Прочитај ми чланак
Највећа грешка комуниста српских је у томе што нису вољели свој народ, и све оно што је из таквог стања произашло. Јер, како другачије објаснити чињеницу да су се одрекли српског идентитета, а прихватили вјештачки – југословенски идентитет, па и неких других са нешто више успјеха.
Ако идентитет једног народа чини језик, писмо, традиција, религија.., онда су комунисти српски „направили“ српско-хрватски језик, а увођењем равноправности два писма, ћирилично писмо је ушло у фазу нестајања, док су вјеру православну прогањали и у себи и око себе, па чак и од традиције, обичаја су се удаљавали. Прихватили су туђе, вјештачко…
Али није било лако вољети свој народ, себе. Ко је смио расуђивати о добру и злу? Страх је потискивао и осјећања. Приче о неправди, убијању, прекидане са „нећу ништа о томе да знам“… народ уништавају, а они, „о томе не можемо да слушамо“. Мирни су кад слиједе „како партија каже“. А онда, „добро нам је… нек се пјесма ори… да нам живи, живи рад“. „Ко другачије каже, клевеће и лаже“.
Најбоље је описати трагичност система комуниста српских кроз реченицу Добрице Ћосића, коју је изговорио пред крај свога живота, да су и он и његова идеологија поражени. Најтежи и најдубљи пораз је онај који долази на крају живота, јер има и оних који тада кажу „смрти гдје ти је жалац, аде гдје ти је побједа“.
Зато је највећи задатак одњеговати човјека који воли свој народ, који има радост и смисао живљења. Најлакше се то дешава кроз мукотрпан и страдални процес. И управо, можда, захваљујући комунистима српским, који су платили највећу цијену (има ли веће цијене од оне која доводи да се на крају живота каже „поражен сам“, или кад се због страха ћути), изњедрити ће се човјек који воли свој народ и осјећа радост и смисао живљења. Такав човјек се узда у личност која куца на врата Господња и која прима Божју благодат, а не горду и сујетну личност. Можда, што комунисти српски ћутњу нису претворили у побуну, српском народу створена је нова прилика. У сваком случају, вријеме комуниста српских добра је поука данас и за народ и за његове политичаре.
Аутор текста није имао намјеру да овом приликом детаљније дефинише српски идентитет (у вези са другим религијама осим православне, атеизмом, ћириличним и латиничним писмом…), сматрајући то изузетно комплексним и потребним да се на највишим друштвено-политичким нивоима дефинише.
Извор: plebiscitrs – Дане Чанковић
