Појавила се пре неколико дана прича о извесном српском дипломати који је у оним мутним временима између два светска рата здушно заговарао теорију да је Србија искључиви кривац за Први светски рат.

Имао је, санћим, неке поверљиве папире у којима Никола Пашић малтене наређује да се убије Фердинанд, па га је, дотичног дипломату, наводно, лично Хитлер заволео ко род рођени, спремао га да га из Берлина врати у Београд и монтира му високу функцију.

Све чекајући нови рат и надајући се да ће променити српску свест, тачније тај погани српски инат, кураж и непокорност.

Дипломату, неко, а ко ће га знати ко, умлати у хотелу у коме је живео.

Некад је то био срамни изузетак, данас ти то дође као добар дан. Накотило се издајника, што плаћених, што из уверења, гамижу као бубашвабе, хватају за очи, измиле из сваке рупе које им оставиш, а рупа, хвала драгом Богу, колико хоћеш. Отворили им врата, па то лаје, па уједа, па гамиже и клибери се, што јавно, што скривено иза неких лажних имена.

Тој гамади све иде на руку: капитулантска власт, уштројен народ, дијаболично настројени медији, лудаци сваке врсте, од врха до дна. Просто да се човек грешан запита: да ли смо већ у паклу, или нам фали само корак?

Кад нападне Сотонина сила, онда се окренеш терапији. На пример, одгледаш „Марш на Дрину“, чудом божјим снимљен у време најтврђег комунизма, а тако епски, људски, измакнут испод руке свевидеће цензуре.

Такорећи, диверзија, српска.

Кроз тај филм су се провукли и српска душа, и српско јунаштво, а опет приказано тако обично, као да смрт није ништа. Кад, на пример, сељак-ратник са сузом у оку прича о радости кад падне киша после летње жеге, или кад брата на самрти, на таљигама, испраћа последњи пут, а онда се враћа за топ да ту занавек и остане.

Или, када мајор Курсула саслушава чешког пуковника који се, кобајаги, предао браћи, па га сумњичаво гледа испод ока и шаље у штаб, а онда види да Чех у блату – стоји у чарапама.

– Где су му цокуле?!
– Узео Живадин, госн мајоре!
– Море, немој да ноћас стрељам по Церу! Враћај цокуле!

Лепо су нам сва та доброчинства вратили касније. А, и данас нам враћају. Просто да се човек грешан запита – што све то лепо не побисмо, па да бар знамо што нас мрзе?

Али, нисмо ми од те феле. Коб, или срећа, ко би га знао, да ли и даље у генетском коду одзвањају речи мајки наших прадедова Солунаца: Синко, не скидај са мртваца ништа, боље да ми погинеш!

Мора да је од тог срца, од те душе, нешто остало. Па нису нас ваљда, мајку му, сатрли, убили у појам, променили нам српску свест, утуцали ко овнове, па зар њихова мржња може да буде трајнија од нашег отпора, од нашег срца, и душе?

Србија стоји леђима уз дувар, одатле се назад више не може. Пред нашим прсима су неки модернији бајонети, можда и опакији него ’14. и ’41. Ајде, па се од њих одбрани, братац, кад те бију и туђи и своји, цепају шрапнели, а ти ко миш у рупи, остављен на милост и немилост.

Има ли наде за нас? Умреше ли у Србаља срце, вера и нада?

Сад се ломи, баш на стогодишњицу кланице коју су повели зликовци чији потомци сада полажу венце жртвама својих претходника, скрушени као да им је кајање искрено. Баш на стогодишњицу стигао је и демарш демократске Европе да се не играмо ватром, нити да случајно покушамо да зарадимо неку цркавицу у Русији, окованој санкцијама.

Mаске су пале, чиме ће гмизавци сада да оправдају овај излив љубави из Брисела?

Не опраштајмо, не заборављајмо, јер се ништа није променило под капом небеском. Уздигнимо се, ако Бога знамо, презримо одрођену гамад која пузи пред крвницима и гади се мајора Курсуле.

Ако мислимо да опстанемо.

(Вести он лајн)

Ознаке: Милан Јовановић, Први светски рат., српски издајници, српски карактер