У пиротском Музеју Понишавља чува се комад најстаријег хлеба у Европи из 1912. године. Таин припадао српском нареднику Алекси Здравковићу

Пиротски Музеј Понишавља власник је најстаријег парчета хлеба у Европи, у којој иначе има 68 музеја посвећених основној животној намирници. Чувени „таин“, војнички хлеб који се својевремено месио по касарнама, ових дана навршава један век, а припадао је нареднику Алекси Здравковићу, који га је са собом понео 1912. године, када је отишао у војевање за слободу Старе Србије.

Несвакидашњи „експонат“ пратио је судбину свог власника, коме ни у једном моменту није пало на памет да га поједе, иако је био више гладан него сит. Алекса се дословце држао завета своје мајке и тадашњег веровања у Србији да прво војничко следовање хлеба чува живу главу, да је својеврсна амајлија и не сме да се поједе. Наредник првог позива Здравковић је са својим следовањем прегурао оба балканска рата и Први светски и 1918, здрав и прав, са убуђалим парчетом „таина“ у масној и подераној војничкој торбици, вратио се у родни град, у своју Тијабару.

ЧУВАЛИ У КУЋИ АЛЕКСИНИ потомци су дуго година парче очевог хлеба чували у кући, а Музеју су га поклонили, заједно са одликовањима, тек 1960. године.

О војевању кроз Македонију и рату са Турцима, а следеће године и са Бугарима, па затим и у Великом рату када се његов Трећи пешадијски пук у саставу Прве армије повлачио преко Албаније, пред захукталом војном машинеријом Аустроугарске, др Борислава Лилић, историчар, записала је:

– Здравковић је био носилац пуковске заставе, а пре поласка у рат и мобилизацију, на коју се међу првима одазвао, мајка га је заветовала да сачува прво следовање војничког хлеба, оног који добије у касарни. Веровала је, као и све тадашње жене, да ће га парче „таина“ сачувати од куршума. Многе недаће које прате војника у рату на неки чудан начин су заобилазиле Здравковића, који је послушао мајчин савет.

У бици на Облаковом вису, близу Битоља, одсудну улогу одиграо је Алексин пук, који је притекао у помоћ другопозивцима. Потукли су Турке и победоносно, у ноћи између 17. и 18. новембра те 1912. године, ушли у Битољ. У ноћи највећег окршаја метак је погодио Алексину чутуру и тане је остало уз њој. Од тада је Алекса почео да верује у своју амајлију и носио је следећих шест година. Није се одвајао ни од чутуре и куршума који је био у њој.

О парчету војничког таина, који би се могао поредити са данашњим двопеком, Алекса никад није говорио друговима у рову. После шестогодишњег војевања вратио се у Пирот и наставио свој терзијски посао. Мајсторски испит је положио 1922. године, а тридесетих година прошлог века запослио се као поштар. Оженио се, имао четири сина и ћерку, а упокојио се 1941, у 58. години, када су овим крајем загосподарили окупатори.

Кажу да га је издало срце јер није могао да гледа окупаторску војску, а године му нису дозвољавале да се поново лати оружја.

(Новости)

Ознаке: битка на Облаковом вису, најстарији хлеб, Пиротски музеј