Мало ко зна кад су му се десиле битне ствари у животу. Не кад се венчао, добио дете или имао операцију, то је лако, него оне теже ухватљиве ствари. Када је, рецимо, постао песимиста или матори џангризавац? То је флуидно.

Али, наш премијер Милош Вучевић тачно зна кад је изгубио и последњи овлашни додир са реалношћу. То јест, он то не зна јер више нема додир са реалношћу, али ми знамо.

Било је то у понедељак негде око 13 часова када је благоизволео изјавити: „Ми смо извршили и испунили оно што је било постављено као захтев од стране оних који су организовали протесте. То више није тема за нас. Све даље је политизација.“

Премијер је, дакле, завршио са студентским захтевима тако што је рекао да је завршио са студентским захтевима.

Ако те, читаоче и читатељко, ова таутологија жуља, то је зато што бараташ елементарном логиком. Или, што би рекао народ, имаш још нешто здравог мозга, па не волиш кад ти неко полно општи са тим мозгом.

Вучевићев проглас да је завршио са студентима погрешан је на чињеничном нивоу. Захтеви напросто нису испуњени.

Али, премијерски је проглас погрешан и на нивоу дубљем од чињеничног. Тај ниво се може разумети само у космосу у којем не постоје чињенице и лажи – као што постоје за мене или вас – него изречено иде мимо реалности, не узимајући ту реалност ни као удаљени критеријум.

Исто као што је рекао да је тема студентских захтева завршена, Вучевић је могао да каже да он, премијер, има најлепше локне у васцелој Србији. „То више није тема за нас. Све даље је политизација питања локни.“

Ту се крије и срж неспоразума омладине са факултета и ове власти. Наша је власт љута што омладина не пристаје на фантастични свет који власт креира таутологијама.

Кад рецимо каже да је Србија највећа економска сила Европе и удаљеност од реалности премошћава неуморним понављањем фантазма са свих канала. Или кад каже да су испуњени сви захтеви, а да само шака плаћеника у хибридном рату против Србије то неће да призна.

Наша је власт љута на студенте што неће да пристану на конструкт са телевизора да су они, студенти, или плаћеници или макар нечији корисни идиоти.

Неспоразум је у томе што студенти нису пензионери – част бројним изузецима – који џеџе уз Пинк и РТС чекајући „обраћање“ првог међу нама.

Режим као да је зачуђен што нека омладина не пристаје на гебелсовштину. Нацисти су, сетимо се, пионири пропаганде путем масовних медија. Њихова цела тајна била је у глајхшалтовању и бесомучном понављању свега пар порука.

Данашња омладина не прати те медије. Они имају ТикТок, гледају Јутјуб. Комуницирају емотиконима. Занимају их друге ствари. Не сећају се ратова и санкција. Они знају шта хоће, али ми маторији их све мање разумемо, чак и кад се трудимо да одржимо контакт са њиховим светом.

Напредњаци ту тек заостају – они су навикли да производе измаштани свет, да га обзнањују са телевизије и учвршћују капиларним гласовима. Да испод тога немилице краду.

Председник, премијер и караван скутоноша сада делују изгубљено. Они су чак запоставили и своје гвоздено пропагандно правило о понављању.

Прво је било да је за погибију под надстрешницом крив неки Титов архитекта. Онда да није. Па да су протести политикантски и да је са оставкама готово. Онда је било још оставки. Наредба за „вређај-снимај“ провокаторе била је прво дело вештачке интелигенције, а онда се испоставило да није никаква интелигенција.

И студената је прво била шачица, онда их је било „око шесто“. Па је због тих „око шесто“ председник донео регистраторе. Па је причао о хибридном рату. Онда их је замолио да се врате у учионице да заједно направимо јачу Србију.

Испуцао је цео арсенал трикова, али нико не аплаудира. Цели универзитети су у блокади.

То више није неједнака борба на какву смо навикли. Студенти су незгодни, неподмитљиви, имају своје мреже, али и мајке и очеве и бабе и деде. Покушаће и њих да отргну из напредњачке магле и приведу свету чињеница.

Вучића највише једи што га та омладина не признаје за врховни ауторитет, онако како га парадоксално признају и његови старији критичари. И кад га баш не воле, они су фиксирани на њега, а њему је то потаман.

А ови млади људи га питају: Ко си сад па ти? Зашто нам се обраћаш? Досадан си. Смараш.

Са лакоћом развејавају димне завесе које пушта, као да је њихова генерација рођена са гас-маском за овакве режиме.

Оспорен, негиран, заправо – игнорисан од оних у које се иначе куне јер то добро звучи, од „наше деце“, од „будућности у коју верујемо“, режим се потуца по свом паралелном космосу и само силно жели да све утихне, као толико пута до сада.

„То више није тема за нас. Све даље је политизација“, што би рекао премијер.У-та-та, нећемо више да се играмо јер нам не дате да победимо.

Али ни та изјава неће бити битна, осим у имагинарном свету у којем премијер има најлепше локне.

Извор: Данас

Ознаке: локне, Милош Вучевић, Немања Рујевић