Прочитај ми чланакНа око стотинак километара од Београда налази се село Струганик, родно место Живојина Мишића, легендарног српског војсковође. Ово је идеално место за породични излет, посебно за оне који желе да споје путовање прелепом природом и науче нешто о историји.
Фото: Недељник – Родна кућа Живојина Мишића у Струганику
На око стотинак километара од Београда налази се село Струганик, родно место Живојина Мишића, легендарног српског војсковође. Ово је идеално место за породични излет, посебно за оне који желе да споје путовање прелепом природом и науче нешто о историји.
Припремајући се за пут на интернету сам углавном наилазио на савете који објашњавају како најбезбедније стићи до Струганика. Сви савети су указивали да је пут очајан, предлагали су да аутомобил треба паркирати чим се скрене са главног пута, па неколико километара ићи пешице јер је тако најбезбедније, један дневни лист под насловом „Пут до куће војводе Живојина Мишића као за Камел трофи“ наводи да је готово немогуће доћи до куће славног Војводе…
Ови текстови ме нису поколебали у намери.
Долазимо до те спорне деонице пута и на моје велико изненађење ту више нема ничег спорног. Сада до родне куће Живојина Мишића води нов пут, уистину у појединим деоницама је сужен на ширину једне траке, и готово је немогуће мимоићи се са другим возилом, али како ће се испоставити о томе не треба бринути.
Испред куће долазимо у 14:30 сати, иако је децембар, време је суво и не тако хладно. Међутим на паркингу нема ниједног аутомобила. Прилазим капији која је затворена и видим да око куће нема живе душе.
Капија је ипак отворена, може се ући у двориште, али не и у кућу. Наилазим на парче папира на коме је написан број телефона Миодрага Мишића и цена карте од 120 динара.
Никада ми неће бити јасно зашто у Србији за Музеје и културне институције одређују цене карата које су нереалне и испод сваког просека? Нити ће због тога народ похрлити у музеје, а далеко од тога да са оваквом ценом карте музеј може да се одржава или улаже у поставку.
Позивам број телефона и после неколико тренутака јавља ми се Миодраг, ословљавам га са „господине Мишићу“, некако на тај начин све има симболике, кажу да у Струганику има четрнаест кућа Мишића. Добијам информацију да је меморијална кућа затворена током зимског периода, тј. да ради од марта до новембра.
Миодраг се љубазно понудио да би он дошао да откључа кућу али неко мора доћи по њега. Нажалост нисам био у могућности да одем по њега (мали аутомобил и двоје деце са седиштима), па сам тако био ускраћен и да уђем у кућу Живојина Мишића.
Остајемо тако буквално на прагу куће великог Живојина Мишића.
Ипак, шетам по дворишту са спознајом да ходам истом земљом којом и Живојин Мишић, присећам се делова из његових мемоара и покушавам да замислим како је изгледао живот у овој кући пре више од стопедесет година.
Како немамо кустоса, преузимам његову улогу. Објашњавам породици да се Живојин Мишић није родио у овој кући већ на ливади у близини Струганика.
У својим мемоарима „Моје успомене“ Живојин Мишић пише: „Чим отпочне мужа стоке, домаћица којој је рад да буде планика сели се у колибу. Она с чобанима музе стоку, справља сир и кајмак и издаје мрс редари дома за исхрану укућана и реденика… године 1855. моја мајка је била планика и отуда моје рођење у ливади – близу колибе“
Живојин Мишић био је тринаесто дете Радована и Анђелије Мишић, његова породица се бавила пољопривредом и сточарством као уосталом сви из Струганика.
Објашњавам сину који има седам година да је у његовим годинама славни Војвода Живојин Мишић чувао козе и водио волове и да је то био врло тежак посао за дете његових година.
Знао би касније Војвода Мишић пола у шали, а пола у збиљи да каже како су му највеће муке у животу биле када је као дечак чувао козе:
„Ко није чувао козе тај не може ни замислити шта су то јади и невоље.“
Писао је у својим мемоарима како су козе најпрепреденије животиње које знају да осете купус на удаљености и до четири километра, онда само чекају погодну прилику која би се указала оног тренутка када пастир придрема и онда јуриш на купус.
Ово је смешно мом сину, не схвата то као проблем. Козе данас деца из града виде у зоолошком врту или неком салашу, не схвата како би та слатка животињица могла правити некоме проблеме.
Стојимо тако пред кућом из које се мали Живојин са десет година отиснуо у свет, прво у Рибницу, Крагујевац, Београд… па у историју где ће заувек остати.
Учествовао је у шест ратова које је Србија водила, од Првог српско-турског рата до Првог светског рата. Како у рату, тако и у животу Живојин Мишић је у свим победама и поразима остао свој. Доследан својим уверењима и својим убеђењима.
Због свог уверења успео је да оствари једну од највећих српских победа у Колубарској бици. Помогло му је, многи кажу, познавање терена, али првенствено познавање српског народа. Знао је да војску треба сабрати, одморити и нахранити. Он је за најкраће време, од једне деморалисане војничке масе поново обновио чврсте борбене јединице способне за највеће подвиге
Међутим, изгледа да је најтеже било убедити надређене у оправданост Мишићевих потеза. Пре издавања команде за повлачење српске војске, Мишић се више од два сата расправљао телефоном са начелником Штаба Врховне команде Војводом Путником.,
У једном тренутку је Мишић прво нешто опсовао (историја не памти детаље) а затим рекао:
„Нећу у овом часу никога да слушам када радим посао за који носим одговорност. Наредио сам повлачење и остајем при том. Дајте команду коме хоћете али докле ја командујем армијом има да буде како ја мислим да је најбоље за ову земљу.“
И испало је најбоље! Српска војска је успела да из повлачења крене у силовит напад и протера Аустроугаре назад на њихову територију.
Након ратова Војвода Живојин Мишић иако болестан прихватио се дужности наченика генералштаба новоформиране државе и војске. Остаће и ту упамћена његова доследност. Једнога дана врховни командант регент Александар свратио је у његову канцеларију која се тада налазила у згради Војне академије и затражио је да му војвода Мишић одмах саопшти детаљне податке о некој мало важној ствари. У извесној мери изненађен, војвода је позвао свог ађутанта и дао му налог да пронађе потребни податак у архиви. Ова Мишићева одлука изненадила је регента, па је он сав црвен од стида у лицу узвикнуо:
– Па зар ви о томе не знате?”
Војвода је одговорио:
– То је таква капларска ситница да ја њу не само да не могу него и не треба да памтим.
Изузетно увређен регент Александар је почео да виче:
– Зар је то ситница кад ја тражим!?
Мишић је наставио:
– Ма ко да је тражи то је ситница, и ја то не знам.
Регент Александар је павши у ватру просиктао:
– Не знате! А шта ви знате? Ви ништа не знате! Ништа!
Војвода Мишић је зачуђено, али опет у свом стилу одговорио:
– Ја ништа не знам? Па зар ви то тек сада видите, после Мионице и после Сувоборске и Колубарске битке, после Битоља и Кајмакчалана, после Доброг Поља и заробљавања маршала Макензена и после Словеније. Види се колико сте ви видовит када тек сада запажете да ја ништа не знам. Чудим се и не могу довољно да се начудим што ме још држите и трпите на овом месту. Постарајте се да за ово место нађете погодније лице које више зна, а ја онако мислим да ми овде више није место.
Такав је био велики Војвода Живојин Мишић.
Данас све мање о њему знамо. Да ли ћемо имати некада неког новог Мишића, велико питање.
Велико је било и питање да ли официри а посебно питомци Војне академије долазе у обилазак родне куће Живојина Мишића и колико знају о њему. Поставио сам га Миодрагу Мишићу, бившем кустоса и домаћину меморијалне куће у Струганику .
Одговор је био кратак, јасан и разочаравајући:
– Не долазе. Долазе само војници из Ваљева и генерали када су неке свечаности у питању.
Зато драги пријатељи који поштујете традицију и историју, будите у својој кући кустоси својој својој деци баш као што сам ја био својој приликом обиласка родне куће Војводе Живојина Мишића.
Изгледа да је то једини начин да не заборавимо праве вредности, ко смо и шта смо.
А заборавом нестаћемо и ми сами…
