Прочитај ми чланак

НАКНАДНА ПАМЕТ Титових пионира

0

cuvajte jugoslaviju

Морам признати и са вама подијелити да ми је у посљедње вријеме све теже па и, да будем искрен до краја, дегутантније слушати све бројнија југоносталгична (и титоносталгична) предавања мојих старијих суграђана и сународника о томе како је, заправо, социјалистичка Југославија била Еденски врт, братска заједница свих њених народа и народности и аутархичан економски гигант који је био у стању да самостално произведе све што је било потребно његовим грађанима.

Не зато што сматрам да ништа од наведеног нема везе са реалношћу, већ због тога што се на овај начин најчешће обраћају управо млађим генерацијама које нису ни имале прилику да уживају у благодатима прошлог система, о којим нам старији непрестано и тако страствено говоре.

И то, да ствар буде још гора, а придике на рачун тога како смо безнадежна генерација која нема појма шта су истинске вриједности и права држава, лицемјерније, прилику да доживимо поменути, величанствени систем титоистичке Југославије ускратили су нам нико други него армија оних који нам о њему данас говоре у суперлативу.

sasa aulicd

О АУТОРУ

Саша Аулић је оперативни уредник Новог Полиса из Бање Луке.

Без намјере да опширније говорим о митологизованој перцепцији Југославије, као моћне политичке, економске и војне суперсиле – о томе, наиме, најбоље свједоче посљедње године и сам распад земље – осврнуо бих се прије свега на велики и, чини се, све већи број људи који данас тако измаштану слику бивше земље покушавају актуелизовати и као такву је представити млађим генерацијама.

Океј, имали сте своје велике фабрике, стручњаке, вриједне раднике, Југословенску народну армију („по снази четврту армију у Европи“), паркове у којима сте могли безбрижно преспавати, црвени пасош са којим сте без проблема путовали на било које мјесто на кугли земаљској, плаћене годишње одморе, једномјесечна љетовања на Јадрану и све остало о чему, како сами кажете, данас можете само сањати.

Само, једна ствар ми ту никако није јасна. Зашто сте онда допустили да се све то претвори у сан, а та држава о којој нам данас тако носталгично говорите сруши као кула од карата?

Штавише, у њеном разбијању сте у великој мјери и сами учествовали будући да сте, већ на првим вишестраначким изборима када вам се за то указала прилика, великом већином изабрали оне опције које су вам понудиле раскид са дотадашњим системом, да би оне након тога, захваљујући легитимитету који су од вас добили, своје намјере досљедно спровеле у дјело.

Е сада, једино питање јесте да ли ћете себи, а потом и нама признати да сносите барем дио кривице (или заслуге) за урушавање никад пребољеног система или ћете наставити да избјегавате свој дио одговорности, истовремено га и у цјелини пребацујући на мрске националисте, реакционарне снаге, обавјештајне службе, Ватикан, масоне и остале, домаће и стране, народне непријатеље. Међутим, са признањем или без њега, јасно је да је почетком деведесетих било врло мало оних који своје дотадашње црвене дресове Савеза комуниста, нису замијенили оним са националним бојама који су, у суштини, без изузетка били антикомунистички.

Фото: Танјуг

Фото: Танјуг

Због чега пишем ове редове?

Не да бих било коме дијелио лекције, а поготово не да бих оплакивао Броза, социјализам или Југославију. Све што бих желио јесте да они који нам данас причају о бившој држави као балканском и вишенационалном бастиону слоге и благостања, буду до краја искрени и да младим људима, својим синовима и унуцима, коначно објасне због чега им нису омогућили одрастање и безбрижан живот у једној таквој земљи, умјесто што су, у мањој или већој мјери, и сами допринијели њеном урушавању. Другим ријечима, уколико сте већ уживали у економској сигурности, братству и јединству, љетовањима на Јадрану и осталим погодностима, зашто нам онда то нисте оставили у насљедство?

Наставити са југоносталгичним предавањима, без одговора на ово питање, у најмању руку може да звучи непотпуно и неискрено, ако не и безобразно од стране оних који причају о томе. А што се тиче оних који због својих година могу само да слушају о прошлом систему, оправдано би могли да поставе питање да ли је све било баш тако сјајно?

Извор: novipolis.rs

13 коментара “НАКНАДНА ПАМЕТ Титових пионира

  1. VRS каже:

    Разарање српских и црногорских градова започето 20. октобра 1943. а окончано 18. септембра 1944. године једна је од највећих мистерија наше новије историје

    БЕСОМУЧНО англо-америчко разарање десетина српских и црногорских градова, вароши и села, започето 20. октобра 1943. а окончано 18. септембра 1944. године, уочи Стаљинове инвазије на Србију, једна је од највећих мистерија наше новије историје. О овој великој ваздушној операцији која је прогутала животе хиљаде невиних људи, чак и тек рођенe бебe, за Титовог живота нико се није усуђивао да каже ни једну једини реч. Нико то није озбиљније покушао да уради ни после његове смрти, па чак ни после распада Титове Југославије. Званични режими Србије и Црне Горе, ни данас ништа не покушавају да учине како би се утврдила права истина о највећој и најтрагичнијој ваздушној инвазији која је на наше просторе икад организована.

    У првом бомбардовању Ниша живот је изгубило 250 мушкараца, жена и деце

    Мистерија којом је ова акција Енглеза и Американаца обавијена истрајава тако и до данашњег дана. Кључне карике те велике енигме потпуно су замагљене. Још се поуздано не зна ни ко је ту операцију захтевао, а ко одобравао. Све је то нормално чињено под фирмом истеривања Немаца из Србије и Црне Горе, а ни данас се не зна ни шта је био прави циљ ове инвазије, ни какви су били њени прави ефекти. Још мање се зна зашто су Енглези и Американци ову операцију изводили “на посебан начин”. Зашто су Србију и Црну Гору засипали тепих бомбама, зашто су на нашим градовима и селима увежбавали оно што ће касније примењивати у тврђавама нацистичког режима Адолфа Хитлера у Немачкој? Најзад, зашто је ова терористичка канонада систематски продужавана иако се од самог почетка знало да Немци у Србији и Црној Гори “немају готово никакве губитке”, а да је њен прави ефекат “хиљаде наших мртвих људи”, како је тврдио Титов најближи сарадник Едвард Кардељ.

    Тек у последње време неке од ових енигми су, организован је и један научни скуп. У Лесковцу, вероватно највећој жртви ове “помоћи” англо-америчких “савезника и ослободилаца” је организован и један научни скуп, где је та табу тема формално начета, али прави смисао и циљ ове операције још није откривен. Велики допринос историском померању ка откривању позадине овог трагичног чина за српски народ, дао је др Момчило Павловић, директор Института за савремену историју у Београду, који је са Верољубом Трајковићем аутор књиге “Савезничко бомбардовање Лесковца 6. септембра 1944. студија и документи”. Томе, можемо још да додамо по који новински текст и све то заједно ствара утисак да се та мистерија до краја и не може расветлити. Биланс вишемесечног англо-америчког разарања водећих градова Србије никад нико није ни покушао да сачини, а камоли да достојно обележи стратишта десетина хиљада невиних жртава. Међутим, једна депеша Јосипа Броза Тита, упућена 5.октобра 1944. Главном штабу НОВ и ПО Србије и писмо Едварда Кардеља Централном комитету Комунистичке партије Словеније (са пост скриптумом за супругу Пепцу) из исте године. полако развејава историјску маглу ко је наређивао бомбардовања српских и црногорских градова.

    Комплетан текст ових дописа и њихови факсимили биће објављени у у штиву које је пред нама. Томе ће бити придодата и копија тајног извештаја америчког амбасадора из Грчке Маквега, о стању у Југославији од 15.маја 1944. године.

    Из приче која следи видеће се све. Видеће се хиљаде невино страдалих, жртве и џелати, сценарио по коме је све то чињено. Видеће се и они који су то тражили и одобравали, видеће се и сав цинизам ове “хумане мисије”. Видеће се и смисао и бесмисао и оних који се и данас плаше истине, којима су заблуде важније од људских живота, догме прече од елементарног људског морала, утопија дража од образа. Видеће се они који су за власт давали и дају све, од немоћних стараца до тек рођених беба.

    Била је среда, 20. октобар 1943. године. Часовници показују да је 13 часова и 3 минута. Небо је прокључало. У ниском лету, са заглушујућим моторима, Нишу се приближава неколико десетина бомбардера.

    С помешаним осећањима, лебдећи између страха и наде, Нишлије упиру погледе ка плавом своду изнад града. Само који секунд касније неверица прераста у шок. Заглушујући хук авионских мотора меша се са потмулим експлозијама, које се чују са свих страна.

    Из густе прашине, која је прекрила цео град, чују се само вапаји. Највише из најсиромашнијих делова града смештених око железничке станице, из Шумадијске, Дринске, Призренске, Кајмакчаланске, Шиптарске, Гвоздене и Бањалучке улице.

    Пакао је трајао 14 минута. У рушевинама живот губи више од 250 људи, жена и деце. Међу њима су били Марија Стојановић са својим малим синовима Миодрагом и Слободаном, па Драгиња, Верица, Љиљана, Драган и Властимир Миленковић, ученици Радомир Ђорђевић, Душан Јовановић и Александар Јанковић, радници Живојин Ђорђевић, Никола Вујаклија, Милан Стојановић, Љубомир Косовац, Божидар Велачић, Костадин Здравковић, Милун Стојановић, Милосав Јовановић, Светислав Ранђеловић, Душан Јокић, његова супруга и троје деце, ћерка и два сина.

    Убијени су и Новка Пајић, Борјанка и Димитрије Ивковић, Зорка Вукановић, Зора Маринковић, Борка и Димитрије Димитријевић, Перса Јовановић, Ранђел Ристић, Илија Јовановић, породица Драгољуба Митровића, сељаци из Габровца, Печењеваца, Суповца, Брестовца, Липовице, Доњег Матејевца, Буковице, Јошанице, Грајача…

    У присуству неколико хиљада Нишлија већина жртава је, после опела, сахрањена у заједничку гробницу. На сваку хумку пободен је крст, а на средину заједничке гробнице стављен је велики чамов крст на коме су крупним црним словима исписане речи: “20. октобар 1943.”

    Немачки окупаторски објекти у Нишу претрпели су само мања оштећења.

    На вест о англо-америчком разарању Ниша, које је уследило само неколико дана после московске конференције представника ССС, САД и Велике Британије, на којој се расправљало и о ситуацији у Југославији – у Београду су предузете све мере за проглашење узбуне. Железнички саобраћај је одмах обустављен. Са железничке станице склоњени су сви цивили, а чиновници Министарства саобраћаја послати су кућама.

    Помен првим страдалницима англо-америчког бомбардовања, које, иначе, није имало никакве везе са било каквом копненом операцијом у овом делу Балкана, одржано је 27. октобра у 11 часова, и у Нишу, Крагујевцу, Пожаревцу и многим другим градовима Србије.

    Маршал доносио све одлуке

    Бомбардовање градова било је у надлежности Титовог Врховног штаба. И у другом бомбардовању Ниша немачки објекти су остали читави

    Месец дана после савезничког разарања Ниша, крајем новембра 1943. године, Тито је, на предлог својих сарадника из Словеније, у Јајцу проглашен за маршала. Два месеца касније, 5. фебруара 1944. године, он ће својим изасланицима у Србији (Главном штабу НОВ и ПО Србије) упутити депешу која ће више од 50 година скривати једну од највећих тајни Другог светског рата на нашим просторима. Тајну – ко је у ствари тражио, ко предлагао, а ко одобравао најбестијалније разарање српских и црногорских градова у њиховој историји. Оригинал овог документа гласи: “Врховни штаб НОВ и ПОЈ, у сагласности са Савезничком мисијом при Врховном штабу одобрио је упућивање мајора Јохана Хеникера Мајора, Главном штабу НОВ и ПО Србије као локалног представника Савезничке мисије при Врховном штабу, код које је он до сад био на служби.

    Дужности г. мајора Хеникера, као шефа локалне савезничке мисије при Главном штабу НОВ и ПО Србије биће следеће:

    1. Општа веза са Главним штабом НОВ и ПО Србије. У вези са тиме ви ћете њему давати обавештења која су корисна за заједничку борбу против окупатора и домаћих издајника.

    2. Све ваше жеље у погледу помоћи савезничког ваздухопловства он ће достављати Савезничкој мисији при Врховном штабу која ће вашу жељу саопштити Врховном штабу. Врховни штаб пак ће одлучити да ли ће предложени циљ да се бомбардује с обзиром на општу војну ситуацију у Југославији.

    3. Организација снабдевања НОВ и ПО Србије. У томе циљу он се опуномоћује да у саветовању с вама предложи места за бацање материјала као и потребу за слање посебних локалних мисија на поједина места. Што се тиче слања материјала, он или локалне мисије саопштиће ваше потребе Савезничкој мисији при Врховном штабу и савезничкој Врховној команди у Средоземљу. О томе колико, и када ће се авиони слати коначно ће одлучити Врховни штаб у сагласности са Савезничком мисијом. Да би се пак организовало слање материјала потребно је да он и посебне локалне мисије буду у сталној радиотелеграфској вези са савезничком Врховном командом у Средоземљу и савезничкој мисијом при Врховном штабу.

    А/ Савезничким официрима омогућујте присуствовање појединим војним операцијама и акцијама по њиховим жељама.

    Смрт фашизму – Слобода народу!”

    Другим речима, Тито у овој депеши своје поверенике у Србији најпре обавештава да им у специјалну мисију шаље енглеског мајора Џонија Ханикера, члана Британске војне мисије при Врховном штабу НОВЈ, а онда им од речи до речи каже: – Све ваше жеље у погледу помоћи савезничког ваздухопловства он ће достављати Савезничкој мисији при Врховном штабу НОВЈ. Врховни штаб ће пак ОДЛУЧИТИ да ли ће предложени циљ да се бомбардује.

    Ова депеша разрешава све дилеме које су наши историчари и други чувари Титовог “имена и дјела” деценијама измишљали да би “највећег сина наших народа и народности” сачували од њега самога. А они су деценијама, многи то чине и данас, тврдили да Тито и његов Врховни штаб нису имали никакве везе са англо америчким, бомбардовањем највећих градова Србије и Црне Горе, да они ту операцију ни случајно нису одобравали, да се Тито наводно љутио на Енглезе и Американце због ове чудовишне операције, чак да је код својих западних савезника протестовао што тако бездушно уништавају српске и црногорске градове, што безразложно убијају беспомоћно цивилно становништво… А сада је, донекле, јасније да све те разорне акције одобравао сам Тито, да је његова реч била и прва и последња. Његови изасланици у Србији и Црној Гори пријављивали су, по Титовом налогу, своје жеље, а он, вероватно са још неколицином сарадника из Врховног штаба, одлучивао кад ће оне, како и с колико авиона и бомби, бити реализоване.

    Ова депеша скида развејава све историјске заблуде око бомбардовања било српских и црногорских градова, али и са првог англо-америчког сатирања Ниша. На основу механизма изложеног у телеграму друговима у Србији врло је логично да се претпостави да Тито за то бомбардовање Ниша није тражио покриће у жељама потчињених у Главном штабу Србије, већ да је том приликом имао других и конкретнијих идеја.

    Овакав закључак потврђује и чињеница да ће се Енглези и Американци убрзо после слања ове Титове депеше поново обрушити на Ниш. Десило се то 30. марта 1944. Само једна бомба тешка 500 килограма срушила је и у прах и пепео претворила четири породичне куће у центру овог измученог града.

    Извлачење мртвих и рањених трајало је пуних шест дана. Седмог дана поред заједничке гробнице жртава од 20. октобра 1943. ископана је нова колективна гробница. У њу су 7. априла 1944. спуштена тела 11 Нишлија, а неколико десетина преосталих несрећника сахрањено је у породичне гробнице.

    ПРИМОРАНА КАПИТУЛАЦИЈА

    Ја бих разумео бомбардовање Ниша – рекао је опраштајући се од својих изгинулих суграђана окружни начелник Јован Барјактаревић – да смо ми зараћена сила, па да они хоће да нас приморају да клекнемо на колена и да положимо оружје. Да нас приморају на капитулацију. Па зар ми нисмо капитулирали и побацали оружје још онда када смо се везали за оне који су ове жртве и проузроковали. Сада ми немамо пред ким да капитулирамо, једино ако они хоће да капитулирамо пред Титом.

    Још жртве овог, другог бомбардовања, нису биле ни сахрањене, а Енглези и Американци су се поново, по трећи пут, устремили на Ниш. Било је то у среду, 5. априла 1944.

    Први знак за узбуну дат је у 13.30. Сат и по касније, кад су сви помислили да је опасност прошла, над градом су се у борбеном поретку појавили први англо-амерички бомбардери. Брујали су из правца североистока.

    Овог пута режија разарања града на Нишави била је још циничнија. Први авиони су обавили Ниш вештачком маглом, а они који су стизали иза њих насумице су, са висине од три-четири хиљаде метара, бацали свој убитачни товар. Први удар почео је у 15, а други у 15.15, трећи, најжешћи, у 15.40.

    На беспомоћне Нишлије Енглези и Американци су преко Титовог Врховног штаба изручили 248 бомби, од којих само три нису експлодирале. Најлакше су имале 100, а најтеже 500 килограма.

    Немачки објекти опет су остали читави.

    Живот је изгубило 88, а теже и лакше је рањено 184 људи, жена и деце. У рушевинама су остале целе породице. Поред осталих и породице Александра Петровића и Томе Милосављевића. Погинули су и осамнаестогодишњи Радомир Илић из села Топонице и тринаестогодишњи Мирослав Милорадовић.

    Срушене су десетине породичних кућа и јавних зграда. Бомбе су падале чак и по градском гробљу. Наши “савезници и ослободиоци” нису поштедели ни Саборну цркву, њен иконостас, певницу и олтар.

    Пеко тражи да се гађа Никшић

    На Никшић су бачене блок бомбе од 2 тоне. Порушено је пола вароши. Радио Лондон: Никшић бомбардован на тражење маршала Тита

    У финишу Другог светског рата, када се Черчилу учинило да Тито није пуки Стаљинов пион на Балкану, англо-американци су почели ваздушну кампању уништавања Хитлерових команди, трупа и постројења у Србији, али већ од самог почетка ове операције њени ефекти су били супротни. Што због насумичног бомбардовања, што због грешака у планирању, што због случајног или намерног убацивања цивилних циљева на листу њихових напада, немачки нацисти су у свему овоме пролазили најбоље, а Срби најгоре.

    Љубљана није бомбардована

    Ваздушна канонада Србије је системски продужавана из месеца у месец, иако се од самог почетка знало да Немци у Србији и Црној Гори “немају готово никакве губитке”, а да је њен једини ефекат “хиљаде наших мртвих људи”. Ове последње речи написаће Едвард Кардељ, човек великог Титовог поверења, у писму Централном комитету Комунистичке партије Словеније, 29. јула 1944. године. Кардељ се љути на Главни штаб Словеније што је предложио да се бомбардује Љубљана. Између осталог пише: “Не разумем које вас потребе терају на то и у чију корист би било то бомбардовање. Нема сумње да би у Љубљани било на хиљаде наших убијених људи, а непријатељ не би претрпео готово никакве губитке. Цела ствар би нам политички много штетила. У томе имамо много искуства из целе Југославије. Дајте да се бомбардују такве тачке где би бомбардовање било потребно из војних разлога, и то што мање. Имајте на уму да савезнички авиони бомбардују на посебан начин тако да покривају целе површине. Можете замислити како би то изгледало у Љубљани. Било би крајње лакомислено и неодговорно пред својим народом немати у виду све моменте. То важи не само за Љубљану већ и за друге тачке ако немају за нас и савезнике посебног војничког значаја. Не допустите да вас заведу такви политички моменти, као “Видеће белогардисти”.

    На крају овог писма, Кардељ је руком дописао пар реченица уз молбу да се преда његовој супрузи Пепци Кардељ, којој сугерише: “Договарајте се са Енглезима о сарадњи њихове тактичке авијације у вашим акцијама (митраљирање колона, мања бомбардовања конкретних циљева). Они на такав начин сарађују у целој Југославији. БОМБАРДОВАЊЕ ГРАДОВА И УОПШТЕ ВЕЋА БОМБАРДОВАЊА ОДОБРАВА САМО ВРХОВНИ ШТАБ. Прилажем и упутства за судства.”

    НИШ ПУСТ ГРАД

    У ваздух су летели чак и посмртни остаци оних несрећника које су ти исти Енглези и Американци побили приликом ранијих бомбардовања Ниша. Градско гробље било је потпуно разровано, крстови са колективних гробница оскрнављени. Преживело становништво одмах је напустило град, па је Ниш наредног дана, на Ускрс, 16. априла, био потпуно пуст.

    1. VRS каже:

      У међувремену, док Кардељ не да да се бомбардује Љубљана, Енглези и Американци, према одлуци Титовог Врховног штаба, поред Ниша, којег су разарали чак 15 пута, и Београда, на који су се обрушили 11 пута, истраумирали су и масакрирали практично све веће градове и насеља по Србији и Црној Гори. Краљево су митраљирали шест пута, Подгорицу, Земун и Алибунар четири пута, Нови Сад три пута, Смедерево, Никшић, Ћуприју и Поповац код Параћина по два пута.

      На њиховој мети нашли су се и беспомоћни цивили Сремске Митровице, Руме, Великог Бечкерека, Крушевца, Пећи, Крагујевца, Ковина, Панчева, Велике Плане, Бијелог Поља, Пријепоља, Куршумлије, Прокупља, Вучја, Лебана, Грделице, Подујева, Рашке, Сталаћа, Митровице, Приштине, Новог Пазара, Подгорице, Никшића…

      Пеко Дапчевић се шифрованом поруком јавио свом врховном команданту 30. марта 1944. Он је маршалу пријавио своју жељу:

      “Треба тражити да савезници што прије бомбардују Никшић”.

      Недељу дана касније, 7. и 8. априла, Никшић је сравњен са земљом. У овом граду, који је тада имао 5.000 становника и око 10.000 избеглица, наступио је прави пакао.

      – Под рушевинама је нађено 500 мушкараца, жена и дјеце, што мртвих, што рањених, док су други дијелови становништва без крова и помоћи – јавио је Међународном црвеном крсту у Женеви градоначелник Никшића Јеврем Шаулић.

      – Непријатељски авиони – извештавао је Шаулић – не само да су засули град бомбама најтежег калибра, него су још гађали цивилно становништво из машинских пушака и ватреног оружја из авиона.

      Сутрадан, 9. априла, проговорио је и Радио Лондон:

      – Приликом напада британских “велингтона” на Никшић бачене су на разне објекте блок бомбе од 2.000 килограма. Порушено је или оштећено пола вароши. Никшић је бомбардован на тражење маршала Тита.

      Шест дана касније, 15. априла, на Велику суботу, енглески и амерички бомбардери, по налогу са Виса опет сеју смрт по Србији.

      На мети је поново, четврти пут, био Ниш. Разарање овог већ дубоко уцвељеног града трајало је, са краћим прекидима, равно пет часова. Почело је тачно у 11 часова, баш у време када су, пет и по месеци раније, 27. октобра 1943. године, у црквама широм Србије одржавани помени жртвама првог англо-америчког бомбардовања овог града.

      – Дојучерашњи наши савезници – изјавио је председник нишке општине Јован Чемерикић – својим безумним држањем и грубим терористичким нападима из ваздуха у црно завише овај град. Створише му ореол мучеништва. Побијени свет је већином сиротиња.

      Тог дана као да је и Београд, више него икад, слутио опасност која долази. Градом су кружили злослутна упозорења:

      “Постарај се да у подруму увек имаш више судова напуњених водом.

      Понеси вунене покриваче у склониште!

      Припреми намирнице и воду за пиће, и то за више часова, у склониште!

      Проверавај свакодневно да ли су ти просторије потпуно замрачене. Светлост је најсигурнији циљ за бомбе. Уклони са тавана све запаљиве предмете! Да би се успешно могао борити против пожара, треба да имаш довољно песка и воде на степеништу и у стану.

      Ваздушни напади долазе у већини случајева изненада. Зато имај увек на дохват руке свој пртљаг, који носиш у склониште. Тај пртљаг треба да садржи: најпотребније рубље, вунене покриваче или ћебад, важна породична документа, намирнице за неколико часова, тањире, чаше и прибор за јело.

      Чим чујеш знак за узбуну, отвори улазна врата од куће!

      Закључана врата спречавају да ти сусед помогне!

      Чувај дисциплину!

      Чим чујеш знак за узбуну напусти одмах улицу и потражи заклон у најближем склоништу или рову.

      Буди спреман да помогнеш ономе који тражи заштиту!

      Немој узети ништа што је својина твојих суседа!”

      Бомбе са поруком „срећан Васкрс“

      Немачки губици у Београду били сто пута мањи од цивилних. „Савезници“ су се окомили на препун немачки логор на Сајмишту

      На Васкрс, уз Божић највећи хришћански празник, 16. априла 1944. године. Београд је у раним јутарњим часовима завијен у црно.

      Ослободиоци сејали смрт

      Све београдске цркве биле су препуне, на улицама је било живље него било ког дана за време окупације. Целе породице ишле су у кућне посете својим рођацима и пријатељима. Београђани су тог дана желели, макар на тренутак, да забораве страхоте рата, да себи приуште илузију радости и нормалног живота, да у ведром расположењу прославе Васкрс и скорашњи крај рата.

      Истина, у Београд је тек стигла вест да је управо бомбардован Ниш. Иако потиштени и забринути због те вести, Београђани нису хтели да верују да се то исто може десити и њиховом граду. У ту суморну могућност нису веровали чак ни кад је дат први знак за узбуну. Многи су се склонили, али чим је престао знак за узбуну, улице су опет оживеле. Чак и кад су се појавили први англоамерички авиони, Београђани су их радознало гледали, не слутећи шта ће се ускоро десити.

      Само за неколико секунди кристално ведро небо над Београдом премрежено је ексадрилама авиона.

      Почео је прави пакао, врило је као у котлу. Истовремено су фијукале стотине бомби, завијале градске сирене, урлали мотори бомбардера.

      Бајлонијева пијаца и све околне улице, у којима током рата никад није био ниједан војни објекат, биле су разорене и уништене. Прашина је прекрила пијацу на Каленића гувну, болнице, у којима су били смештени и наши тек пристигли заробљеници из Немачке, претворене су у рушевине. Разорено је и прво београдско породилиште, подигнуто после Првог светског рата добровољним прилозима Београђана. У њему су Енглези и Американци прекратили животе и неколико породиља са тек рођеним бебама.

      У кући Шићевића у центру града смрт је нашло седморо Београђана. Главни немачки пунктови у окупираном Београду нису ни окрзнути.

      Неколико сати касније, на други дан Ускрса, уследило је друго још безобзирније разарање Београда. “Савезничке” бомбе погодиле су Централни хигијенски завод, Болницу за заразне болести, Дом слепих, Берзу рада, Ортопедски завод, Државни дом за мушку децу, Државни дом за женску децу, два дома за децу српских избеглица из Хрватске и Босне и Херцеговине, Дечју болницу, Дечји диспанзер…

      Страдало је неколико млинова, галерија, библиотека, издавачких предузећа, музичких школа, биоскопи на Теразијама, Центар за хумор, Српско народно позориште…

      Срушене су Теразије, оштећени сви мостови на Сави и Дунаву, прах и пепео прекрили су десетине београдских улица. Од Нишке, Стишке, Алексе Ненадовића, Крунске, Француске, Римске, Милетине, Мекензијеве и Кнеза Милоша до Млетачке, Краљице Наталије, Звечанске, Хаџи Ђерине, Немањине…

      Разорне “савезничке” бомбе погодиле су главну железничку станицу, железничке станице у Топчидеру и Раковици, Окружни уред за осигурање радника, Палату “Албанија”, Пошту број 2, Фабрику штофова Владе Митића на Карабурми, Фабрику хартије “Вапа”, Технички факултет, Вајфертову пивару, Студентски дом.

      Београд је био обогаљен, живот је изгубило око 2.000 људи, жена и деце, а рањено преко 5.000.

      Да после првог бомбардовања, за време кошмарне, непроспаване ноћи, Београђани нису масовно напуштали своје домове и склањали се у околна села, пола Београда би било претворено у гробље и згариште.

      „ОСЛОБОДИОЦИ“

      Бомбе са оваквим порукама на српску престоницу су бацале “летеће тврђаве” Б-17 и четворомоторни бомбардери Б-24, који су се, иронијом судбине, звали “либератори” – “ослободиоци”. Они су Београд разарали тзв. тепих бомбама којима ће годину дана касније сравњивати са земљом највеће Хитлерове тврђаве у Немачкој.

      “Савезници” су се окомили чак и на препун немачки логор на Сајмишту. На лицу места погинуло је 60, а рањено око 150 несрећних логораша, Срба и Јевреја.

      Немачки губици у Београду били су сто пута мањи од жртава невиног цивилног становништва.

      Само у једном дану испред централног гробља стајало је 450 ковчега Београђана којима је неко из породице остао жив па је могао да се постара за њихову сахрану. Међу њима је био и прота Бранислав Маринковић, угледни српски свештеник, који је поред матерњег говорио француски, руски, немачки, грчки и италијански језик. Њега су велики западни “савезници” усмртили у Цркви Светог Александра Невског на Дорћолу, и то баш у часу када је отворио свечану Васкршњу литургију.

      Београђани су били пренеражени када су на једној великој бомби, која случајно није експлодирала, открили поруку коју им шаљу Енглези и Американци и они који су одобрили њихово сулудо масакрирање Београда. На бомби је крупним ћириличним словима била порука: “Срећан Васкрс”.

      Са тако циничним васкршњим честиткама “савезници” су убили Миливоја Чолак-Антића, коњичког пуковника у пензији, носиоца Карађорђеве звезде с мачевима, учесника свих ослободилачких ратова Србије од 1912. до 1918. године. Живот је изгубила седмогодишња Љиљана и осмогодишња Гордана Благојевић, па Божидар Теофиловић, шеф агенције “Вагон – Ли” и његов син Милан, пензионисана учитељица Борка Арнаутовић, сироти Властимир Јовановић, избегличка деца Раде, Момчило и Анина Петровић, Љиљана Ковач и Невенка Дабић, ученица Марија Атанацковић, Босиљка, Стеван, Владислав, Даница и Војислав Радоњић, књижар Радомир Диковић, Десанка Гудурић, Милош Лале Гајинов, Мара и Живко Инђић, ученици Богдан, Милутин и Драгутин Илић, обућар Станимир Милојевић, Десанка, Даница, Милан и Милева Јанковић, Иван Кежман, Миливоје, Марјана и Петар Јовановић.

      Погинуо је и музичар Драгомир Прњатовић, Радмило и Бранислав Стефановић, Лепша, Бранкица и Јамна Димитријевић, Лепосава, Војислав и Ружица Шићевић, Јелена Красојевић, Сергије Васиљев, Зорка и Стојанка Војновић, Марија и Борка Даскаловић.

      Убијени су и др Лазар, др Војин и Душан Бесарабић, Веца Дедовић, Мира Полачек, фудбалер Мија Марковић, бициклистички ас Ђока Дрљачић, електричар Никола Радаковић, па Десанка Марковић, Аница Нађ, Гојко Сировина, Жарко Чучковић, Драгиша Милошевић, Антоније Деспотовић, трафикант Богомир Павловић, Нада и Љубинко Босић.

      Наши “ослободиоци” су усмртили и ученика Милана Мркића, пензионисаног генерала Милутина Мариновића, инж. Михајла Пљушића, месара Рада Јајчанина, литографа Милана Јовановића, возовођу Ђорђа Ђукића, деветогодишњег Пантелију Михајловића. Па Алексу Ђорђевића, Песка Регине, Властимира Лазаревића, Зорку и Миодрага Антића, Аницу Којић, Марију Бесарабић…

      БИЗАРНЕ ДЕПЕШЕ

      Међу депешама у којима је Коча Поповић маршалу Титу, на његов захтев, предлагао шта све у Србији треба бомбардовати вероватно су посебно бизарне оне које је упутио 28. и 29. августа 1944. године. У првој он свог врховног команданта извештава како “сада сазнајемо да су у Лесковцу биле велике снаге, углавном Недићевске” и да су “отишле из Лесковца за Крушевац, Зајечар и три воза Бугара за Ниш…” Сутрадан, Поповић предлаже “најхитније озбиљно бомбардовање” тог истог Лесковца из кога су Недићеве и бугарске трупе “отишле за Зајечар и за Ниш…”

      Брозова захвалност савезницима

      Рањеним градом крстариле су екипe за извлачење мртвих и рањених. Зашто је страдало неколико десетина хиљада Срба у Београду, Нишу, Лесковцу…

      У среду 26. априла, Радио Лондон је јавио да је маршал Тито Енглезима и Американцима упутио поруку захвалности за бомбардовање југословенске територије.

      Београд је био обогаљен, немачки објекти остали су тамо где су и били

      У то време Београд је готово све своје болнице и друге здравствене установе, са болесницима и свим медицинским особљем, иселио из града. Градско породилиште смештено је у подавалско село Заклопачу.

      Београд је замро. Саобраћај у граду је обустављен, школе и факултети су престали с радом. Хиљаде унезверених Београђана потражиле су уточиште у Рипњу, Великом Мокром Лугу, Раковици, Пиносави, на Авали.

      Дирекција за исхрану становништва почела је да преосталом становништву дели намирнице преко 114 пекара и 340 продавница. За непуних месец дана Београђанима је на овај начин подељено 126 вагона брашна, 17,5 вагона шећера, 16 вагона соли, 12 вагона сапуна, четири вагона уља.

      Рањеним градом крстариле су десетине екипа за рашчишћавање рушевина и извлачење мртвих и рањених Београђана. У овим екипама је било и старо и младо – прваци драме, опере и балета Српског народног позоришта, ученици и студенти, радници и чиновници, најистакнутији спортисти.

      Јавили су се и многи добротвори. Индустријалац Стеван Стефановић приложио је милион динара, генерал Милан Недић два милиона, панчевачки млинари послали су 25.000 килограма пшенице и кукуруза и 150 килограма масти. Танасије Живојиновић, председник општине у Реснику, приложио је 50.000 динара, Милутин Хаџи-Вуковић 25.000 динара, а др Димитрије Миодраговић је деци српских избеглица наменио 10.000 динара.

      Црвени крст Пожаревца упутио је 500.000 динара, Тихомир Димитријевић из Пожаревачког Александровца дао је 5.000 килограма кукуруза, 2.000 килограма пшенице и 50 килограма масти…

      Београд је, страхујући од нових честитки “савезника”, ноћу био потпуно замрачен. Казне за крађе и шпекулације биле су све веће. Миливоје Живановић кажњен је са 30 дана затвора и 100.000 динара зато што је избеглицама продао пет килограма брашна по цени од 180 динара по килограму, што је било дупло више од уобичајене цене.

      Исту казну добио је и Душан Вуксановић, шофер из Крагујевца, јер је избеглицама наплаћивао вожњу десет динара по километру, а сиромашне који нису имали новац одбио је да вози. Јован Љубинковић кажњен је са 20 дана затвора што је коњско месо продавао по 600 динара по килограму, а Светозар Љубинковић је добио 30 дана затвора што је исто месо нудио по 600 динара по килограму, тврдећи да је то говеђе месо.

      Азис Пеливановић је кажњен са десет дана затвора због тога што је продавао ужегле бисквите. Пекар Ратомир Милошевић је прошао још горе. Платио је глобу од 200.000 динара и у затвору провео месец дана зато што је грађанима за килограм пшеничног брашна давао килограм лоше печеног хлеба умешеног од непросејаног пшеничног и кукурузног брашна.

      Симо Видовић и Јован Милићевић добили су по десет дана затвора због тога што су производили забрањено бело луксузно пециво. Један кафеџија је заглавио 30 дана затвора што је српске и бугарске цигарете продавао по зеленашким ценама. Један кувар је провео 20 дана на принудном раду због скупље продаје порције пасуља.

      Од разних шпекуланата и црноберзијанаца свакодневно су одузимане стотине килограма разних производа које је власт у највећем броју случајева делила болницама, обдаништима и дечјим домовима.

      Коча руши школе

      Константин Коча Поповић, 21. јула, предлаже Врховном штабу на Вису шта све англо-америчким бомбама треба гађати у Београду, Нишу, Нишкој Бањи, Бору, Врању, Владичином Хану, Лесковцу, Вучју, Лебану и Грделици. Уз неколицину војних и привредних објеката списак београдских мета је врло прецизан: “Захватити женску учитељску школу и гимназију у Краљице Наталије улици, Народну скупштину, ул. Краља Александра, па Трговачку академију, ул. Жоржа Клемансоа па ‘Палату Албанија’, па школу Краља Александра на Топчидерском брду, па југозападну страну гробља на Бановом брду…”

      ***

      Десет дана после ускршњег разарања Београда Божидар Недић, члан Међународне организације бивших ратника и ратних инвалида, пресавио је табак и обратио се краљу Велике Британије. Ово писмо, написано је у Београду 27. априла 1944. године:

      “Његовом царском и краљевском величанству Џорџу VI

      Ваше Величанство,

      … Над мојим народом, који је окупиран од једне од ратујућих странака, па према томе налази се ван рата, обезоружан и покорен, извршен је страховит злочин, кога светска историја не познаје ни по мотивима, ни по жестини. Тај злочин извршен је у име енглеског народа, на чијем се челу Ви налазите. Ето, зато, што Ваша личност симболише енглески народ, ја се на Вас обраћам, што значи да говорим у исто време и енглеском народу.

      Знам шта ћете ми одмах приметити. Да Ви имате одговорну владу и да се изволим њој обратити. Опростите, тај пут је за мене и мој народ затворен, јер ми живимо у дубоком уверењу да оно што Ваша одговорна влада ради, бар у погледу моје земље, не одобрава енглески народ. И због тога, ја се обраћам Вама а не Черчилу, дакле обраћам се енглеском народу.

      Величанство!

      Огромни напори авијације, натоварени тешким бомбама са ознаком на својим апаратима енглеске тробојнице, изручили су свој страховит товар над Београдом, најмногољуднијим градом моје земље. То су чинили на сам дан православног Ускрса, који је један од највећих хришћанских празника. Уместо радости нејакој деци и женама за свој празник, Ваши авијатичари разнели су утробе и обезглавили телеса у масама. Само мртвих побијено је око 2.000, а са рањенима број жртава прелази више хиљада. Можете мислити, Величанство, каква је несрећа задесила мој народ, који је у савезништву са Вашом војском водио рат, упропастио земљу, изгубио државу и за три године по саветима Ваше одговорне владе саботирао окупатора, борећи се по шумама, па је нанизао још милион гробова. Сад је дочекао да га његови ратни другови и савезници, Ваши авијатичари, награде на тај начин што су му побили 10.000 невиних жртава и разрушили хиљаде домова.

      “Величанство!

      Дозволите једно питање: ‘Је ли овај злочин извршен по Вашем наређењу, или бар са Вашим сазнањем?’ То што питамо односи се и на енглески народ. Је ли он преко Вас дао свој пристанак?

      Знам унапред Ваш одговор: Није… у Вашој престоници седи једна емигрантска влада коју Ви још признајете, јер са њом општите. На послетку, у нашој земљи имате симпатизере, да би овакав један вандалски акт био потпуно неразумљив. Па онда зашто је бомбардован Ниш, Никшић и Београд и зашто је уништено неколико десетина хиљада Срба.

      Божидар Ђ. Недић”

  2. VRS каже:

    О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале.

    Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године.

    Тако је иронијом судбине Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је расписала потерницу за једним партизаном. Иронијом судбине јер су комунисти после рата највеће чистке правили у Србији, где то питање никад није дошло на дневни ред.

    Све кривичне пријаве поднете против комуниста до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро чуваним документима зависи искључиво од сналажљивости појединих ентузијаста. А, такав случај постоји још само у Русији, где милиони невино побијених људи после рушења друштвеног поретка још нису избројани, иако су недвосмислено показали две ствари: прво, једном покренути талас масовних злочина не зауставља се чином освајања власти, и друго, пре или касније комунисти почињу да се убијају и међусобно.

    Тако је Стаљин поубијао готово целу гарнитуру Лењинових револуционара, да би се потом окренуо и против својих сарадника.У злогласним стаљинистичким чисткама убијено је и више од 100 југословенских комуниста – много више него што их је у Краљевини Југославији убила Жандармерија. Нестајали су Срби да би на њихово место били постављани Хрвати и Словенци.

    Од 20 чланова последњег предратног Централног комитета Комунистичке партије Југославије у Москви је 1937. године ликвидирано њих 19. Саучесник у овим убиствима био је последњи, двадесети члан Централног комитета – Јосип Броз Тито. Он је тада постављен на чело КПЈ, где је наставио да примењује опробани стаљинистички метод: ликвидирати све стварне и потенцијалне непријатеље, почев од оних у својој близини.

    У израз „класни непријатељ“, по директиви Коминтерне, од 9. маја 1941. потпале су две групе људи: чланови идеолошког покрета националистичког или верског карактера, свештеници, чланови полиције, официри, дипломатски и грађански службеници уколико одбију да се сврстају на страну револуционарних снага, као и сви чланови владајуће династије и свако лице за које се зна да се активно противило припремама или извршењу револуције…

    Директива је, дакле, захтевала убиства широког круга људи, што је ускоро почело да се спроводи у дело. Најпре у Србији. И најпре по српским варошима и селима. И опет је употребљен познати рецепт са слањем Лењина да диже револуцију и разбија систем „изнутра“.

    Очекујући отпор Срба, 1941. године у Србију стиже 400 професионалних револуционара, пронађених у окупираним европским земљама, где су се склонили после пораза у Шпанском грађанском рату. На челу је Јосип Броз Тито. Пошто се показало да 400 револуционара није довољна бројка, они су потражили савезнике у робијашима одбеглим из затвора током априлског слома.

    Тако се у партизанима нашао и најпознатији криминалац у земљи Дража Глигоријевић, који је априла 1941. чекао извршење смртне казне, затим злогласни разбојник са Космаја Милосав Живановић Чаруга, Александар Живаљевић Цоја, звани Цоја првоборац, из Крагујевца и многи други.

    Тито са првим сарадницима

    Теорија и пракса долазе први пут масовно до изражаја у Ужицу, једином већем месту из ког су се Немци повукли без борбе, 21. септембра 1941. Немци су предали Ужице Жандармерији и Пећанчевим четницима који, видевши да долазе комунисти, позивају највиђеније грађане да прогласе мобилизацију. Ови, пак, намећу одлуку да се град преда без борбе, с образложењем: „Да видимо шта и ова наша деца хоће“.

    Већ 1. октобра командант Ужичког партизанског одреда, Душан Јерковић, издаје проглас: „Главни циљ наше борбе јесте уништење наших класних непријатеља“. Ускоро у град долазе све комунистичке структуре. Богате, угледне и непокорне грађане комунисти масовно хапсе и стрељају изнад касарне у Крчагову. Један од главних егзекутора, Владан Мићић из Пожеге, сведочио је после да су убили преко 400 особа. „Неке сам убио и маљевима„ – рекао је. Последња група од 50 ухапшеника, а међу њима и академски сликар Михаило Миловановић, убијена је у ноћи између 27. и 28. новембра, уочи повлачења из Ужица.

    Стравичну слику комунисти су оставили и у Чачку. У подрумима катастарске управе и соколског дома пронађени су лешеви без главе, док су у подруму испод среског начелства нађени људске очи и просут мозак. Немачки извештаји јављали су о клању жртава, а недићевски о убијању секирама. Главни егзекутор био је Милан Бата Јанковић, који је симболично носио црвену рукавицу без прстију, на левој руци, а убијао је чекићем. Комунисти су педесетих година сакупљали потписе да се Јанковић прогласи за народног хероја, али су одустали јер би то ипак било превише. Али, поставили су му бисту, коју су Чачани првом приликом склонили. Милан је био рођени брат Милке Минић, супруге једног од водећих комуниста Милоша Минића, док је други рођени брат, Душан, током рата био коректор у једном листу у Београду. То је био разлог да га после рата стрељају. Када су му други ухапшеници у ћелији рекли да ће сигурно преживети, због сестре и шурака, он је одговорио: ‘‘Напротив, ја ћу први бити стрељан!“

    Масовна убиства грађана у Ужицу, Чачку и другим местима где су 1941. успоставили власт, комунисти су називали „другом фазом револуције“, у којој, према теорији, „треба да се изврши дефинитивни обрачун са класним непријатељем“. Под „првом фазом револуције“ они подразумевају освајање власти свим средствима, а под „другом фазом“ учвршћивање власти, пре свега ликвидацијом стварних и потенцијалних непријатеља њихове странке. Ту „другу фазу“ почели су да спроводе у новим областима које су освојили: у источној Херцеговини и Црној Гори.

    На основу Титових наређења, комунистички преки судови слали су људе у смрт по кратком поступку и без права жалбе. „Ова пресуда је извршна и противу исте нема мјеста жалбе“, писао је Сава Ковачевић, председник Преког војног суда Никшићког партизанског одреда. Од 19 оптужених на овом процесу осморо је осуђено на смрт, уз уобичајену конфискацију имовине. Од ових осморо петоро су били рођаци Саве Ковачевића: Новица, Блажо, Марко, Мирко и Петар Ковачевић. Првооптужени Новица Ковачевић пре рата је био судија, док је његов рођак Сава Ковачевић био кријумчар дувана.

    По злу најчувенији злочин у Црној Гори комунисти су починили на Бадњи дан 1942. године (а и иначе су волели да убијају на велике српске и православне празнике). У колашинском Лугу, на десној обали Таре, над телима 240 унакажених грађана разапели су лешину пса на даскама у облику крста. Затим су на једној дасци написали: „Ово је пасје гробље“. Сведок, који је после неколико месеци посматрао откопавање жртава „пасјег гробља“, пише:

    „Пред језивим призором немо стојимо сви, нарочито родбина. Она не може да препозна лешеве својих милих и драгих, јер су страшно унакажени и без појединих делова тела. Руке и ноге су им поломљене; зуби повађени грубим клештима још док су били живи; лобање су им размрскане дрвеним маљевима, чије су ударце чули становници најближих кућа оне свете ноћи уочи Божића…“

    Најобимнији рад о комунистичким злочинима у Херцеговини, двотомну књигу „Крваво коло херцеговачко 1941-1942″, објавио је бивши херцеговачки партизан и високи официр Титове армије, др Саво Скоко. Многобројна документа Скоко је употпунио сведочењима партизана очевидаца догађаја. Он пише да су Ј. Б. Тита и његов Централни комитет на нови талас злочина нарочито инспирисали успеси Црвене армије под Москвом и Стаљинов говор на прослави годишњице Октобарске револуције. У првој половини децембра 1941. године они су проценили да је дошло време за успостављање “диктатуре пролетаријата“, као “законом неограничене и на насиљу основане владавине пролетаријата над буржоазијом“.

    Петар Драпшин

    У прве велике злочине комуниста у Херцеговини спада убиство тројице калуђера у манастиру Дужи, 23. децембра 1941. Били су то стари руски калуђери, избегли после 1917. године од бољшевичког терора. Злочини се умножавају после 4. јануара 1942, када је у Херцеговину упућен Саво Ковачевић са делом Никшићког партизанског одреда. Било је притужби да су херцеговачки комунисти „меки“ у обрачуну са класним непријатељем, па је врх партије сматрао да ће им користити особа која је управо осудила на смрт петоро својих рођака. Ковачевићева десна рука био је још један „народни херој“ Петар Драпшин.

    У злочинима је предњачио 1. ударни батаљон, специјално основан за ову намену. За команданта је постављен Владо Шегрт, а у штабу су били Саво Ковачевић, Љубо Ковачевић и Милија Станишић. Дан по оснивању ове јединице, секретар Окружног комитета КПЈ за северну Херцеговину, Миро Попара, доноси закључке са саветовања Врховног штаба и Централног комитета у Иванчићима, о “бескомпромисној борби против ‘петоколонаша’ српске националности“. Већ 30/31. јануара Преки војни суд 1. батаљона осуђује на смрт 16 „најистакнутијих разбијача народноослободилачке борбе“ у Дабарској вили. Четворица су стрељана, а осталима је казна изречена условно на годину дана. Под непосредном командом Саве Ковачевића и Петра Драпшина, партизани су 27. фебруара под уобичајеним лажним оптужбама на Радачком бријегу стрељали 21 сељака. После „ужасно суровог“ наступа и стрељања пред великим народним збором, партизани су, пише Скоко, око убијених заиграли коло.

    Један од најмонструознијих злочина одиграо се током 3. и 4. марта у Голобрђу, на Дивљакуши и у Мекој Груди, када партизани стрељају 41 особу. У Ластви су стрељали браћу Петра и Ивана Саичића, којима су као отежавајућу околност узели што су били добровољци на Солунском фронту. У селу Брајићевићи стрељали су 12 старијих људи. После обилног ручка, пред масом света, Драпшин је уперио пиштољ у Милана Зиројевића, рекавши: „Овога гађам у око“. Ипак је промашио, па је несрећника, који је говорио да ништа није крив, дотукао партизан Славко Коцка. Утом је родбина осуђених, до тада у неверици, стала да лелече, док су партизани започели песму и шенлучење, терајући родбину да им се придружи. „Та стравична мешавина песме и лелека остављала је поражавајући утисак на све присутне, изузимајући организаторе и извршиоце тог грозног чина“, пише у својим сећањима Саво Скоко.

    Партизанско коло, над још топлим лешевима (буквално), вило се и у Јасенку. Драпшин је ту изјавио: „Морамо убијати и невине заједно са квислинзима да не би нас они убијали“. На игранкама око убијених у селима Мала и Велика Гарева и Добреље партизани су певали своју нову песму: “Што не ваља убићемо, комунизам ширићемо“. У Добрељима су стрељали два старца и једног 13-годишњег дечака, Обрена Николића.

    Драпшина, потоњег команданта једне од комунистичких армија, Саво Скоко описује као „психички нестабилну личност“, уз напомену да се ова нестабилност „граничила са лудилом“. Непосредно после рата, у тренуцима психичког растројства, Драпшин је извршио самоубиство, што су комунисти, као и његове злочине, деценијама скривали.

    За Павла Ковачевића, партијског руководиоца Оперативног штаба за Херцеговину, Скоко каже да је био још гори и да се његов екстремизам граничио „са неком врстом менталне поремећености“. Ковачевић је лично учествовао у суђењу и убиству свог оца Петра, 8. марта 1942. у Грахову. Када му је сутрадан у канцеларију дошла мајка и питала да ли може видети мужа, син јој је хладнокрвно одговорио: „Не можеш, убили смо га ноћас“.

    Само у зборнику докумената Недићеве управе, која су сами комунисти одабрали и објавили 1965. године, наведено је око 1.000 имена њихових жртава (цивила) у „Недићевој Србији“, пре јесени 1944. године. Само једна допуна списка жртава комунизма из 1941. године садржи 76 имена земљорадника, чиновника, домаћица, свештеника, занатлија. Недићеве власти наставиле су да бележе убиства и наредних година. Августа 1942. године недићевци су евидентирали 18 случајева убистава цивила. На пример: „Трећег августа у селу Негришори (Гуча) убијен је од стране партизана Миломир Давидовић, који је раније био у партизанским редовима, па је одрекао сарадњу комунистима“. Или: „Тридесетог августа од стране комуниста убијен је у Страгарима (срез Орашачки) Мирон Ђурић, архимандрит“.

    Нови велики талас злочина покреће се крајем 1943, када су партизани отпочели са покушајима повратка у Србију. Међу најзверскијим била је ликвидација породице Радић у селу Мали Пожаревац, коју су извршили партизани из Космајског одреда, под командом Марка Никезића. Страдали су глава породице Никола, његова жена Новка, синови Живорад и Милорад и снаја Милева (Живорадова жена). У овом селу убили су укупно 34 особе, у оближњем Малом Поповићу 22, итд.

    Лакоћу с којом су убијали видимо и у дневнику 1. чете Космајског одреда: „Рад у чети: Читање ‘Пролетера’ са дискусијом. Бријање. Увече је чета извршила ликвидацију једне издајнице из Кусатка“, записано је за 20. јул 1943. А ово је запис за 21. јул: „…Индивидуално читање. Увече чета је извршила ликвидацију једног народног издајника у Кусатку„.

    А, онда је стигло „ослобођење…“ Права прилика за извођење „друге фазе револуције“ указала се, иза тенкова Црвене армије, октобра 1944. године. У одушевљењу што су се дочепали главног града, комунисти су се тешко обуздавали у јавним иступима. „Србији није довољно пуштено крви„, рекао је Милован Ђилас у првој изјави из „ослобођеног“ Београда. „Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости„, рекао је Ј. Б. Тито у говору на Бањици новембра месеца. Прва изјава „полудивљег“ Слободана Пенезића Крцуна, како га назива писац књиге „На страшном суду“ др Радоје Вукчевић, гласила је: „Премного вас је остало у животу, али још имамо времена да ту грешку исправимо„.

    Партизани и усташе у БиХ 1942 (Црна легија и I Пролетерска)

    Овакав наступ комуниста у Србији потврђују и хрватски извори. Према изјави Душана Биланџића, на седници Политбироа Комунистичке партије десет дана по заузимању Београда Ј. Б. Тито је рекао: „Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали„. (Биланџић је забележио и Титову изјаву из 1974, поводом оптужби да новим уставом Србију жели да сведе на Београдски пашалук. „Па то и хоћу“, рекао је.)

    Стојан Прибићевић известио је један амерички лист 27. јануара 1945. године да се „после ослобођења Београда… читаву недељу дана цивили нису усуђивали да изађу на улицу„. Била је то последица страховитог терора. Према подацима америчког министарства војске, комунисти су у Београду стрељали „између 13.000 и 30.000 људи“.

    Много година касније, мајор ОЗНА Милан Трешњић сведочио је да је у кварту којим је он командовао убијено 800 цивила. А Београд је имао 16 квартова. Када су откривена документа ОЗНА у Загребу, испоставило се да су комунисти више људи убили у једном београдском кварту него у целој хрватској престоници.

    Припадник КНОЈ-а, Мија Петровић из села Бадњевац код Крагујевца, стражарио је шест месеци испод Авале, гледајући како ОЗНА сваке ноћи стреља цивиле довезене камионима из Београда. Довозили су их око 9-10 часова увече, сакупљали их у подрумима кућа београдских трговаца са леве стране крагујевачког друма, а онда свлачили и изводили на стрељање. „Слушао сам и плач и јаук тих жртава док су их ти београдски ознаши тукли, рукама, ногама и кундацима, јер су се они једва кретали, а јака зима, они јадници голи“, сведочио је Петровић. Он је такође показао масовну гробницу, односно некадашњи немачки ров за стојећи став дуг око километар и по, од скретања за Раљу према Београду, тик изнад друма. Како је која група стрељана, ров је затрпаван, а и данас се виде касније настала улегнућа. „За оних шест месеци док сам ја био по стражама, верујем да је побијено најмање 10.000. А колико је у новембру и децембру, па и у октобру 1944. пострељано, не знам, али сам слушао од других да су за та два-три месеца стрељали масовније“, каже Мија Петровић.

    Друга масовна гробница налази се у негдашњим Белимарковићевим воћњацима на Бањици. Овде је током рата било највеће немачко подземно складиште бензина на Балкану. Комунисти су цело складиште напунили лешевима, па су поред копали нове масовне гробнице, као и у Лисичјем потоку, у Железничкој колонији и на многим другим местима. Истовремено, концентрациони логор на Бањици није престао да ради, само је променио чуваре.

    Судбину престонице, у одговарајућој сразмери, доживели су и сви други градови у Србији. У Нишу, злогласни концентрациони логор на Бубњу наставио је да ради. Нишлије и мештани околних села и варошица убијани су на брду Бубањ, иза зидина Казненог завода, као и на местима где су данас тениски терени и ров иза тврђаве. Једно од највећих стратишта било је у селу Крупац код Алексинца, где су сељаци, много година касније, приликом орања откопавали људске кости. Према минималној процени историчара Александра Динчића, у Алексинцу и околини комунисти су убили преко 600 особа. Засад најдетаљнији попис жртава комуниста сачинили су историчари Горан Давидовић и Милош Тимотијевић за чачански крај. Сакупили су имена 1.341 жртве, с тим што за 735 особа није било могуће утврдити од кога су страдале, али поуздано се зна да је реч о противницима комунизма. Овде треба додати још преко 1.000 младића које су комунисти насилно мобилисали и смишљено одводили пред немачке цеви на Сремском и другим фронтовима тога доба. Иницијатива да се откопа једна од масовних гробница, на помоћном игралишту ФК “Борац“, увек је пропадала.

    У Крагујевцу, комунисти су највише убијали у Капислани, у кругу војне фабрике, а имали су и логор на Метином брду, такође преузет од нациста. У Крушевцу постоји чак и топоним Маџино гробље, према имену једног комунисте.

    У Ужицу, крајем 1944. и почетком 1945, убијали су у Скојевском парку на брду Пора, у Крчагову, где је данас градска болница, у Старом граду (данас: Теразије), као и у траншејама изнад Царине. У Ваљеву су убијали на брду Крушик, испод касарне Петог пука.

    Вађење лешева комунистичких жртава из јаме Велета у селу код Даниловграда (зима 1942/43)

    Жртве лесковачког краја убијане су у околним селима, највише у Славнику, где је постојао и логор. У Горњем Милановцу, многи „народни непријатељи“ издахнули су под мукама у згради старог суда, где је била главна тамница. У самом граду егзекуције су биле на месту званом Гробље. У Ресави сваке ноћи су била стрељања крај друма Свилајнац – Црквенац, а масовна гробница постоји и у Расаднику. Масовне гробнице у Јагодини налазе се у багремару крај пута за Ракитово, у багремару Мике Младеновића и на Коњском гробљу, које се и данас зове Стрелиште, а у Зајечару на брду Краљевица, крај пута за село Вражогрнац, у потоку Змијанац, у јаругама према Бољевцу, на обалама Тимока, у шуми поред Тупижнице…

    Као стрелиште у Шапцу послужила је стара тврђава, док је у Пожаревцу највише невиних грађана пало крај старог петровачког пута.

    Једна од данашњих општина са највећим бројем жртава комунизма је Аранђеловац. Истраживач Раде Главаш сакупио је више од 500 имена убијених, која ће ускоро бити објављена у његовој књизи. Комплетан попис постоји и за општину Сопот, који садржи 202 имена убијених од комуниста.

    У Новом Саду комунисти су убијали „народне непријатеље“ у Рајиној шуми, а у Банату највише у Делиблатској пешчари. На Космету, највише у Косовској Митровици, а постојао је и логор крај манастира Високи Дечани, у коме су кости остављали „кулаци“ из целе Србије.

    1. Деда каже:

      На нашу велику жалост и трагедију, то је само један мали део страдања и голготе. Тита и његове малоумнике и дивљаке могу само да подржавају потпуно луди људи или неко ко је подједнако покварен или ко свесно или несвесно саучествује и подржава, прикрива или велича злочин.

    2. Немојте усташко писмо! каже:

      У мом граду, „случајно“ преко неиспитаног места где се налазе више од 2000 убијених од комуњара граде аутопут.

  3. Немојте усташко писмо! каже:

    А шта то држе, макету минарета на води друга шеика Бин Заје..а или сатанистичке симболе тога да су против хришћанства?
    Иначе овог што популариизује ово квазикритизерским текстом шаљем у европу код својих комесара да парадира.

    1. Деда каже:

      Не, држе макету бронзаног фалуса које су титови пионири и титове пионирке по директиви, ох, ужаса, сваке године на исти дан, носили престарелом, одртавелом и нашминканом и зализаном црвеном фараону, па да буде још одвратније и неукусније, тај „свети дан“ су назвали обожаваоци лика и дела „дан младости“. Мада би примереније било, због сценографије, идолопоклонства и циркуса да се звао „дан гадости“. Можеш мислити, „дан младости“. Страва и ужас какве човечанство не памти !

  4. Т. Горски каже:

    Да одговорим на ово питање требало би много више труда него што сам спреман уложити па ћу то урадити у што краћем облику.
    Југославија јесте била то што су ти причали, само су заборавили да ти кажу да је била „немогућа“ и неодржива држава и –
    МОГЛА ЈЕ ПОСТОЈАТИ САМО ДОК ЈЕ ПОСТОЈАО тИИИТО ИЛИ НЕКИ ДРУГИ ОБЛИК ДИКТАТОРА
    што се показало и у пракси.
    Млад си човјек па ћеш вјероватно истраживати још и трагати за одговорима али ће се опет све свести на на то.

  5. Simerijanac каже:

    Спајају неспојиво.
    Звијезда петокрака и живјела Србија.
    Ово једино пролази код надреалиста и Монти Пајтоноваца.

    1. Деда каже:

      Лудило !

    2. pravda каже:

      не брини комунистичких идиота је све мање једино се још глупи старци ложе на комунизам а млади су углавном четнички орјентисани

Коментари су затворени.