Много лепа теорија о којој сте бар једном размишљали, да се не лажемо.
Србија је један од фаворита за освајање медаље у Француској. Што се тиче саме групе Б, према квотама, други смо фаворити, одмах из Шпаније.
Виђени смо као другопласирани на крају групне фазе и пред нокаут рунде. A тамо, она најлуђа теорија говори да би чета Саше Ђорђевића преко правих дербија могла до медаље, што да не и злата.
У осмини финала бисмо имали вероватно лаган задатак; Финска, Русија, Израел можда БиХ нису селекције од којих стрепимо тренутно. Оно право би тек требало да уследи.
Хрвати су ближе Грка челној позицији у групи Ц, а као такви су виђени за нашег ривала у 1/4 финала.
Јер, “ватрени” против Чешке, Украјине или Естоније су апсолутни фаворити.
Уследиће први мегдан још од 2010. године и наше победе. С обзиром на резултате међусобних дуела, победа је вероватна и одлазимо у борбу за медаље.
Меч лопта би била против домаћина. Aко узмемо у обзир да су Французи незаустављиви, а да само Тео, Бјелица и Богдан могу да их стопирају као 2014. године, финале је наше.
Често кроз историју доказано је да против домаћина (или фаворита) играмо фанстатично у завршници турнира : 1995 (Грчка), 1998 (Грчка), 2001 (Турска), 2002 (СAД), 2014 (Француска), зашто да не будемо ти који ће нанети једини пораз Паркеру и дружини на шампионату у њиховој земљи.
Онда, стадион у Лилу и замишљено финале са Шпанцима (пројектовано јачи од осталих тимова са оне стране костура, драстично јачи).
Па се мало позивамо на чувено “не може један тим два пута да победи исти на једном такмичењу”. У том случају нас не интересује хоће ли доминирати Радуљица, Калинић, Богдан или ће Тео опет са 10 метара да донесе злато и закаже дочек.
Признајете много лепо све ово делује. Орлови данас (18 часова, Берлин), крећу да вам покажу да је могући пораз од Шпаније лекција ка злату. Запамтите то добро.
Срећан вам Еуробаскет.







