Прочитај ми чланакУ последње време сведоци смо агресивног прикупљања података о грађанима, често без јасног правног основа и без сагласности оних на које се подаци односе. После платформе „Здравитас“, у којој је у школaма без сагласности родитеља, покушано да се уносе подаци о деци, као и пописа становништва, здравствени картони, који су можда и најосетљивији, постају простор за прекомерно прикупљање и обраду, јер држава планира да уведе е-картон.
Према Закону о заштити података о личности (чл. 5. и 16.), као и европском ГДПР-у, обрада мора бити сведена на нужну меру и ограничена на врху због које се прикупљају подаци. У пракси, то значи: ако је циљ попис становништва, онда се уноси само број чланова домаћинства и основни демографски подаци, што код нас током пописа није био случа, али то не чуди, с обзиром да је попис и анкета финасирана из средстава УСАИД и ЕУ.
У уређеним државама, као што је САД, за редован попис становништва узимају се само минимални подаци, број чланова домаћинства, старост, пол и етничка припадност. Све друго је ствар добровољних анкета, а не обавезне грађани.
У Србији, међутим, грађани се сусрећу са захтевима да откривају информације које нису потребне за статистику: верска припадност, здравствено стање, миграција кретања, па чак и подаци о економском положају. То није само прекорачење овлашћења, већ и кршење почетка минималне обраде.
Држава Србија јавља увођење електронских здравствених картона за све грађане. На први поглед, то звучи модерно, дигитализација, брза промена података, лакши приступ лекарима. Али иза те шарене фолије стоји опасност која се не може занемарити: комплетни здравствени подаци свих нас, од деце до старих, завршавају у једном систему, под контролом државе која већ одавно не служи грађанима него страним центрима моћи и приватним корпорацијама.
Док нам се то може представљати као „модернизација“ и „усклађивање са Европом“, истина је много мрачнија: још једном смо сведоци да смо полигон за експерименте, колонија исход у којој се налази опасност да се тестира без сагласности грађанина. Када комплетни здравствени подаци, од дијагнозе и терапије, преко генетских предиспозиција, до психичког стања и породичне историје, завршавају у једној централизованој бази, поставља се питање које управља тим подацима, ко их чува и коме су они суштински потребни?
У земљама попут Аустрије или Естоније, које су увеле е картон, постоје јасни механизми заштите, па и право грађанина да одбију укључење у систем, пацијент има право да искључи свој картон из система , да бира ко види његове податке и да тражи брисање информација. Код нас? Објасниће нам да је све „обавезно“, јер тако траже „реформе“ и „европски стандард“.
Суочени смо са још једним планираним пројектом у којем власт не пита грађене за мишљење, већ их гура у систем који може угрозити њихова основна права. Електронски картон је полуга моћи, средство надзора и потенцијално оружје у рукама оних који већ годинама злоупотребљавају поверење народа.
Опасност је у агенди која стоји иза њега. Ако смо већ дозволили да нас пописују преко мере, ако смо дозволили е дневнике, шта ће нас сутра спречити да читаво здравље једног народа постане власништво страних корпорација и интереса моћника?
Зато позивамо све грађане Србије да отвори очи и обрате пажњу. Нема сигурних података онлајн, то не постоји, нигде. Нема потребе за е картоном, све више измишљају иновације у медицини, а све је више болесних и зависних од фармако индустрије. Оно што данас изгледа као „помоћ“ лекару, сутра може постати средство контроле над пацијентом, као и многобројних махинација, трговинама здрављем, органима. Ако се не зауставимо сада, сутра ћемо уместо здравствене заштите имати дигиталне ланце.
