцију у политици водеће бошњачке странке (СДА) у гледању на питање преуређења БиХ и решавања националних питања кроз административно-територијално преуређење Федерације БиХ.

Подсетимо, све до јуче СДА била је истрајна у концепту да не само Федерација БиХ, већ и Босну и Херцеговину у целини треба бити организована кроз четири до пет мултиетничких економских регија, при чему би примарни критеријум за одређивање територије регија били економски, географски, тржишни, а не никако етнички.

Изетбеговићева изјава о смањењу броја жупанија, кроз њихово уједињење са десет на три-четири, могуће је посматрати као неку врсту компромисног предлога између досадашњег концепта његове, али и већине других бошњачких странака и оног што траже странке окупљене око Хрватског Народног Сабора БиХ – федералну јединицу, са територијалним дисконтинуитетом која би укључивала већински хрватска подручја у БиХ.

Жеља босанских Хрвата је позната. Потребно је усвојити модел који би им осигурао да могу бирати своје представнике за члана Председништва и Дом народа, те на тај начин елиминисати могућност прегласавања најмалољуднијег народа.

Треба подсетити да су Бошњаци перманентно бирали Хрватског члана председништва, као и представнике у Дому народа Федерације БиХ.

Став Републике Српске је јасан. Шта год представља договор два народа у Федерацији БиХ, а не задире у унутрашње уређење и границе РС је добродошло, односно прихватљиво је. Ранији став лидера босанских Срба је да Републику Српску у садашњим границама које нико не сме дотаћи, као и да је прихватљива подела Федерације БиХ на две јединице – од којих би се једна звала Босна и била би бошњачка, а друга Херцег Босна и била би хрватска.

Како до одрживог решења?

Како су Бошњаци алергични на само помињање „трећег ентитета“, мора се посегнути за алтернативним решењима.

Један од могућих начина редукције броја жупанија уједињењем је спајање већински хрватских у једну, а већински бошњачких у другу жупанију односно кантон, док би трећа жупанија била по националној структури становништва мешовита.

Њом би заједнички управљали Хрвати и Бошњаци.

Други концепт је (уз обавезно одбацивање заговарања трећег ентитета), односно претворено у нови организацију Федерације по систему “2 плус 2”.

То би значило успостављање две жупаније које би биле заокружене целине под контролом Бошњака, а две под контролом Хрвата.

Како би оне изгледале и коју би територију обухватале још се не саопштава.

Истина, Изетбеговић се ограђује тврдњом да не долазе у обзир нити ће пристати на етнички чисте жупаније и утисак је да је управо то намењено домаћој (Бошњачкој) јавности.

Укидање шест жупанија и њихово прекомпоновање у четири “мега жупаније” извело би се с објашњењем да се ради о неопходном смањењу садашње гломазне и скупе јавне управе и администрације, односно поједностављења унутрашње организације Федерације.

Главни недостатак оваквог концепта било би незадовољство појединих већински хрватски, односно, већински бошњачких општина, које би се нашле у кантонима у којима становништво те општине није већинско становништво кантона којем би припале.

Но и сада имамо ситуацију где је један или други народ мањински у односу на кантон у којем живи.

Те страхове могуће је отклонити примењујући начело реципроцитета у такозваној позитивној дискриминацији.

То је могуће известу кроз законско осигурање минималних националних квота у жупанијским скупштинама и владама, осигурањем додатних посебних права за мањинске конститутивне народе – као што су право на образовање по једном или другом националном наставном програму, финансирање националних културних пројеката и институција и слично.

Оно што је основна новина и суштина је да БиХ добија такозвану Хрватску изборну јединицу.

За будућност ове ратом разорене и напаћене земље, битно је да се не спомиње (и спроводи у дело) мајоризација против интереса српског и хрватског народа, те да се „цементира“ институција председништва БиХ

Тако више никада никоме не би могло да падне на памет да намеће решење „један човек – један глас“. Јер Босна и Херцеговина је држава три народа и два ентитета, свидело се то некоме или не.

Извор: Србин.инфо – др Милош Здравковић

Ознаке: БиХ, Милош Здравковић, Република Српска, Федерација БиХ, Хрвати