Песму је написао аутор најлепших српских, босанских и далматинских песама („Стани стани Ибар водо“, „Обраше се виногради доле крај Тополе“, „Лепе ли су нано Гружанке девојке“, „На Морави воденица стара“, „Јесен прође ја се не ожених“, „Ајд’ д’ идемо Радо“, „Сиромах сам друже“, „Хармонико моја“, „Јутрос ми је ружа процветала“, „У лијепом старом граду Вишеграду“, „Из Босне се једна песма чује“, „Босанске ме пјесме занијеше“, „Прођох Босном кроз градове“, „О липа ти незнанко“, „О бродићу бели“, „Маре маре, срићо моја“ (Кад си била Мала Маре)…)

 Крагујевчанин Драгиша Недовић (1916-1966). Недовић је ову песму написао по доласку из немачког логора, у коме је оболео од туберкулозе, преточивши своју животну причу у стихове и музику.

Песму је изворно отпевао Заим Имамовић, на тако сугестиван начин, да је широм Југославије започела серија самоубистава повезаних са слушањем ове песме, због чега је по одлуци Централног комитета забрањена за јавно извођење, а плоча на којој је песма издата, хитно повучена из продаје.

Јованка Броз (за коју се причало да је и сама била болесна од туберкулозе) је после неколико година, на једном пријему, затражила од Наде Мамуле да јој отпева ову песму, чиме је забрана прекинута.

„Плућа су ми болна“, а свака реч ове песме погађа директно у срце.

„Плућа су ми болна, здравља више немам

Јер су сасвим близу, моји задњи дани

Живећу још данас, а можда и сутра

А онда заувек, збогом мој животе

Није мени жао, беднога живота

Јер ја среће никад, осетио нисам

Само бол и патња, горке сузе лио

У животу своме, срећан нисам био.“

Извор: Србин.инфо

Ознаке: Драгиша Недовић, Крагујевац, песма, Плућа су ми болна, Тито