Прочитај ми чланакМноги коментари су класичан пример его трипа – позиционирања себе (и „својих истомишљеника“) изнад свих осталих, са причом о наводној „чистоти“ и „интегритету“, а у ствари је то бекство од одговорности и конкретне борбе.
Морална надмоћ као алиби за пасивност
Они који тврде „нећемо ни са Вучићем, ни са вама“ заправо само проналазе оправдање за неучествовање.
Историјски гледано, никад није постојао „савршен протест“ – увек је било мешавине различитих група и интереса. Ако чекаш савршенство, то је начин да никад ништа не урадиш.
Огорченост и деструктивност као политички профил
Самопроглашени моралисти који стално наглашавају „ми смо изнад свих, сви остали су прљави“ најчешће на крају остану сами.
То је профил људи који више служе власти него опозицији (у нашем случају и једнима и другима), јер уносе дефетизам и деморализацију, бацају сенку на све који се труде.
Напад на протесте = помоћ Вучићу
Кад неко каже да су протести „блато“ и да су учесници „ништа бољи од напредњака“, то је исто што и наратив који власт пушта преко својих медија.
Такви коментари у суштини помажу одржавању статуса кво и слабе грађанску енергију.
Народ и студенти нису „продати“
На улицама су и даље обични људи који трпе последице режима, као и студенти који у овом тренутку полажу испите – зато их је мање видљиво. То није доказ „издаје“, већ нормална животна динамика.
Ако неко жели искрено да промени ситуацију, треба да се укључи и помогне да протест буде бољи, а не да седи са стране и глуми судију.
Изолација није решење
То што неко каже „нећемо ни са ким“ је у ствари признање немоћи.
Промене се праве заједнички, у сарадњи са другима, чак и кад нису идеални. Људи који не умеју да сарађују, већ све виде као „блато“, нису покретачи напретка.
Зато је заправо добро што „такви“ неће да се прикључе – јер нам у борби за озбиљну промену нису потребни они који уносе само очај, горчину и деструкцију, већ људи спремни на сарадњу и истрајност.
