Прочитај ми чланакПотребна нам је национална стратегија и национални оквир. Задатак матице је да штити све Србе широм граница и да покуша да их врати старим коренима и по могућности вери… зашто да не.
Потребна нам је национална стратегија и национални оквир
Потребна нам је национална стратегија и национални оквир. Задатак матице је да штити све Србе широм граница и да покуша да их врати старим коренима и по могућности вери… зашто да не.
Ђорђе Бојанић, проф. историје и уредник сајта Српака историја
Можда би било добро да се угледамо на Јевреје и њихов национални оквир… њихов ЗИД ПЛАЧА (Холокауст) треба узети као пример за стварање српског “браника” зар Јасеновац није наш ЗИД ПЛАЧА… све док немамо МАУЗОЛЕЈ за све страдале Србе, не можемо напред, такве нас неће ни Европа. А зашто га немамо?
Територија БиХ препуна је српских стратишта из Другог светског рата за која, све до уназад две деценије, готово нико није ни знао, као и за много тога… кривца не треба тражити у комунизму, Титу, титовим марионетама и гњидама… већ у нама самима, ми смо трпели национално, родољубиво и православно угњетавање и спутавање… зарад социјалног мира.
Као пример мог чуђења је и маузолеј на острву Видо, које је највећа гробница Срба страдалих у Првом светском рату, и данас се тамо може видети хрватска шаховница, као реликт југословенства, иако су тамо сахрањени искључиво Срби… они Срби који су се борили баш против тих хрвата коњушара… југословена. Зар то није тужно?
На пример, колико нас зна да је на Јиндриховицама страдало 7.100 Срба у Великом рату, одговор је врло мали број Срба. Колико нас зна за бугарске бајонете, дуго се у школама није спомињао Топлички устанак, шта се десило са нашим инвалидима из Великог рата, како су окончале живот поједине војводе из Великог рата? … а Другом светском рату и да не спомињем. Ово су само нека болна питања.
У 20 веку србима је било битније братство и јединство од родољубља, што се показало као велика грешка. Једна од већих је она из 1918. и стварања вештачке творевине КСХС и 1929. Краљевине Југославије. Да није било те 1918. не би било ни аустроугарског каплара.
Шта се то десило са Србима 1941. год, тада смо олко кренули за тућим интересима, чудно је и да је тада мало људи говорило да је то изазивање најјаче војске света и да је пораз неминован. Упркос свим сазнањима о неспремности Хрвата и свих мањина да се боре, о застарелости војне стратегије и технике, неоствареној мобилизацији, ипак веровало се у митску и ирационалну представу о српском војнику, непобедивом кад брани своју отаџбину. И шта се десило после јуначких урлика и парола “Боље рат него пакт“ и “Боље гроб него роб“ да ли су тако Срби повратио своје “назови“ достојанство и почели исписивати нове странице савремене историје које ће се показати као доста лоше за наш народ… а те пароле су нас одвеле право у грађански рат. Ми ни данас не разумемо залагање Милана Недића и његову визију спасења Српства.
Што је најгоре ми из тог грађанског лудила, опчињени комунизмом и оним човеком који нас је држао на нишану на Церу и Колубари, крећемо у нову будућност и суноврат који ће се десити након 10 година од маршалове смрти… од ових последица ми ни данас не можемо да се опоравимо, али се радо сећамо, делимично лагодног живота, а последица нисмо ни свесни.
Као да смо били зачарани, опчињени, замађијани, не можемо се отрести југословенске авети. Она нас све више стеже, хоће да нас удави, а ми молимо да нас не напушта… и желимо да нам се врати.
Mи Срби смо се баш својом победом одрекли права да будемо слободни и поразили сами себе. Уместо да створимо своју српску државу, створили смо Југославију и постали окупатори и робови у рођеној земљи.
Док сву ову проблематику не схватимо и разумемо ми нећемо моћи даље… образовање мора да прихвати овај изазов, изазов чињеница и истине. Морамо се изнова едуковати, многе ствари су прошле поред нас, нисмо их разумели, нису нам биле тада битне… сада је време да сазнамо истину, као и оне ствари које су биле на историјском сметлишту као небитне.
Зар није понизно темељити нашу историју од Немањића и Константина Порфирогенита… шта је било пре њих… где су били Срби? Питам се да ли треба дозволити албанцима да тврде да потичу од Илира, а доказа нигде… где су деманти, а до скоро смо то потврђивали ми сами у уџбенику за 6. разред.
Зашто не разјаснимо ко су бошњаци, ко су Срби католици и шта се са њима десило… то су битне ствари које морају бити јасне и свима доступне. Морамо разјаснити темељно шта се то десило са Србима у Хрватској, Босни, Македонији, Црној Гори… ми као матица морамо имати стратегију како те србе вратити коренима… свакако та стратегија мора дуго да траје, можда и цео век, али морамо је имати.
Сетимо се, за време Другог светског рата у Србији је било подела… партизани, четници, недићевци, љотићевци (све сами СРБИ)… после рата југословени… а надам се сад само СРБИ… па ваљда смо нешто научили… нећемо се ваљда опет делити… а истину морамо знати и из ње нешто научити… грешили смо и испаштали… једино шта нам је остало је да будемо јединствени и искрени… праштајмо на сопственим грешкама, СРБИ смо !!!
Зашто о погрому Јевреја зна цео свет (и треба да зна, то је за пример), о ономе што се дешавало у Јасеновцу не зна скоро нико. Одговорност је наша. Јасеновац је за Србе оно што је за Јевреје Аушвиц. ЗАШТО ЈЕ ТО ТАКО, то је велико питање?
И сада оно најбитније… време када је Србија ишла напред…
Да се подсетимо „Начертанија” некадашњег тајног „програм спољашње и националне политике Србије” (коју као такву на жалост Србија нема од почетка 20. века), који је крајем 1844. године написао министар унутрашњих дела Илија Гарашанин. Према „Начертанију”, Србија би требало да ради на ослобађању Срба и осталих Словена и на припајању суседних области Босне, Херцеговине, Црне Горе и делове данашње Северне Албаније (што је подразумевало и Косово и Метохију), тада под окупацијом Османског царства, те касније и Срема, Бачке и Баната, тада у саставу Аустроугарске. Главна пропагандна активност Србије би се заснивала на припремању становништва ових области на сједињење са Србијом.На том темељу треба поново подићи велику српску државу.
Ми данас морамо поново да радимо на уједињењу свих СРБА, ма које вере били… то је дуг процес, едукација, образовање и медији су врло битни… а ту ће нам наша историја помоћи.
Ако хоћете да уништите један народ… уништите његову историју… ту вам рат није потребан!!! То се нажалост нама десило и дешава… време је да се расвестимо!!!
Када се једном народу ишчупа корен сећања на своју прошлост, на своје јунаке и војне победе. Када му се ишчупа историјски корен постојања и битисања, он постаје зомби руља. Такав народ губи национално достојанство, поимање државне свести, престаје да има узоре и за њега више ништа није свето – па ни жртве које су пале, да би он данас уопште постојао.
Нажалост, оно што је добијено у рату, српски народ је губио у миру. Када судбину у руке узму људи који из личних или политичких интереса одређују судбину других људи, па и целог народа, постоји дилема – да ли је могло бити све другачије?
Ко је крив за део наше омладине… која пише латиницом, користе стране изразе, носе мајице са енглеским и америчким заставама, воле мекдоналд, слушају страну музику… (све је то лепо…) и ту не треба тражити кривца. Треба деловати едукативно и васпитавати како у школи тако и код куће, баш онако како се васпитава и омладина у Америци и Енглеској, да ли они носе мајице са српским грбом? Врло ретко можемо видети на нашим путевима (аутопут) да се виоре српске заставе, за разлику као на пример на путевима у Албанији, Хрватској, Грчкој, Македонији… тамо се на сваком месту виоре заставе (што је и врло лепо видети, тако поштују себе и своју државу). Зар се ми стидимо наше заставе? После се чудимо што омладинци носе мајице са америчким и енглеским заставама.
Одавде треба кренути… створити и осмислити стратегију и национални програм Србије, када те оквире имамо, лако нам је да даље делујемо и да се боримо за наше територије Косово и Метохију и Републику Српску… али без стратегије и националног програма, биће све тешко.
Има наде!
Приредио Ђорђе Бојанић, проф. историје и уредник сајта Српака историја
